Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЉУБАВИ 193 ПЕСМА СУТОНА 195 ПЕСМА ТИШИНЕ 197 ПЕСМА УМИРАЊА 199 ПОСЛЕДЊА ПЕСМА 201 ПЕСМА 203 ЗАБОРАВ 206 ПЕСМЕ СРЦА 207 ЋУТАЊЕ 209 ПЕСМА ЖЕНИ 210 СУМЊА 212 СТРОФЕ ЈЕДНОЈ ЖЕНИ 214 НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА 216 ПЕСМЕ
Док вечерња магла изнад немих жала Пада, кô заборав, нечујна и сива. Пенуши се талас и мирно целива Слано црно стење на рубу обала.
Два су кобна врела човекове злоће: Љубав спрам божанства и љубав спрам жене. ЗАБОРАВ Заборав је мирно умирање срца, Бездушно и болно одрицање ћутке; Презриви дах смрти у души што грца; Заборав то
Два су кобна врела човекове злоће: Љубав спрам божанства и љубав спрам жене. ЗАБОРАВ Заборав је мирно умирање срца, Бездушно и болно одрицање ћутке; Презриви дах смрти у души што грца; Заборав то значи мрети
ЗАБОРАВ Заборав је мирно умирање срца, Бездушно и болно одрицање ћутке; Презриви дах смрти у души што грца; Заборав то значи мрети на тренутке. Ко зна сузе ствâри које оставише? Двоструку смрт гробља где суза не капи?
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
некога Сакрије му се под језик Овај га тражи под земљом Сакрије му се на чело Овај га тражи на небу Сакрије му се у заборав Овај га тражи у трави Тражи га тражи Где га све не тражи И тражећи њега изгуби себе ЗАВОДНИКА Један милује ногу
Црњански, Милош - Сеобе 1
туја, свиле и камења, тако да је за вечерње небо, за најлепше наките, за божански заокругљене груди, за тишину, заборав, довољно само испружити руку, међу тим месечином обасјаним огледалима.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
ЗА СЕБРА Тражим помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
вређан глупошћу и ругобом у свету, он се повукао у себе, и одвојен од својих сувременика и изнад своје средине тражио заборав и утеху у чистим висинама мисли. »Што год је задовољно са животом, оно не мисли.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Удри пламен о пламена, Упи с' усна у ту усну, Не зна усна од време(на), Све јој с' чини, сад тек кусну — У заборав тако сташе, Док се једва не расташе. 120. О, целиве, мој целиве, Узаман ли дуг им беше!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
) Може ћукац у свирајку да ћурликне, могу сова и секира да залају. Ушушкај се, Дуде брате, у заборав месечине, у божије невидело. Ушушкај се, Сеновити, док не мине, док не мине буничице што је јело.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
) АГАТОН (тип наших предратних среских начелника, које је ново доба бацило у заборав. Он натенане савија цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим, прође погледом по свима): Што ти
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
ТУЖБАЛИЦЕ 93. Ти се хоћеш дијелити Од свијета бијелога, Од црковне те господе? Него, бане, не заборав’ Врћи руку на барету, Те зафали свој господи, Тој господи црковнојзи, Који за те Бога моле; И осталој браћи
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Леицхе! Леицхе!“ дере. Други ми шапће: „Цадавере!“ Трећи: „Леш, леш, леш.“ Ти, међутим, шириш, као лабуд крила, заборав, на Дунав и Саву, док спавају. Ти будиш веселост, што је некад била, кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
видим тебе, мила јесени, из младости моје и благосиљам оне дане, који су са душом мојом сједињени, те неће никад у заборав отићи... Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
бих око Земље, попут комете Коју ништа не може да омете, Све док горак, сам и намћорав Са светом не утврдим чист заборав.
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
У мојој души увек места има За пун заборав, за све што ће редом Навалити на мене као плима, И све, због тебе, заменити бедом. Па што се плашиш и устежеш?
А после ће тихо, ко лишће са гране, У заборав пасти спомени по реду, И заборавићу прохујале дане, И негдашњу срећу, и данашњу беду,— Све, и снежна пола непрегледна.
Векови су прошли и заборав пада, А још овај народ као некад грца, И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада, И у мучне
живот рђав што је беда, И невоља, и мука духу, нити Што нам судбина вечно заповеда А прохтеви нам никад нису сити, Но заборав је, Госпо, сав и свуда, Заборав свиреп, неумитан, зао.
и мука духу, нити Што нам судбина вечно заповеда А прохтеви нам никад нису сити, Но заборав је, Госпо, сав и свуда, Заборав свиреп, неумитан, зао. Ниједна беда и ниједан Јуда Није ми никад такав удар дао Ко ови тихи, стални заборави...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Излаз к нама, часа не почаси, на твојега крилата халата! Не заборав' сабље и миждрака и твојега бича пакленога, јер су Власи уши подигнули, да окупиш стоку у торину.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
СЕДАМ 81 ТРИЛОГИЈА 83 ЛУТАЊЕ 85 ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ 87 ЈАМБИ О СВРШЕТКУ 89 ЈЕСЕН НА ТЕРАСИ 91 МІЅЕРЕРЕ 92 СЕВЕРНА НОЋ 95 ЗАБОРАВ 98 ПОТРЕС 100 МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГА СТОЛЕЋА 102 НЕМИР МРТВИХ 104 ГОДИНЕ 107 НА КАМЕНОЈ КЛУПИ 108 ЈЕСЕЊА
крв ми лопи, Безброј идеја, нада, нежности где ми лежи; То је мистика што ми и ум и срце топи И тупи ритам смрти — заборав њен што свежи Уморну свест ми, која отров сазнања попи.
