Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Хајдуци зинуше од чуда. Да нису видели својим очима, не би веровали. Пањ је био врло висок. — Заврзане, Заврзане! — заграјаше са свију страна. — Овај и теби одскочи!
Хајдуци зинуше од чуда. Да нису видели својим очима, не би веровали. Пањ је био врло висок. — Заврзане, Заврзане! — заграјаше са свију страна. — Овај и теби одскочи!
— Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу. У Латковића су биле велике и клопаве уши.
— Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу. У Латковића су биле велике и клопаве уши.
У Латковића су биле велике и клопаве уши. — Дела, болан, причај што! — Шта ћу? — Шта знаш! — Причај, Заврзане, причај! — заграјаше са свију страна. — Не знам шта ћу! — Их!... Ти не знаш!... Причај, болан!
— Тако је, ја!... И кад би ми ко друкчије тврдио, ја бих му рекао да не говори истину! Мој лијепи брате и друже, Заврзане, утуви то па се не подсмјевај нити моме имену пи презимену. — Охо! — раче Заврзан — па ти се канда љутиш?...
Њему се учини да је баш ово дрво у сну видео. Хтеде замолити да га уклоне одавде, али му се реч узе. — Деде, Заврзане!... Деде, побратиме!... На посао! И ови приђоше ближе. — Немој тако!...
Он је бленуо сад у једног, сад у другог. Станко га поведе и доведе до храста. Круна храстова беше доста ниска... — Заврзане!... Ал̓ не! Ја ћу се препети!... Морам то својом руком учинити. Бог би ме убио кад бих коме другом дао!...
— Шта, зар вас двојица? — упиташе хајдуци. — Јест. Заврзан се почеша иза врата па приђе и он Станку. — Зар и ти. Заврзане?! — Ја!... Џумбуса ради... — Харамбашо!... Шта чиниш ти? — упита Ногић. — Ко хоће да иде — нека иде!...
Тешко и крсту и не крсту ко је погане душе! Господе, Створитељу! Дај ми моћи да одржим моју реч!... — А ти, Заврзане, каква тебе невоља у гору натера? — Ја... ја сам пошао онако, друштва ради!...
— упита Станко. — Сигурно. — Баш да не утече! — рече он, а усне му поигравају. — Побратиме! Сурепе! Заврзане!... Хајде са мном!... — А зар ми нећемо? — упиташе Јован и Јовица. — Много нас је! — Никад није много добре дружине!
Окрете главу и пљуну... — Срам те било!... Ниси ни куршума заслужио!... Па викну: — Заврзане!... Почни!... Па се окрете да изиде. Али Иван поколенице за њим. Љуби му ноге и стопе где је ногом стојао. — Станко!.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Е, ту су ти часне сестре, то ти је њихов кокошињак. — Кокошињак, велиш? Хм, ко ће ти натјерати ове моје крајишке заврзане да се умијешају међу часне сестре? Дивљачно је то, плашљиво. — Видим, видим — помирено мрмља командант.