Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Па изиде из шанца... Све је стало недахнимице и гледаше како се вије његов вити стас. Јуначко срце Заврзаново не може отрпети, него скочи на бедем шарампова, погледа доле, па викну: — О Турчине! — Шта је? — одазва се Мујага.
Грозница већ беше попустила, а здрава крв и млада тела нису пречила пута оздрављењу... Заврзаново здравље је боље напредовало од Станковог, јер његове ране беху лакше. Али тек ни Станку не беше рђаво...
Је л̓ тако, Дево?... Дева је седео мало удељен од ватре и премишљао неке дубоке мисли. Питање Заврзаново трже га мало из мисли, и он, мада не знађаше о чему је Заврзан говорио, одговори онако насумце: — Тако је!