Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу. Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе;
— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: — А где је?...
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ако ли га домчам — одраћу га! Радојка само обори очи, па задрхта као прут. — Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Како што? Зар он није хајдук? — упита Крунија. — Ако је! — Шта велиш?! И поглед мајчин зарони јој у душу. Она задрхта. — Н... н... ништа... — А ти рече: ако је хајдук... — Па јест. Он је поштен човек...
Јелица, видећи како се ушепртљила, приђе ближе и, загледа јој се у очи... — Мајко!... — рече она и сва задрхта. — Ти нешто страшно кријеш од мене!... Шта је?... — Јесте, рано моја, страшно! — А шта је?
Немој да прокунем утробу која ме је носила!... Говорила је слободно стално; ни сузе јој не ударише, ни глас јој не задрхта. Из очију јој се могло видети да је тврдо решена поднети и највеће муке, само да не пође за Лазара.
И коме си дала реч?... Лопову!... И то... Јелица сену оком. Од погледа њеног задрхта срце мајчино. — Он није лопов! — Али је хајдук! — Морао је!... Није се дао везати за прабога!... Он није лопов!...
У први мах, кад је виде, Станко пребледе... Затим му румен обли образе, снага задрхта... Он не одговори Зеки ништа, јер му се реч узе... — Куда ли ће? — пита Зека. Станко стојаше као колац.
Он му гледаше отворено у очи, па рече: — Ја не јатакујем. — Шта не јатакујеш — поче Иван и задрхта — кад нема ноћи а да ти син у кућу не дође! — Мој син долази у своју кућу. — А...
Он је долазио све ближе... На друму се појавише Турци. Јовица задрхта... — Ибро! — рече он Јовану. — Мир! — рече Станко, а срце му залупа видећи Лазара. Турци су ишли безбрижно.
— Можда се сусрео, па погинуо! — помисли. И та страшна мисао раздера му срце као крпу беза. Он задрхта сав, од главе до пете. — Ух, само да то није! — јекну. Па јурну из куће напоље. Олујина отпочела...
Чим га Алекса виде, он задрхта, јер је знао да се Дева џаба не јавља. Али хтеде то од сватова сакрити, па му приђе весело, осмехујући се.
Убијамо их, и што их више сатиремо, то их све више придолази!... То ниче као трава из земље! Јелица задрхта. — Не дршћи, не бој се!... Ми ћемо се тући до истраге наше ја њихове!
— рече болно Суреп. — Ох!... Што нисам погинуо! — рече Станко, па се свали у постељу... Задрхта срце материно, па је поче погуркивати то напред, то назад...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И, као сиви лист тополе, Ева задрхта. ЧОВЕК На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Попа штрецну као да га неко ножем удари. — Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта. — Е, — рече владика — ти си своме дјетету највише добру рад. Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Преста да плаче и сва задрхта, кад се сети како брзо прођоше те лепе године, чим он први пут оде у рат, а она први пут роди.
Но кад је удари песницом, задрхта и стаде, и он уседе. Са мишљу да још може као младић да појаше, крете, тресући се, преко пољане, затежући каишеве у
Матавуљ, Симо - УСКОК
Разумиј овај дар!“ Његове очи такође плануше, а рука му задрхта, примајући оружје. Густ, тих снијег падаше кроз црну ноћ.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Па задрхта, и сва се затресе: „Ал' опета — ал' да како буде — Какав хајдук — куд залутах тужна! Какав млађан не, не смије бити.
младо, Зашкргута, дохвати шешану, Па удари Милуна хајдука, Удари га у лијеву руку, Сакрха му руку у рамену, Вас задрхта Милун, проговори: „Јао Фато, прихвати ми пушку, Лијева ме изневјери рука, Помози ми пушку напунити.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Димитрија устрепта и зажмури. Одједном се његово лице преобрази. Мишићи око јагодица, доња усна, подбрадак, све то задрхта и устрепта. — Тодо! — шану он. — Их, та доста!
Па још и то, да нешто он чује, онда где ћу ја, где? — Немој, Цвето — викну он кад осети како јој на плач глас задрхта. — Идем, ево одмах, сад. Истина што кажеш, али ја. Знаш ти мене. Ја само онако... дођох да те видим.
