Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
овом селу, али је добротом (односно: пакошћу) Шаце брице публикована у Велико-бечкеречком календару, и тако спасена од заборава и постала данас већ позната »од Пеште даж до Черне Горе«.
Теодосије - ЖИТИЈА
Али, да дубинама заборава не буде прекривено доброга оца добро живљење и у пустињи трпљење, а да би и ми пажљиво гледајући у њега и као останом
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
ме правиш од мога пепела Од крша мога грохота Од моје преостале досаде Можеш лепотице Можеш да ме ухватиш за прамен заборава Да ми грлиш ноћ у празној кошуљи Да ми љубиш одјек Па ти не умеш да се волиш 9 Бежи чудо И трагови нам се
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
ЗА СЕБРА Тражим помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је, следећи
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
је више био приповедач но песник, и оно што је релативно најбоље у његовој књижевној делатности, и што га спасава од заборава, то је његов готово тридесетогодишњи приповедачки рад.
И у таквом расположењу, поезија је за њега била уточиште и извор заборава, онај »вео којим се обвија ругоба света«, по речима једног модерног песника.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
вас ноћу Ја певао са млађаном моћу, Ви можете и не видити данак; А ви, о друге, што вас роди данак, Можете спават заборава санак; Он вељаше да сте ми убаве, Нашто мени овде друге славе?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Са дна кофера, изненада изронила из тамног заборава, мирно га је гледала с јефтине слике ексцарица Зита, ни крива ни дужна. — Е, шта ће сад ово бити?
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
У ту ми се жељу збише све остале жеље веље, свака радост, све весеље. За ме нема те милине; и кад ми се магла скине заборава и тамнине са младости и давнине, то су само пусти сени, — куку мени! А што кукам?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
се због савијања ове речне окуке од говоранције, што је сасвим поплавила догађаје које желим да сачувам од заборава, враћам се поново у оно благословено време пре него што су ме исфурали из школе, тачније речено враћам се у своју
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Откриј недра, историјо сура: позна зрелост у корову спава, парабола, од бола фигура, отрже се врежи заборава, изнад којег као да дежура у икони девојачка глава! Тек девојка силуету згради у јарину, архаизам млади.
! Б. Радичевић: Ђачки растанак Ни градина нити леја. Скрајнут крчаг - Сентандреја. Са крајнице заборава млад се чокот разлистава. (А Брег овај оно памти што се згусло, што пропламти.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У тој свирци трепти срећа плава и жубори пјесма заборава. Једног дана, испод крошње драге, заувијек се разиђосмо, друже, по свијету, к'о ракова дјеца, са бајкама, рђавим
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ!
Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. Изгледа, као да човек ни руком дотак'о није, Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја ћу о томе рећи само неколико куриозитета. Широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји човечанства, однела је све друго.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Све мисли о прошлом животу, све наде и снове младости завио је густом копреном заборава и као неког презрења... Хладна сурова смрт заузела је све мисли његове и стегла му мозак својим пакленим отровним
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Од пустоши и досаде завеса се наборава: У какав се то бездан спустих у тражењу заборава? Много спавам, каткад сањам госпу једну милоусну, А и будан кад сам, често назирем је у полусну.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
то да од свега тога није остајало никаква писмена трага и да је познавање струје, заједно са китоловцима, тонуло у ноћ заборава. Па и после званичног проналаска Голфске Струје о њој се мало говорило у поморском свету, а мало се шта о њој и знало.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Гломазног, црног и димљивог влака Што ће те вући у далеке краје, Равници снега и пределу ледном, Где као земља заборава да је, Што ће нас вечно раставити једном.
у друштву оних што су знали Живети без гласа, без славе, и сами, Волели све лепо, трпели и пали Скривени у вечног заборава тами.
Нека топла суза и задњи пут кане На то мирно место заборава трајна, Где је могла, скромно, једанпут да стане Цела једна младост узбуђена, сјајна.
Сурово смо своје сахранили снове У сандуке тврде, у дубоке раке Заборава вечног, где се црви тове, Заборава душе и нежности сваке.
Сурово смо своје сахранили снове У сандуке тврде, у дубоке раке Заборава вечног, где се црви тове, Заборава душе и нежности сваке.
И да младост наша долази са дна Заборава нашег, свога влажног гроба, И да ће нам доћи, у злокобно доба, За освету свог осрамоћеног сна.