мојих жеља драгих, Кад спомени редом, к’о лишће са грана, Падају уз тужни шумор ових дана Што јад и пропаст и заборав сеју; Кад спомен по спомен, сваки час однесен, Пада у блато. Јесен... Свуда јесен!
А месец мирно, залеђено гледа. На снежна поља и урвине леда. Студени ветар немилосно шиба. ЗАБОРАВ Један спомен тихо још у мени тиња На прошлу радост овог мутног дана, Кад скрушено ситна кишица ромиња И засипа
Мрак вечери влажне заборав нам носи; — Заборав што иде к’о утеха нека, Што стабљике среће и болова коси, Што нас све једнако, равнодушно чека.
Мрак вечери влажне заборав нам носи; — Заборав што иде к’о утеха нека, Што стабљике среће и болова коси, Што нас све једнако, равнодушно чека.
чедност наших првих идеала Спомен је само ружна људска љага, И терор живота, и остатак зáла, А достојан крај им заборав и влага, У којој ће бити сами, сасвим сами, Без злурада смеха, или сузе наше, У широкој, вечној и свемоћној тами,
Црна маса света око њих се тиска, У сумрак, кроз светлост светиљака белу. Заборав је, можда, будућност им блиска! Опружене, неме, у суром шињелу, Под ранама које сажижу и пеку, У праху и крви, с
То је, ваљда, била љубав неизбежна, У животу тмурном један зрачак мио, — Нешто што заборав није никад скрио: Он мени понос, ја њему душа нежна.
Јер свет је тужно, преорано гробље, Заборав вечит, нежељен и дуг. Јер, верујте ми, свет је мрак ћелије, Где чашу нада отров прелије У трци дана, у лутању том;
Тужан је и уклет свет што се весèли; Срећа, то је гробље и заборав тих. ХАМЛЕТОВА ПАРАФРАЗА – НАД ЈОРИКОВОМ ЛОБАЊОМ – Остала је, мој Јориче, још кутија где су били Закључани сви
За све лепе ствари заборав је исти: За младост, љубав, за цвеће и снове, — Дубок и вечан, што мири и гове; Без профанога сећања сте чисти.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
— жесток, оштар житељ — становник житије — живот, биографија (као књижевни облик) забатаљен — запуштен забвеније — заборав загрозити се — згрозити се задовлесостворен — задовољен закључавати — изводити, судити закљученије — завршетак,
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
У годинама што су долазиле и даље се скупљао, у њему, тај вишак сазнања који није хтео ни у песму, ни у сан, ни у заборав. Коме да га каже. Није могао чак ни Стојану Чупићу, Змају од Ноћаја, ни Луки Лазаревићу, иако су га волели.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Векови су прошли, и заборав пада; А још народ овај, као некад, грца; И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Међу својим свештенством не успе да га нађе, јер онда су старе тековине науке падале све више у заборав. Али су плодови науке остали сачувани у тамошњим храмовима, библиотекама и исписима на зидовима тих зграда, у том
из које је изникла теорија епицикала, дошла је за време она четири века која деле Аристарха од Птолемаја, потпуно У заборав; ћерка Аристархове науке, кад је порасла, убила је своју рођену мајку.
Дела наших црквених филозофа долазе у заборав, јер се сви сада интересују само за списе кривобожаца“. „Такав је сада дух времена“. „Имаш право!
„Шта одговорише на то потказивачи?“ „Ништа. Ућуташе, и цела та ствар дође у заборав. Но када су жирондисти били, сви од реда, погубљени, тражене су нове жртве. Тада се опет сетише закупаца пореза.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
да пропуштамо овде пуно неких подвига које ће остати да памте његови ратни другови, а после којих ће све потонути у заборав.
“ И тако та дрека овакве њихове хвале и претње и онај заборав на Бога, досади и разгњеви самога Господа. Па озлојеђен тиме Господ позва св. Петра.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
као навика мишљења, још и онда кад су многа друга сјећања и осјећајне везе из ране младости већ давно биле потонуле у заборав, или пале под ударом смијешнога.
Но не варајмо се: то је увијек неки лабилни, несигурни, привремени заборав. Али онај коначни, свеспасавајући заборав не пада никад. Ни на такве трице, као ни на ма шта друго у животу.
Но не варајмо се: то је увијек неки лабилни, несигурни, привремени заборав. Али онај коначни, свеспасавајући заборав не пада никад. Ни на такве трице, као ни на ма шта друго у животу.
Или, тачније, бивало је и тога. Али заборав није био заборав, препуштање није било препуштање на милост и немилост времену.