Он спусти мотику и задрхта радостан. — Па шта ти је? — Ох не знаш ти! — груну она у јаук и силан плач. — Не знаш! Јовану се учини то као
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад цар чу шта је било с толиком војском и таквим војводама, задрхта од страха да му не отме царства, те га позва да се помире.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Наш растанак можда ће бити дужи. Ти ћеш доћи... не сумњам... али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта. — Не говори о томе. Све ће добро бити. — Људи смо... ти знаш... пази мајку и сестре — он се опет уозбиљи.
Затварач шкљоцну и громовити урлик затресе земљу, ваздух задрхта изнад наших глава. Метак се зари негде позади, у риту. — У заклон! — зачу се команда и људи се сручише у дубоку јаму.
Сад је на нас ред... Злослутни и језиви шум... ужасни фијук, све језивији и страшнији. Ми сабисмо главе. Земља задрхта и проломи се урнебесни прасак. Слушамо још тупе ударе избачених бусенова...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
поспе ових злослутих речи Вељиних о тешком учитељском животу, обузе нека плашња, у душу се увуче нека суморност, и она задрхта.
Гојко иђаше по школи замишљен, а ђаци му нешто писаху. Кад угледа њих двоје, он се трже и задрхта: осети да му не долазе ни са каквим добром. Кроз главу му пролетеше неколика нагађања муњевитом брзином. »Отпуштен...
збуњен, изненађен, подиже зажарено лице, које одједном поче бледети, усне се искривише и затресоше, цело му тело задрхта, нарочиту слабост стаде осећати у коленима, у ногама, које дрхтаху необично.
Ради, мучи се, па опет ништа!... Ја сам мислио чак и за нас штогод да одвојиш. Станка још иде боса... Љубица задрхта. То јој је најмлађа и најмилија сестрица. — Боса !... узвикну она, по овакој лапавици. За Бога, тата, шта радите ?...
Глас му веома задрхта и он застаде, па као да прогута нешто што му дође уз груди до грла. Љубица га гледаше све зачуђеније и збуњеније,
Научила је она давно, да из очију своје деце чита њихове мисли. Љубица поцрвене, задрхта, па се одједном баци на мајчине груди и заплака горко, очајно, с тешким јецањем... — Мај... мајко моја!... мајко !...
Је ли ово доиста од камџије? запита он? пришавши ближе Гојку, разгледајућу дугу, црвену масницу. Глас му задрхта од узбуђења. Гојко махну руком...
— Немам ја ниједне њене признанице. Нисам јој ништа издавао. Гојко познаде овај глас, и задрхта. — Добро... одговори депозитар отегнуто. Онда ја да издам за све месеце ? — Разуме се, одговори други глас одлучно.
Је ли се то збиља већ свршило ?... Он се наже њеном уху и прошапта: — Хоћемо ли по Ускрсу одмах... је ли?... Она задрхта, али се приви још више уз њега, и уздахнувши одговори: — Како хоћете... нека буде! Ја ћу вас слушати.
Случајно ушла у собу да нешто узме, паде јој поглед на Гојка и она се одједном сва стресе, задрхта и хтеде вриснути од страха... Приђе му још ближе... Шта је ово... је ли жив ?... Како ово гледа?...
Али он може уједно и жалити и — чупати кокошке... Љубици одједном наиђе наступ љубавних осећаја, она сва задрхта од неке милине и баци се Влајку на груди.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Цар задрхта. — Крв?! — промуца он. — Крв и сузе сиротињске, царе! И старац се саже. узе један златан новац па га преломи.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
светла и весела лица и, наједаред, као да неки невидљив дух дође те га премаза, промени се и постаде као мртвац. Задрхта му пуначка, глатко обријана брада, усне му постадоше црно-зелене, руке му се затресоше, новине му испадоше из руку.
Настаде необичан призор. Чича Пера позелени, задрхта сав к’о да га је ухватила тролетница, скочи и подиже обе руке у вис.
— Не знам ја за то... њива је моја и не дам ником да приђе ту. Излази, чича! Викну Спасоје, а кошуља на њему задрхта к’о лист на јасици. Беше позеленио и дошао, што веле, ван себе од љутине.
