Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рече Суреп и пусти још неколико капи на његове суве усне... Онда се окрете Заврзану: — Понеси Алексу! — рече му. Зора је свитала. Месец у последњој четврти тек избио и оборио своје рошчиће земљи.
Наједард зачу грактање. Он прену. Прену и Заврзан. Грактање се зачу опет. — Одговори! — рече он Заврзану. Заврзан загракта. Хајдуци се тргоше из сна. — Шта је? — Неко нас тражи — рече Станко. И наста тајац...
Сви пренуше. — Шта ли је оно? — упита Станко. А кад виде да се сви питају погледима, он рече Заврзану: — Препни се на ову тополу, те види. Заврзан се успуза као мачка уз дебло.
Па кад би чуо да нико ништа не јавља, склопио би очи и ућутао. Тако је ишло једно за другим осам јутара. Заврзану је било добро. Могао је сам излазити из оног колибарка и погледати над собом сиво, облачно небо...