Или, тачније, бивало је и тога. Али заборав није био заборав, препуштање није било препуштање на милост и немилост времену.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Сад ту слику, ту маглину саму Дах сећања још покаткад креће, Растерује заборав и таму И наноси сан и мртво цвеће. З Моји дани умиру ми тако, А мој живот утеху не пружа.
ПРИЧА У ноћи тако кад никога нема, И када људе, заједно са злобом, Заборав узме, мисао се спрема, Да приђе теби и говори с тобом.
и да магле сиње Обавију: на часове боне И на љубав да попада иње И заборав... И да све потоне. ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ Ја видим, збиља, да већ немам снаге Да волим, патим и да ишта желим; И не знам
среће, Пропалих мисли, напора и снова, Као опело за мртво пролеће, Као залазак сунца и брегова, Као коб моја да заборав сплеће?
К'о ма'овина мека, к'о покров од свиле, Заборав ће сад падати на спомен и сан, На одигране борбе и часове биле. Заборав ће сад падати на речи и дан, На бол што се
К'о ма'овина мека, к'о покров од свиле, Заборав ће сад падати на спомен и сан, На одигране борбе и часове биле. Заборав ће сад падати на речи и дан, На бол што се одваја, к'о лишће са грана, На чекања, на потресе и на снова стан.
Ти никада можда ниси знала да је Твоја младост мени живот, моја снага, Што обилно пружа мени загрљаје, И заборав и пијанства тако драга.
Ћипико, Иво - Приповетке
Силни излијев радости махом баци у заборав сву муку и невољу. —Фала, брате! — пуном душом говоре младоме суцу, а њега та ријеч потресе до у душу.
— Да, курва, а да што друго? — одвраћа он гласом који га издаје, и не може да сакрије тога часа мушку вољу, заборав и опраштање... Три дана после, у понедељак, Илија пред зору спрема се у планину.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Ми осећамо како нам књижевно обликована језичка фразеологија емитује дифузну, али стару, у заборав палу семантику. Митска Мајка Земља појављује се и у чудесној песми „Вест“.
се култура дефинише као глобални „систем системâ“), обликован је један специфичан простор који је већ давно био пао у заборав.
поезије који је, у ствари, њен прастари језик, само што је у особитим нашим друштвенонационалним условима био пао у заборав.
понашања ликова, њихових доживљаја, као и описа који се дају било у приповедачево име – да бар делимично разоткријем у заборав већ потонуло модел старе варошке културе у којој су наши преци живели.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ Нема је овде, све је више губим У часном кругу ког заборав руби. Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива.
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен. Реч крв! најлепша реч која се не сме.
Верујем, мада без наде ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим док умирем.
Као они што се ослободише љубави Љубећи силно, сићи ћу једном празан у свет полутаме, где заборав плâви Поља, а звезде тамани зараза.
једног света у други Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест Њена безболност додирнута чудесним Врати зрно у заборав Ослобађа ме бога њена провидност Слична птицама које прелетају мора (Конфузне птице не схватајући простор) Њена
је прошло и видећете да је то још увек ватра или да то може бити ПАТЕТИКА ВАТРЕ (1956) ДВА ПРЕЛИДА И У заборав зашто рече Што непогрешном погрешком стече Кад бљутави свет с дуге стране Таче те да ти укус згране Ту птица без птице
Када нема сунца слична је сунцу. У заборав слива сли ову воду која звезде бунца. Безуспешан јој труд безуспешан јој труд да буде птица над празнином и свуд; само
Краков, Станислав - КРИЛА
И све борбе, и сви болови и све блиске смрти одлетеше као давни мучни снови у заборав ноћи, а ако су још остале ране, оне су биле ту да се једнога дана доле у хуци Солуна каже: — Рањен сам на јуришу, у
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Не дај мени своје руке, Куд ћеш у мрак срцем голим, Окрени се, стегни срце, Заборав’ ме, ја те молим. Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ти си испио тврд. Живићеш оставши жив. Дан ниједан не заборав' себе у несрећи овој. Пливајући ако с' на час смете, већ прогутан јест!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И заборав на све кад спусти свој благи вео, брда још и побрђа памтиће те, мајко, у љутом где зидајући зноју недужну цео те н
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај! Заборав оно даје. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило, Ширећи неми, благи лет, Лелуја цвеће мило.
1885. ЕЛЕГИЈА Престаћу и ја скоро. И са мном, занавек можда, Спомен љубави тајне зелена покриће трава И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
гробницом Лазарића, онда раскошном, и препричали би разна разбојништва, стварна и измишљена, а затим је све утонуло у заборав. Јер паланка никада не задире много у мислене резултате над појавама.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Одиста, много истине у лажљивости тога позива и много лажи у истини тога позива. — А слава? — И заборав! — Аплаузи, овације? — И звиждање. — Венци? — И празан стомак! — Па ипак, глумац је бар љубимац публике...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
21 Тако је сваки спомен заборав скрио Да сам ја дуго твог срца владар био, Срца што тако лажно и слатко бије, Лажније ништа и слађе на свету није.