Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Сметено, глуво! Изиђи у поле, кад ти кажим Ево вако, ја! (Узме га за руку, па га изведе напоље и забрави собу.) Проклето посла! Сад да изборим новци... Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако!
(Узме га за руку, па га изведе напоље и забрави собу.) Проклето посла! Сад да изборим новци... Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако! (Отвори сандук.) Ама ово проклето Јуцо може да гледи кроз рупа.
Апаге, шкиљи, у кујну, ту ти теби месту! (Ухвати је за руку, пак је истера напоље и забрави како једна тако друга врата.) Проклето Ева, оћи да превари свога муж! (Отвори Фала Богу опет сандук.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Ал' он с пута тури баку, Те ка врати, па за кваку. 95. Врата чедо не забрави, Ваљда беше то случајно, Он с' у избу плао сави, Згледа своје сунце сјајно Оно лежи за њ незгодно Ал' за доста
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Сав се у ћириш претворио дабогда, колико си ме мучио! (Тресне врати и споља забрави.) СРЕТА: Шта? (Оће да отвори врата.) Море, Пело, отвори, мало ти је било? На моју душу, полудила жена!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
глади, припрема пушку, фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени побро, обоја врата забрави наша, и још ти кажем: чувај се добро од старог лисца, од Мудријаша.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Онда забрави врата своје собе и сеђаше онде, забављен својим опитима, данима, од јутра до мрака, догод му Сунце шиљаше кроз ону рупи
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Затим се хитро окрете, отвори врата, извади кључ, па изнутра забрави и кључ стави у недра. Ух, шта урадих! — помислио сам. Њено лице је сијало од задовољства. Она обриса очи и приђе ми.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
А кад било пола ноћи, Кум намигне на војводу А војвода на младенце, Одведе ји до вајата, Па забрави овом врата. Село Момче голобрадо, А до њега Цвет-девојче, Обоје се загрлили И нагнули да с’ пољубе.