Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Само таласи хуче... — Домаћине! Опет ништа. Он стаде песницом ударати у врата. — Домаћине! — Па ти си луд! — загрме глас изнутра. — Дом је — дом. Он је на земљи, а није на води!... На води стоји само лађа и воденица...
Све би дрхтало само кад моје име чује... Све... У тај мах као да се нешто проломи. Страшан неки глас загрме: — Стој!... То беше изненада. Станко се трже и стаде као укопан. — Ко си ти? — питао је глас громовито.
— запева Маринко. — За прабога хтедох погинути!... Зар што истину говорим да погинем?... — Зликовче! Зликовче! — загрме са свију страна на Алексу. То га освести...
Изгуби и глас, руке му се узеше... Гледао је само укочено, а ничим није могао мрднути... Наједаред, тај човек загрме страшним гласом: „Ја сам Станко!... Зар ме не познајеш, зликовче?!... Он се престрави од тог имена...
И појави се човек иза грма. Њему сенуше светњаци пред очима. Тај је човек био Станко. — Доле! — Доле!... — загрме опет. Лазар, не знајући шта чини, маши се руком паса, трже пиштољ и скреса... Станко посрте и пусти узду.
Кад га видеше, сви се дигоше на ноге — Помаже вам бог! — рече Дева. — Бог ти помогао! — загрме са свију страна. — Шта ти је? — упита харамбаша, видећи његово снуждено лице. — Зло. — Зло?! — повикаше сви.
— Браћо! — рече Срећко после дужег размишљања... Велите да се Турчин и Маринко убију? — Велимо!... — загрме са свију страна. — И то одмах! — додаде Станко. — Јест, одмах... Теби су највише пакости учинили, теби их дајем!...
Неки глас прошапта му: — Ти не смеш вршити дела божја! Он даје живот, он га и узима... Али други глас загрме: — Ја сам правда божја! Није све лепо што је право; али што је право и богу је драго!...
Лазара, који се тек почео кравити, тај смех пренерази. Он погледа Станка. — Тако ће проћи сваки издајник! — загрме Станко, а очи му сенуше. — Тако мора проћи сваки онај који води некрст на крст!
КараЂорђе приђе и погледа опет нишан. — Доро је! — рече. — Пали!... И опет рикну топ, и опет загрме плотун, и опет се ускомешаше и проломише турски редови... Сад и Турци припуцаше. Запеваше куршуми своју самртну песму.
— Ту су!... — Будите спремни!... — загрме Чупић. — Али, само у месо!... Одрешише се завоји на кашилуцима, све се прегледа, све се удеси... Турци се појавише.
Црн у лицу као земља, простења: — Велите? — Велимо!... — Ја не велим! — загрме Зека. — Ја се нећу маћи одавде док ме свега не искаблићају на парам парче! — Ама шта можеш ти сам? — рече Јаков.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Виде како неки човек узјаха, загрме преко дрвеног моста, протрча, кроз баре, па одјури према далеким врбацима. Као из хиљаду грла орило се: Утече Пеја!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Скочивши очајан, опкорачивши коња, загрме на скели, вичући пуку. Војници потрчаше, залупаше бубњи, официри се поређаше.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Оркестар раштимовано загрме »Хоћемо ли у Шабац на вашар?« а на успутним станицама нахрупише становници горњих четврти у црним умашћеним оделима.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Када једном душмани ударе, Кад загрме топи и кумбаре, Кад он из сна отровна се прене, Па на љуто орпашје се дене, Оће л' удрит на душманску силу, Па кâ
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Куш!... Ни речи да нисам чуо! — загрме из баса потпоручник Александар... Војници занемеше наједном. Само звецкају ланци и коњи ржу.
Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме. Топови су трештали... Срца су дрхтала, а и земља под нама као да је стењала...
— Зашто батерија не гађа!?... Стрељаћу воднике! — виче однекуд из кукуруза командант дивизиона. — Радомире, пали! — загрме својим гласом потпоручник Александар. А Радомир, нишанџија првог топа, диже се са свога седишта. Хтеде нешто да каже..
У цркви се од прашине није ништа видело и, тетурајући, испадосмо у црквену порту. Муња свитну и загрме. Крупне капи су влажиле суву земљу. — Савијај жицу, па у батерију! — и ми пођосмо журно. На раскрсници устукнусмо...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Први тренутак беше страховит... паклени гнев загрме и заклокота у њој, она подиже десну руку, изви је у страну и спремаше се да пљесне њоме из све снаге по том туђем
затим пребледе, и таман се стаде домишљати шта ће сад да ради, на коју ће страну да гледа, шта ће са децом, а иза њега загрме оштар заповеднички глас: — Децо, идите кућама... брзо! Журите се!
Гојко се сакри у један крај, а Влајков крупан глас загрме кроз помрчину: — Ко то лупа ноћас ?... Постаја мало на прагу, па кад не чу ништа, закључа врата и оде у собу.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Нико се и не сећа Ђокића, већ сваки вели у себи: »Сад ће... Сад ће!« Наједаред учини ми се да загрме крај мене гром. Изненади ме снажан, јасан и одсечан узвик Љубишин: — Предај се! — Натраг, коме је мио живот!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ускоро пристајемо! — рече капетан, а у истом часу поче се буркати море. Загрме однекуда. Искочи муња из таласа. Дечак пребледе, а оцу се учини као да му неко гвозденом руком стеже грло.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Где су рибе?“, загрме номофилакс. „Нема их!“, одговори му набусито Милон. „Риболов није успео, море беше немирно, време ветровито“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ И пре свију, пошто се наједном заједно са женом из другога у први ред прогурао, загрме Јаћим оно исто четворократно: „Здраво! Здраво! Здраво! Здраво!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: — Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш!
Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ... Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под...
Краков, Станислав - КРИЛА
Одједном на слободном делу косе запишта као махнита једна труба, стотине се плавих сенки усправи и загрме: — Ура—а—а — па се баци напред. Кроз дрвеће на падинама бежале су очајне сенке. Бацале оружје.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
(После мале почивке загрме наново пушке.) СТАНИША: Шта је сад то? Зар су оживели? КАТУНОВИЋ: Живели! Моји су Катунци то — За смрт су чули
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Тој ли су твоје чкоље и твоје знање?!... Тој ли те учила даскалица у чкољу?! — загрме Замфир на мезимицу своју тако громогласно да из комшилука радознале женске полетеше на зид да чују шта је, али кад