Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— скаче цура као да је изненађена, а сељак повлачи очима по дворишту и у себи мрмља: — Какав сам ти ја стриц, загрмило у те! Види је како се упреподобила ко шокачка Госпа.
Није лако одговарати за толике људе који су нам повјерени, треба то сачувати. — И ону Наполеонову бабу, загрмило у њу? — И њу, богами, Сајо. Те су назвали Џаканом, а знаш ли како су мене крстили?
Ћипико, Иво - Пауци
Још ујутро чуо је неки тежак да је далеко преко мора — к'о из дубине — загрмило. Све што је у селу жива узрадовало се на ту вијест.