Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му. Он не рече шта кажу Јоца и његов помоћник: али је мени било исувише јасно да је мишљење Јоцино и његовог помоћника
Мене убиј, а њу отерај! Да ти је богом просто! Немој ме само отурати од себе, живога ти бога! Ђеди задркта мало брада. Он хтеде да прикрије своју узбуђеност.
О, боже, гле нове сласти! Каке су мисли, куда се то носе? — Петрија, сестро, опрости ми! Женско срце одвугну, задркта и расплину се: — Анока, душо, да ти је богом просто! — Петрија, сестро...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
? Ал' кад мома далеко одшета Па кад зађе за брсна дрвета, Ја се прену, дубоко уздану, Задркта се па још већма плану, Плану срце, а глава ми букну, Па за момом одма трагом сукну, Брзо стиго липе поносите, Али
И тај је звук ми душу такнô љуто, У мени срце задркта ми мушко; У души ми се питање то роди: Ко зна, међ живим да ли т' она оди? 39.
“ — господар привати. — „Гусала с' мани, запевај онако!“ Ал' слуга заче, јер већ знаде како, Па кликну, спусти, задркта и сави, Па лати, диже, отиште и зави, Па избу, кућу, та песма затресе, Из куће јоште далеко оте се.
У њега гледи, па дркће и бледи, И гледаше га баш по сата дуга, Де срце њему тешка мори туга, Па од стра љута сва задркта млада, Јер њега така не виде никада.
34. Већ издаја свуд преоте, Задркта се царство наше, Веће, веће, ох страоте! Паде и ти, Сентомаше! А са тобом, славо мила, Скраше се Србу крила! 35.
118. И наш јунак није камен, Те вас цели задркта се, Од срца му удри пламен, Он притисну злато на се; Пригна уста, те плам пусти У тај целив дуги, пусти. 119.
Ништ' не чује, па се саже, Над драгог (се) свога наже, Слуша, слуша бојажљиво, Задркта јој срце живо. Слуша брижно: ох, он дише! Шта ће она засад више!
му сабљ(у) у балчаку, Другом уд'ри над десну звездицу, Сикну мачу на леву вилицу, Паде о тле чалма, перчин, чело, Задркта се и клону му тело, Па трупина низ коња се вије, Звекнуше му празне бакрачлије.
му вранца посред чела, За њом пуче опет једна друга, Престриже му џевердана дуга По ремику, кано трску каку, Задркта се срце у јунаку: „Ој коњицу, ваздања срећице, Ао пушко, дража од деснице, Да љуто ми на срдашце зави!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
! Дрктала је була од пете до главе, чујући поздрав игумна Варнаве, са бледа лица кад јој паде вео, и Варнава као да задркта цео. Бледо му лице још већма побледи, ледено срце још већма се следи: „Кога видим, јадан? чије чујем гласе?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— И Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице! — додаде Симеун, а очи му сијевнуше кô у катила. Задркта' ја од главе до пете. Кажем вам, браћо, ко калуђера није служио — тај се не зна Богу молити!