Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Скинем са себе одећу и бацим се у прозрачну зелену дубину. Роним, штрцам воду кроз зубе, покушавам нешто заглушно да отпевам. После изађем, извалим се на песак и пустим да ме сунце пече. Макарије Лауш је уморан и безвољан.
Одједном ме спопада малаксалост. Дамари ми заглушно буче, срце ми се узнемирило. Хоћу нешто и сам да проговорим, али страх ме стеже у челични прстен, ухваћен сам у