Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
очима, па што даље гледаше чело јој се поче мрштити, и, најзад са набраним обрвама сави слику и обави је траком, па је задједе за пас. „Шта је то, Стаке?“ запита је мати, улазећи из авлије. „Па некаква амајлија, шта ли, Јанкова.
„Ма што ти, Цуца, не проговори ђавоље, ноћас, као да ти се језик слијепио?“ задједе га сердар, пошто неколико заложише. „Можда си погодио; дану му га облијепа!“ прихвати шура сердарев. „Хоћу валај!