Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Стана је обукла своје стајаће руво, главу је забулила белом куповном шамијом, па није заборавила више левог увета и једну црвену ружу заденути; зубун бео као снег, а по
Милисав тога дана не беше на заветини. Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу. Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао