Црњански, Милош - Сеобе 2
Можда би подскочили до решетака, да виде, ко их зове? Можда би поверовали да нису заборављени, да је неко, ето, дошао да им се јави, да их изведе?
Иако се идући рат предвиђао, као рат прајски, Виткович је тешио Павла да Срби, то јест Турци, нису заборављени, и да ће неки, сербски пукови бити изведени на молдавску границу, чим пролеће гране.
Кијеву, стао, Исакович је имао неколико доживљаја, које је, те зиме, после, препричавао, а који су, у фамилији, после, заборављени, као што је и сам Павле, после неколико година, у фамилији Исакович, у Неоплатенси и Руми, заборављен – као да никад
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
94. ³⁸ Стојковић, М., исто, с. 63. ³⁹ Станојевић, М., исто, с. 67. ⁴⁰ Тановић, С., исто, с. 9. ⁴¹ Фромм, Е., Заборављени језик, Матица хрватска, Загреб 1970, с. 298-305.
Фромм, Е., Заборављени језик, Матица хрватска, Загреб 1970. Фромм. Е. анд М. Маццобy, Социал Цхарацтер ин ан Меxицан Виллаге, Прентице Халл,
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ако оде, казала ми је једанпут, ко ће их обилазити? Биће сами. Заборављени. Истина, Париз је леп, а и Хелен је добра, али навикла је некако да недељом прича с њима, да их обиђе, да се исплаче.
—Није престајао да се распитује, надајући се да ће бујицом речи некако затрпати заборављени ров из давно изгубљеног рата. —Умро је — рече она. —Заиста ми је жао! Ко сад води посластичарницу'? —Продали смо је.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
потребе оскудног националног репертоара у позориштима у Новом Саду, Београду и Загребу, али су данас сасвим заборављени.
Дукљанин, Војислав Травуњанин, Велики жупан Властимир, Мутимир и браћа му, Растко, Краљ Драгутин, Смрт цара Лазара, Заборављени Обилићи, итд.). Он у прози опева и велича херојску прошлост, стару славу и витештво српско.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. А ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени. Туп, туп, туп, луп, круп; треба устати и поћи на спавање.
Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. А ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени. Туп, туп, туп, луп, круп; треба устати и поћи на спавање.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Све му је то магловито као заборављени сан... А Византија... Јустинијан... шта то би?... А сан?... — Е, ђав'ла! Шта се мислиш, синко?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Имаш право! Темпора мутантур, ет нос мутантур ин иллис“. „Списи грчких филозофа лежаху, на штету науке, вековима заборављени и неупотребљени, а сада су изнесени на видело да би се надокнадило оно што је пропуштено“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А тада, други и давно заборављени, један мили дах забруја за њим. Тај сложни дах, што се таласао, чинило му се да чује сасвим јасно: дах пука, дах
И као у облаку, над свим оним што смо заједно, онако опијени, гледали, летесмо ми тако сами, заборављени, чврсто припијени, усхићени до најслађег заноса, праћени божанском музиком најфинијег брујања читавих хорова анђела,
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Они спавају, ти наши синови, У својој крви, безбрижни к'о тићи, Заборављени к'о мртви кринови, И поносити к'о стари племићи.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
песници, кад реч уведу у песму, повлаче нит која језички систем покреће и у самој се речи активирају већ очврсли и заборављени талози.
Њихови аутори морају знати да овакви текстови ничему не служе, и да ће брзо бити заборављени. Може се, наравно, и о сложеним књижевним питањима говорити прецизно а јасно. Кад смо срећне руке, пишемо тако.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
У ушима једнако би му зујали одавна заборављени напеви. У истима неке речи, чак и стихови; док напослетку, једва једном, не би све то ишчезло, и он се смирио“.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Они ми се у сну привиђају. Траже од мене да их поменем колико да не буду заборављени од нас који смо имали срећу да преживимо.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Постоји Заборављени Град, у њему Замак, а у Замку твоја срећа. Да би до ње дошао — мораш пронаћи кључ који и Град и Замак откључава.
а дечак је остајао сам, док коначно не срете једнога старца коме се чинило да је, некада давно, чуо да постоји некакав Заборављени Град са 3амком. Можда на Високим Планинама још живе Мудри старци који знају тајну Изгубљенога Града...
« — помисли младић. Али, на његово питање Месец ни обрвом не маче. — Ја нисам чуо за Заборављени Град! — рече. — А ни о Мудрим старцима ништа не знам. Можда Мајка трава зна?