Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Е, то је чудно!“ рекох му ја... „Чудно, заиста! Једва се видесте, па се већ и заволесте!... Побратиме, то неће испасти на добро...“ Ја сам говорио као да сам унапред знао шта ће бити...
слеже раменима, али ми ништа није пребацила, него онако тихо оним старачким гласом рече: „Лепо, лепо, децо, кад се ви заволесте и једно другом омилесте. нека вам је срећно и ајир!