Све је сад друго. Моја драга спава, Као скелет бели прекрштених руку, У покрову вечном мртвог заборава, Мирно, под плочом коју бурно туку Пролетњи ветри и јесење кише...
дана, можда и тренутка, Из душе нам чили по прошлости део; И, по сталном реду, врх једнога кутка Њеног, — пада сиви заборава вео.
За све лепе ствари заборав је исти. Тако ћете, најзад, и ви једном лећи У постељу лепу заборава земног, Крај срца мирног, угашеног, спремног За други живот који треба стећи. Тако ћете, снови, и ви једном лећи.
А судбина ће свој откати вео На прошлост, наде и радости биле, — Вео доброте, заборава, свиле — Покрити њиме свет сањања цео, К’о драга тела студен покров бео.
Ту се стере Широки покров снежног заборава, Црнина гроба, где сунце не сија, Где ћути, као у дну мора плâва Кржљава флора, љубав моја, чија Снага и нежност у
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Змај ипак слути да је испод тих првих наслага заборава које њега као да не дотичу, запретено оно дубље памћење због којег би се радо повукао пред Кнегињом: ово је њен крај,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
-------------------- Не као други, да забаве тражим Рад једног дана заборава само, Да успомену страдања ублажим Одох на неку светковину тамо.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Ја је радо примам на своја плећа, јер ће отсјај вашег славног имена сачувати од заборава и моје безначајно име“. „Да ли вас то радује?“ „Како да ме не радује?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
ономе чије расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег заборава.
препуне прегршти, у пуне груди, оне слатке недеље што дрхти, да се свим својим бићем, у дивљем одушевљењу највишег заборава и највишег избављења, вечно у њој утопим, обузе ме.
Замисли, ни стас, ни очи, ни лице, ни коса, ни груди, само ножице, сасвим мале фине ципелице, занеше ме до потпуног заборава свих брига и свих дужности поред којих дотле ништа друго нисам ни видео!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
који стално пребива у угловима усница и који без починка моделира на лицу обасјаности и засјенице, осмијех час пун заборава, без јучерашњице, час осјенчан неким прадавним, још прије рођења наталоженим умором.
Око њих се окупила дјечурлија и бленуо по који беспослењак. Заинтересирана до потпуног заборава себе, дјеца су се приближавала женама, стопу по стопу, полуотворених уста и без трептаја у погледу, примицала им се
И, наравно, томе нисам успио ући у траг. То је онај моменат спонтаног заборава, моменат празнине, која је, као таква, бездимензионална, у исти мах и бескрајно велика и бескрајно мала, и које се
Сјетимо их се безболно, незаинтересирано, као да су се десиле другоме а не нама; често с прекором због тог заборава и с гризодушјем због те безболности.
Благодат заборава и окрутност памћења леже ван наше власти. Без наше заслуге и без наше кривице ми смо њихови робови или њихови усрећениц
сјећања потребан је један моменат спонтане непомисли, благотворно механичко затајење, скромни почетак обол оног већег заборава. Он онда за собом повлачи даље и веће оброке, док напокон навику сјећања не смијени навика несјећања — све је у томе.
А такве трице из детињства, ето (и поред моје мале учене механике сјећања и заборава), никад нисам успио да заборавим. У кишна поподнева, док се мувам по соби тражећи по кутијицама дугме за кошуљу или
У тим душама као да нема плиме и осеке: оне не дишу. Мртво море. Код ње није било заборава, препуштања без времена, западања у мртву бездјелатност. Или, тачније, бивало је и тога.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
У баштама мирног заборава, У поднебљу умрлих опела Женска коса и лепота спава Са тишином и шапатом јела. И док лишће изумире с грана, Песма
Свуда земља; видик пао. Влажна тама По звуцима, преко мира, лежи, спава. И тишина у долини заборава Мирно труне. Нигде ничег што се буди. Сумаглица. Ноћ без неба. Покров студи. ВОЛЕО САМ, ВИШЕ НЕЋУ † Милану А.
ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ Ево данас умор пао на ме. У очима поглед заборава, Моја свест ми, у даљини таме, И дух, к'о цвет у јесени, спава, И дух спава.
Ја не знам више да л' се сећам сада. Ни кад је дош'о облик заборава. И не осећам страсти, ни олује, Ни како дише мир, даљина плава.
И не осећам страсти, ни олује, Ни како дише мир, даљина плава. И ја не чујем сузе, ни славује, Ни кад је дош'о облик заборава.
