Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Што ће сада Ајкуна сирота? Уједанпут са душека скочи, Небу диже укочене очи. „Аха!“... викну загушеним гласом, Ал' јој нешто звекну за појасом.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Мајка нек дође сад у недељу; даћу јој пара извесно, можда целу тромесечну квартирину... Удесићу ја то, доврши она загушеним гласом; усне јој задрхташе, а грло јој се стеже... Опет јој у очима блесну онај апатични израз и брзо га нестаде...
Други се само гнушају... Али оволики бол... то је страшно! — Кажем ја, јекну она загушеним гласом, полушапатом. — Нико не може грешници опростити, сваки је мора отурити !... — Не, није то... оставите ! ...
Није их у почетку разумела. Одједном се прену и погледа свесно. — Ко... ко руча ?!... запита она загушеним гласом, готово шапатом. — Знаш ко... учитељ и Милица, одговори Богосав, и некако ђаволски кресну оком и насмеја се.
Тамо је све равница, нема планина. А што питаш ? — Хоћеш ли да га убијеш ?!... прошапта она неким пискавим, загушеним гласом, отварајући очи све више и гледајући пренеражена сељака право у очи, као да га сугестује. — Хоћеш?...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Што плачеш, мамо? — Ништа, душо... спавај, чедо моје... — шапуће она загушеним гласом, притискује му на лице своје вреле образе, као да би хтела сакрити од очију му своју слабост...
А Марко се опет мрштио и мумлао својим загушеним гласом: : — Белаја!... узвикује он (у младости је волео узвикивати: »до ђавола!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Нећу да ћутим, мори! — чуло се како она као кроз прсте руку, којима су јој остале сигурно запушивале уста, тако загушеним, испрекиданим гласом виче. — Знам ја. Зар ја не знам? Видим ја све. Па зар | то? Зар она (јамачно Софка) да дочека?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.
А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. — Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје. Беше се добро напио.
Станка се прену, рашири очи н погледа га за чуђена. — Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! — Ја шта си ти мислила ?
Окрете главу навише и погледа Митра... Све му је сад јасно... — Дигни ме — вели му загушеним гласом. Подигоше га. Стаде на ноге... Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
се Мане нуди Калини да је допрати до њених авлијских врата, а она га благодарно поглêда, али га ипак одбија и моли га загушеним гласом: — Немој, Мане, две ти очи!... Остави ме!... Сама ћу си идем!... Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата!
Несу руже од пролет, ама неје, рече, веће ни она што је била! Било цвеће — било и Зоне!... — заврши дршћућим и загушеним гласом млада женица и обриса кришом сузе, па му пружи киту зимских бледих ружа.