Спасоје се простре на земљу као покошен, задрхта једном ногом и беше мртав. Жене вриснуше, дотрчаше људи из других њива и дохватише чича Перу, који стајаше са
Празна соба одјекну и дете задрхта од ове самоће. — Мамо! — врисну он из свег гласа и скочи с кревета. Врата се нагло отворише и уђе он, отац му, блед,
— Живи!... Глас му задрхта, а из очију потекоше вреле сузе... — Хајде, хајде у кола! — О госпођо, добро дошли! — викну Милан прилазећи им.
А он мора сам заљуљививати... Али како ?... И он повуче за конопац из све снаге... Далеко одјекну самртни весник, задрхта миран јутрењи ваздух од његове грмљавине и стаде се таласати под топлим сунчевим зрацима...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Он све јаче и јаче поче да удише тај трулеж. И то га поче као освешћивати. Сети се свега. Последњи пут задрхта и изненада, силно, јако потеже руком за нож из силава.
— Хоћу, хоћу! — излазећи за њим из собе чу се како Софка одговара слабим, али постојаним гласом. Слузи задрхта рука којом држаше узенгију, јер се на прагу кујне зацрне он, Томча.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку! свет запева цели; Задрхта душа као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав, срећу рâну, На мртву душу кроз јутарњу
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Рањеник задрхта и јаукну. Видар то учини неколико пута засопке. Свакога пута рањеник је гласно јекнуо. Сердар и Ивана тјешаху га и
Два румена облачића, у тај мах, покрише му блиједе јагодице, а благи осмјех заигра му на обамрлим уснама. Њој задрхта луч у руци. „Јанко, како си?“ запита га, дрхћућим гласом.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ову су кућу — махну руком по мраку — сиротиња и отимачина направиле. — Нисам његове крви — Аћим задрхта од осећања неке неумитне казне која се наднела над њим, који се још греје на Василијевом огњишту.
Морао сам раније то да знам. Бог ме је Ђорђем опоменуо. И Вукашином. И тек ноћас да то увидим — задрхта му глас, завуче руку у браду и преломи је на лице.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
« помисли. »Можда дете није од овога света?« сети се прича о уклетој звезди, вилинском роду, ђавољем семену, и задрхта. »Шта ће бити с девојчицом кад ја умрем?
— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса. — Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо.
»Баш би било лепо остати с њима!« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора! Мала плесачица прилазила му је све ближе. »Ваљда им то није царица?
Не одговара стенама да се друже с таквим брбљивцима, а ипак!« —погледа га, осмехнувши се, а талас задрхта од нежности. Од тога трена њен лик није га напуштао ни у сну ни на јави.
— зарицао се. — Ни погледати је нећу... Али, чим први зрак сунца паде на стену — он задрхта и пође ка обали. Затим се склупча крај њених ногу и прошапута: — Буди моја невеста!
На дно мора бежале су рибе од врелине, кад се изнад галебове стене појави Месец а галебић задрхта. Сву ноћ га је пратио погледом.
Начас јој се учини да из песка чује нечији пригушен уздах, па задрхта. »Да га није неко чудо под земљу одвукло?« помисли и зарече се да ће га и испод земље наћи, ако треба.
Крици се више нису чули. »Можда их није ни било?« — помисли дечак, па задрхта: »А шта ако се разбио неки брод?« Потрча из све снаге ка заливу. На таласима су се њихале само беле кресте пене.
« — питао се посматрајући дечаков лагани ход. Али откуда му у очима поглед виле? Отац задрхта опазивши на дечаковом лицу сјај који је вила имала на своме, но убрзо одбаци своју зебњу.
»Да не сањам?« помисли, али онај глас се поново јави. — Ослободи ме, али пази да ме не позледиш! Дечак задрхта. Да не долази тај глас из пањића који држи међу колонима? Чији је? Од страха није смео да принесе ножић пању.
— плану дечак, а ветар га, као да перце збацује, стресе са себе и ишчезе. Дечак од страха задрхта. Сам! На целом белом свету сам!
— А тада? — дечак задрхта осећајући слабост у коленима. — Тада је све на теби! Погрешиш ли, као луди ветар ћеш светом лутати, без застанка!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Сувише смела? - То је права будалаштина, јер ја сам непобитно доказао да се врсте не мењају“. Глас му задрхта при тим речима, он поцрвене, а црте лица јасно испољише његов бес.
