Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ „Стао сам!“ — рече Господ. „Ко иде?“ „Бог...“ Трећепозивац зажмире да би боље видео, онда трепну, напери пушку и повика: „Напред!“ На три корака заустави Господа...
Тада ми паде на памет, шта би радили Бугари да ухвате мене. Убили би ме сигурно. Видиш ли — Влајко зажмире и значајно ме погледа — тада сам се први пут запитао: а зашто?... Зашто се ми бијемо?
Драган узе мачку и поче да је чешка испод врата. Она завали главу и зажмире. — Донеси шољицу потпоручника Драгомира — рече командир посилном. — У њему смо изгубили доброг друга.
Али она баш тада запали цигарету и, повлачећи дим, њено се лице издужи, а на оно здраво око зажмире. Кроз истурене зубе горње вилице пусти неколико димова, пребаци ногу преко ноге и окрете главу од мене.
— А где иду? — Не знам. Тому нисам питао. Ја на то никада не мислим. Она се уједе за усницу, зажмире очима и значајно климну главом. Затим живо додаде: — Ја сам срећна. А ви? Више него срећан, свакако.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Не гутам... ја... овај. Јок! — и Коста забаци капу на теме, завали главу, зажмире, а рукама се одупре о сто. Онда запева промуклим гласом, али тихо, да га не чује командант.