Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— ’Бро вече! — вели тихо, па кад те види заспалу, са опуштеним рукама и заваљеном главом на материну крилу, она се препадне од толике твоје смелости па прилази и узима те од ње.
— одједном се чу испред наше капије. Мајка скочи. Суза јој се скотрља. На нашој капији уђе заносећи се, са заваљеном шубаром, наш ч’а Јован, ортак и побратим покојног оца, а за њим, тискајући се, свирачи.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И сви се тискају око њега. А он у среди, са заогрнутом колијом, заваљеном шубаром, разгрнута врата и прсију, те му се бели нова, свилена, са чипкама кошуља, сигурно Софкин дар.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Њега зове. Он оде. Лежала је као и пре. Претрпана јастуцима, јорганима, са избаченим рукама преко јоргана и заваљеном, окренутом ка вратима главом. Чим Младен уђе, њега порази онај поглед и осмех којим га је дочекала.