кад први калем спојих са Волтином батеријом и пустих кроза њ електричну струју, магнетска игла галванометра мало задрхта. Помислио сам да је то због тога што се сто на којем је била намештена моја апаратура затресао при укључивању струје.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Али се она енергично успротиви: — Не, нећете ићи — рече она хватајући ме за руку која од тога додира задрхта. — Има места овде. Сутра већ нећете га познати. Стидиће се и покајнички молити за опроштај.
то јест да није све онако као што сам те уверио, да није баш све онако. Да ли би ме волела тада? Она лако задрхта али одлучно рече: — Не. Зашто ми то говориш? Шта хоћеш? — Шалим се, шалим, само се шалим. Ти знаш, није реч о мени.
! — А ти, шта мислиш? Један сноп сунчаних зракова, пун боја, проби кроз прозор па задрхта и обасја пене од чипака. Она дубоко уздахну и рече одушевљено: — Ох како ме, ох како ме крепе ови зраци, ови зраци!
Он појури из шатора, опасујући револвер, и отрча топовима. Излазећи испод топлог покривача он се стресе и задрхта на свежем и оштром јутарњем ваздуху.
Таквог да га видим, загрлим и одмах да умрем... Веруј ми, стара, не шалим се, сасвим мирно да умрем... Задрхта земља. Тренутно, потмула, дубока, у самој утроби Земље тутњава... Најежено тело се стресе, па укочи.
Наједанпут, с немирним, збуњеним погледом, ти задрхта, или се мени учини, од ненадног, моћног, језовитог страха. Он је прошао мирно, опоро стиснутих усана на којима се
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. — Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских
Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. — Море, то се зна... какво издавање! Али ко ће ’наке муке поднети? — Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш..
Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...
— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. — Само да ти кажем, здравља ми!... — Па кажи ми овде. — Ама знаш... проћи ће ко...
— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.
страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени...
На првом кораку у нови живот, она задрхта... XИИИ Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.
Ђурица се уплаши. Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав... Једва се сети револвера... Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Дошао до кревета, спази дјевојку гдје спава у њем, а сва се сја од сувога злата. У њему задрхта срце од радости и већ се наже да ју пољуби, али се сјети тетинијех ријечи.
Ћипико, Иво - Приповетке
крочила преко прага, оно се нагло повратило, а када спази Спасоја иза банка испод свијеће, са скленицом у руци, чисто задрхта и, погледавши га боље, у тили час обузме је стрепња, као да не гледа онога познатога Спасоја, већ неко туђе лице.
— јави се парон Зорзи, и његово глатко, посвема обијано лице, са испрекрштаним црвеномодрушастим жилицама, чисто задрхта и сав му се живот стресе. — Морача! — издавши га глас, једва шапну. —Иди! —Зар ћеш ме овако пустити од себе?...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Апостол’ма пребледило лице, Задрхта им срце у грудима; Тад’ ће један Христу да прозбори: „Ми веслати више не можемо. Зар ћеш пустит’ ту да изгинемо!
Краков, Станислав - КРИЛА
Бде над сном и спокојством. В ПРЕД СМРЋУ Нешто севну тамо на гребену што се црни у ноћи. — Гррру... Као да задрхта земља. Потом тупи пуцањ пушке, и опет тишина. Ноћ је као пред буру.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао. Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде!
А преда ме ти изиђе, Окићена са бисери, Са бисери наше среће, Са три сина и две кћери. Ја вас спазих, па задрхта’, — Хтедох питат’, ал’ се боја: „Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КРАЈИШНИК: О, господару, не задрхта од силе турске ниједно дијете црногорско, а ђе ли муж?... Али је са Турцима и Станиша с Орловићи.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта. Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа, иако је љето.
Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас,
— јекну покојни Партенија кô убоден, а глас му жалобитно задрхта, и сузе га облише. — То нешто, Симеуне, млого жалобитно. Ули-де му Мићане, једну чашу.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла. И он задрхта збуњен у том часу. Кô борац хтеде достојно да падне и смрћу песму о лепоти дадне: Камени Пан се у рој звезда расу.
Ћипико, Иво - Пауци
—Што је теби, Цвијето, те ме срамотиш? — прекиде ћутање Радивој. Цвијета се трже и задрхта, али ни ријечи не одговори. А Раде једва дочека, па одврати за сестру: — Не срамоти она тебе, већ се ти сам срамотиш..