1908. УВОД У ЛЕГЕНДУ “ЛЕПОТА” Да л' се ова бајка у истини збила, Тамо где већ нема ни руина стари', Где ноћ заборава све је досад скрила Осим ње, што иде са несталих ствари Уз облик ветрова и говор дубрава, Као дух умрлих преко наших
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
У следећој слици која је изронила из измаглице заборава, видео сам себе у хотелу Да ла Пе (Нотел де Паиx) у Паризу како управо долазим к себи из једног од оних мојих стања
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
топе кроз поља широка као први снег и стонога лови сенке пале преко зида и трава расте до изнад њеног чела трава заборава или успомена није важно (3) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек спирају крв (Итд.
Тешко је поредити поезију и прозу. Али, ако се Дисово опсесивно откривање онога што се налази „под покровом заборава“ може довести у ма чију близину, онда ће то најпре бити Борисав Станковић.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
То није ни моћ пишчева - мада ни она није мала - да реконструише атмосферу и историјске прилике прекривене велом заборава.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ено јарко сунце дивно сија с неба, Жеље оживљава, наде обасјава Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава. Деца као деца лепша и од цвећа, Тренутни пољупци вечитих пролећа.
Да л’ вам се привиђа слава и држава? Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава. Чујеш красне речи о свечаном збору, Размахују тмору, навешћују зору; Замишљено прȁво, изражено здраво — Уз
Слога, велиш, само слога нас спасава. Дакле увиђате! Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава. Гле, зар оно није слика света храма! Омладина скупљена на вел’ким школама!
То те лечи, крепи, то те одржава. Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава. С омладине пређеш, видиш друге слике.
“ Тако једра душа, тако мудра глава. Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава. »Јавор« 1891. ЕНО! Ено се Срби мире, Срби што Српство љубе, И ћуди мало тање И ћуди мало грубе.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ЗА БИЋЕМ 35 ВИ ПОИСТОВЕЋИВАЊЕ БИЋА И РЕЧИ 36 ВИИ ИСПАШТАЊЕ СНА 37 ВИИИ СЕВАЊЕ НА ПОКОЈНИКА 38 ИX ПОЧЕТАК ЗАБОРАВА 39 Х ИЗМИШЉАЊЕ СВЕТА 40 XИ ЗАЧАРАВАЊЕ 41 XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ 42 XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА 43 XИВ ПРОПОВЕДАЊЕ
жеђи и мртвог анђела где се скаменила мора Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћи да сачува успомену на њу од заборава и простора Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи о пусти жали и жалосна мора Који су предели у твоме срцу сада?
од ноћи празни талас без успомене Звезде које се над главом мојом пале Којима замених вид и име свога правца Лађо пуна заборава и ветра без прамца Некога света тешке сене пале.
Ту изгубљено сећање пустињу храни. ИX ПОЧЕТАК ЗАБОРАВА Ту изгубљено сећање пустињу храни Пред малим жбуном ватре тицом убијеном у лету Ту је живо што живи а нема га у
О златни талог времена простори Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива Где материја сва од заборава открива Ватру у себи и дан без јутра у гори.
Је ли то чудна жеља да се живи без себе? Жеља за песмом без песника? Од прошлости и заборава време што се диви издајству мога заустављеног лика? Да ли то значи рећи промени: нећу!
Успомено златни праже заборава! Из пресађеног отрова дан расте и спрема Почетак лепоте, а лепоте још нема: У прекомерности и изобиљу се губи.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Учини се кâ да спава, Кô да није више туга, Па ти кане заборава, А после се томе руга. Кад помислиш: сишô с ума, Разбере те у то доба, Па се смеши па те теши: „’Вако ћемо све
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У таквим случајевима и ове старе и старинске речи, из славеносербског заборава, могу још и данас имати боје, и оправдања, и довољно снаге; могу зазвучати сетно-старински — без плачевне и отужне
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Вртови копне, блесак чили, Јаучу плоче и дрвета, Ограшјем пустим север цвили И заборава бокор цвета. (1913) ПОСЛЕДЊИ ИМПЕРАТОР Паук је исплео мрежу своју у царској палати, совуљага је закликтала своју
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
А небо плаво, и сенке шарају пут. СЕЋАЊЕ 1 У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. И осетих на души слој заборава сив, прахом кад време поспе затурену твар.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. Изгледа као да човек ни руком дотакô није Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На ивици заборава Туђе сенке не дају Муњу твога мача У корице да вратим Боје зру На лакој грани времена Отуда твој инат лепи У углу