Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
и док, једући и пијући, слуша њихове молитве, које не разуме, ја, бос и гладан, кроз прозор гледам у мрак: снег завејава кубик дрва.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе. Журим напред и клизам се по каљавом путу, то лево, то десно.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Можда никад више! Збогом. — Снег још пада, Све трагове брише, завејава све, И под тешким белим покровом, без јада, Ко огроман лабуд, сва природа мре.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
јаучу кланци, Тутне долине, звоне пропланци, А деца буде Прошлост што спава И ломе, Громе, Док ветар звижди, смет завејава. И ненасити, гвоздена кова, Небеса траже нова и нова. Албанске стене ледом посуте Дршћу и слуте...
Проричу ужас њихове трубе, Где црноменске вих'ре љубе. Марички ветар главе коси, А смет колоне завејава, Челичне зиде мозак роси, А сам Вукашин васкрсава... Проломи зиде, Пркосни месец с мунаре скиде.