— И мучи те још горе него прво! — рече он, и глас му задрхта, па, да забашури гануће, осмјехом погледа у мајку. — Је, узвиче се, ма ваља притрпит'! Он се мучи за све нас!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у тишини, пун ужаса и страхоте. Ја сам знао откуд усклик: то бенгалски тигар риче, Или демон оковани подземнога бога
јуначки клефта на пљачку се спрема, Где се вите куле са обала беле, И топови стрше с мрачне цитаделе, Чудан неки узвик задрхта у ноћи И потону глуво у тавној самоћи. з.
Три века минуше тако. У силном Лхасу граду Већ махараџа Азок преузе јуначку владу. И Брама задрхта тада од руке његове јаче, Кад црне браминске војске оружјем гонити заче.
Одбрана задрхта градска, јер тавни облаци дима Покрише, у часу, небо и сунце огњено њима. Кô страшан, огроман језик, пламен се под
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
То сам јасно осетио јасније када је застригао ушима и затреперио ноздрвама. Нањушио је опет дивљач! Он задрхта по целом телу и одлете као стрела у шуму коју је данас узалудно прокрстарио.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
али, дижући руку, коју је Ташана држала и на коју је главу наслањала, и бришући њоме чело, косу, лице, одједном сав задрхта по тресен): Ох, опет овај мирис! (Полази.) Са улице почињу да допиру узвици деце: »Жиж, жиж!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Господо... Ви као стари војници разумећете ме... — глас командантов задрхта. — Одсад па до пет часова изјутра... уништићете целокупни материјал... — И топове, и муницију?
Принео сам писмо фењеру и тада ми се учинило као да видим трагове крви. Рука ми задрхта. Обузела ме стрепња и грозничава слутња. Окретох даљи лист.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, када се Сунце попе у сам врх неба Капљица рече: — Морам отићи, морам, морам! Задрхта Цвет, од стрепње, али не рече ни речи.
Знао сам да ћеш доћи! — исправи се гордо Цветић, а мала скитница задрхта. Је ли могуће да је сто година прошло? Да је сто година светом лутала? Како да буде сигурна да све то није само сан?
По смеху који је оданде допирао схвати да је Сунчева мајка није преварила, и задрхта: желела је да види свога сина, мора га видети, мора, мора.
Мравуљак није личио на остале: био је велик и био је бео, док су сви други били црни, или у најгорем случају смеђи. Задрхта мравица мајка. Бели мрав био је њено дете. Није га се могла одрећи.
Пламене и жестоке су му биле очи, оштра и хитра реч. Људи су га с нежношћу посматрали. Златокоса се трже и задрхта. Да се то није Месец у момка-лепотана претворио? Поглед младића, светао, и врућ измицао јој је тло испод ногу.
Али, небески брат не сиђе, нити га к себи позва. А онда се, једне ноћи, ускомеша море. Задрхта Корална Грана од ужаса. Насмеја се Белутак: шта му може ветар, шта таласи?
Сигурно му је више од столећа! Орах од чуда задрхта. Зар то о њему говоре? Окрете се да још једном погледа брезу, али времена за освртање није било.
— То је, сигурно, моја Звезда! — кликну Чобанин и задрхта: зар звезде нису вечне? Замоли Чобанин Месец да га понесе у посету болесној Звезди, али Месец се наглас насмеја: то
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Губећи дах, пожурише у правцу школе. Одједном, негдје у даљини, одјекну потмула тутњава од које задрхта земља. Јованче се сјети недавног сусрета с Николетином и нехотице изусти: — Рат!
Дјечаци у пећини осјетише како се над њима стресе и задрхта земља. Ђоко Потрк скрушено про- шапута: — Само да која бомба не провали у саму пећину.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Виде кроз свој пенџер младу белу жену у туђој башћи јер пере своје ноге. И срдце му задрхта за њом. Дотле није од своје жеље одстао се догод је није к себи добавио и био је шњоме. Пророк божији и то упослова!
Јучер сужни од њега стресаху се од страха пак и тај би осуђен. Смути се и задрхта, сва му мудрост и сила потону, сав се у чудо виђе и зло га снађе...