Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Кроз онај лом разлегала се запевка и врисак коњски. Јарко сунце, које тек што беше обасјало, зави се тамним плаштом, кроз који не могоше пробити сјајни зраци... Али се опет тукло.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
од Ђорђевог капута како их носи ветар, и још као да чух два-трипут удар његове штаке о калдрму, па онда се опет све зави у облаке од прашине. А оно тамо далеко пред њима, да није оно Јоца доктор?...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
извади брже онај зуб из замотуљка, и метну га себи у џеп, а из џепа извади онај замотуљак што му га даде Аркадија, и зави га у завој па метну у појас поп-Ћирин. — Е, је л’ готово? — Све је у реду; сваком своје.
Теодосије - ЖИТИЈА
“ — био је и овоме помоћник на спасење и покровитељ од оних убица. Јер густом маглом зави морске заливе, у којима беху у заседи против светога, и учини га невидљивим, и неповређена проведе га.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Свуд као да се ширила тишина, за сумраком. Ускоро се замагли тама у логору, прашина зави све, сем врхова воћњака далеких, и Исакович се смири.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Зора зори, та зора бијела, Би бијела па се зарумени, Е угледа изненада драго, Оно, брате, сунце огријано, Па се зави у копрену златну, И утече са неба ведрога.
“ Ал' слуга заче, јер већ знаде како, Па кликну, спусти, задркта и сави, Па лати, диже, отиште и зави, Па избу, кућу, та песма затресе, Из куће јоште далеко оте се.
Кад штогод шушне, а он ти се преда, Све нешто слуша, све некуд погледа. Не могу њему да сагледам лица, Јер и њег' зави дуга кабаница.
па крочи, па стаде, Још једном гледну, па ступи назаде; Па тамо-амо плаовито с' сави, У кабаницу тад се боље зави, Ка друму оце, ту стаде да чека, — Већ добро с' чује и топот и јека.
110. Страшан жубор амо сави, Муња севну, а гром груну, Бура с' диже, вијар зави, А кроз избу ледно дуну; А та врата зашкрипише — Наше момче једва дише! 111.
Сунце зађе, већ сумраче, И нојца се већ примаче, Па у таму милостиво Зави мртво кâ и живо; Зави рпу несретника, Што некада свету дика, Негда људи божа чуда, А сад само рана уда Гладном
Сунце зађе, већ сумраче, И нојца се већ примаче, Па у таму милостиво Зави мртво кâ и живо; Зави рпу несретника, Што некада свету дика, Негда људи божа чуда, А сад само рана уда Гладном вуку, гладном керу
Ох Миленко, мишке ли је јаке, Ломи коње, сабље и јунаке: Тог по среди, онога по глави, Млоге л' буле он у црно зави!
каку, Задркта се срце у јунаку: „Ој коњицу, ваздања срећице, Ао пушко, дража од деснице, Да љуто ми на срдашце зави!“ Цикну јунак, пешадију сави, Једним маом удари тројицу, Шесторо и пада на земљицу.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Војник почне полагашно и полагашно завијати, а кад овога мало забоље, завика: — Доста! Тад војник брже боље зави колико је јаче мог'о. Овај се поче трзати, кривити и увијати од бола, али за вајду: војник не пушта лако!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Само за тренут! ... Вјетар је мео и све се зави у снијежни вео. МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета; кад ближе
Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.“ Тако се Сунце поздрави с другом, у кола скочи, зави се дугом, за гору крену четири хата, румена магла за њим се хвата.
“ Прискочи Мјесец, бјегунац лаки, пољуби руку честитој баки и крену с њом у сребрен двор ... Таман се зави зелени бор ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Стазом се ваља, најезда права, зави у бело путника мрава. Дедица Триша код млина, веле, по таквој магли тражио теле, кад ево меде у руху мрком.
Из једне књиге, препуне слика, девојче неко, чаробног лика, изиђе крадом, у руху белом, зави је магла прозирним велом. Девојче лута и куда крочи путнику сваком засени очи.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Осташе четир гомилице. Оно момче понесе двије рањеницима, па им их зави за колан, а оне двије понесе и стави их на мртваце, на свакога по један. За оружје се лако погодише.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
одви и опра, па их намаза жутом машћу Пјеваличном, обложи их листовима свежег репуха, уви их повојчићима, стопала му зави крпама, назу му простране свитне ципеле и поможе му да сједне у наслоњачу.
Он се за дуго шчињао смијући се, али кад чу њеку подругљиву замјерку од једнога друга Стојанова, Бакоња зави рукав од мантије. Педесет их потекоше да му донесу камен.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Е, опаке вјештице, жене несрећне!... Кобна ли часа кад ни у Црну Гору уљезе! Све не у црно зави, црн јој образ и овога и онога свијета!... (Вујо гунђајући изводи рањеника напоље.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе!
чиле Сунчани зраци још топли и рујни, Та два се звука расуше по храму Замрвши као шум најтање свиле И иконостас зави се у таму. Две скамењене сузе то су биле.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ама, то јест, али... — Молим те, извини, зави ме стомак. Запамти где си стао — и Душан оде журно, држећи се за трбух. Опет поче благајник.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Лишће пада, мукло гавран гракну лугом, Мрзовољно сунце У таму се зави; Ми рекосмо: ''Збогом!'' хладно једно другом. И уз отмен наклон ти коленце сави.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Женску страну ласно преварити: лако скочи кâ да се помами, она нађе један комат сабље, зави комат у везени јаглук да јој билу руку не обрани, па облеће и отуд и отуд, чува главу Турчин-Влах-Алије, а ошину
за врата; па повади сабљу аламанку, те Арапу одсијече главу, па на сабљи главу дохитио, Арапове очи извадио; очи зави у танка јаглука, баци главу у зелену траву. Па он оде тамо уз чаршију.
дуђана; ману сабљом болани Дојчине, налбантину одсијече главу, па на сабљи главу дохитио, извадио очи налбантину; очи зави у јаглука танка, главу баци на мермер-чаршију, право оде двору бијеломе.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Очима се моли. Виде пустињак што му је — истрже из ноге трску и зави, те је излечи. Ето, за то мало добро томе пустињаку тај лав до саме смрти служио му је у пештери, воду и дрва му је
Дође над њега и пожали га, не кте га проћи, него сјаха с коња, опра га од рана вином и помаза зејтином, зави га крпетинами, пак га посади на свога коња, донесе га у један бирцауз и онде га предаде бирту.