Црњански, Милош - Сеобе 2
Била је као омађијана. Стајала је задихана. Ћутала је и смешила се. Исакович то више није видео, јер јој је био окренуо леђа и пришао прозору, који је био у
Исакович је одгурну и хтеде да отвори врата. Она је стајала пребледела и задихана. Као неко дете, које покушава да се порве са одраслима. Хтео је да је, најзад, изгура.
Све је неко време, међ њима – сем љубави брачне – као међу мужем и женом било. Њему би прилазила, на коњу, задихана, сретна, кад би добро узела препону. Гледала га је очима сјајним, кад би је похвалио.
Варвара је трчала бесомучно, све до најближих кућа Токаја, и тек се тамо, од умора, задихана, срушила. Дуго јој је требало, док је увидела да не сања, и да је нико не вија.
ситне, везивале су, сад, тог сујетног човека за његову мртву жену, много више, него кад би је се сетио, како му гола, задихана, лежи на руци, док јој од сласти цвокоћу зуби.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Далеких градова, по чијим је стрмим улицама, сва задихана, трчала са мужем, док су на њих, а нарочито на њу, сви пуцали; не само неки војници, већ и оружје што је лебдело у
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ОПШТИ ПОГЛЕД. — Лиризам и живописност, то су две одлике књижевног рада Ђуре Јакшића. Његова топла и задихана поезија је нагла и непосредна манифестација његове јаке и недисциплиноване личности.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
С времена на време она покушава да полети. Удара се о све око себе као слепа птица. Затим остаје мирна и задихана. То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Нежна као бела ружа, чиста као роса, да дотрчи задихана, врела, боса, сузна због зоре јесење, благе, нечујне. Ја бих се диго, и, кад би ко лепрш голуба, викнула и заплакала,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Дуго се клати задихана тутњавом у грудима. И свог корака се боји. Црвено око пећи гасне и плех ситно цвокоће. И мрака и плеханог цвокота се
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па се нагло отворе врата павиљона, појури студен споља као бес и сестра Ѕтепхенѕон улети задихана, са покислим руменим образима и црним мачетом на грудима испод шала.
Ћипико, Иво - Пауци
Сигурно прилази к њој у маслиник: — Фала ти! — изусти. — Једва сам се из куће извукла, говори му она задихана. Сједе на ледини; прама њима као невино дијете лежи море; жамори и кркоће око хриди и шкрапа.