Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Оно море, што кад рикне, Задршћу се даљни краји. — Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји! Ко га гледа, не би рекô Кол’ко с’ у њем мртвих
Размакну се простори бескрајни Растворе се времена таласи, Тад задршћу васионе широм Тихих звона надземаљски гласи. Васиона храмом се саздава, — Христос сиђе с иконе престолне, Из