Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Одјекивали су од веселе песме они лузи и дубраве што су вековима јаук проносиле... И сама Дрина валовита зажубори веселије...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Што год шушне, што год зажубори, Ето злата, срце ми говори, А што год се ливадом забели, Ето злата, срце моје вели. Што се бели, женско је одело,
последњу стену, Онај део што пута пречио, Оде у пра, побратиме мио, Други само пуче па с' отвори, А водица иза њ зажубори, Па потече бистра и весела, Нигда така ја не виде врела, Куд потече, замириса цвеће, Ниче цвеће свуд ми по обали,
Какав млађан не, не смије бити.“ — И срце јој силено закуца, Још ослушну: „Што ли ово бјеше?“ Вјетар само липом зажубори, Друго ништа — „Али ово сада?“ Опет слуша: „Ништа, опет ништа.
што јад био, У срцу јој узаптио, Макоше се, помолише, Из камена ударише: Читаво се врело створи, Па травицо(м) зажубори, Те крај стене и крај горе Стиже тамо мимо дворе, Де неверни њезин мио Друго чедо огрлио.
од планине, Ама таки још не бише, Као когод да ту гине, Кô на смрти да уздише, А то лисје са дрвета Да чудно ли зажубори, Зажубори, затрепета Кâ да с' когод с душом бори, И душа му к њојзи оде И кâ нож га сад прободе.
Ама таки још не бише, Као когод да ту гине, Кô на смрти да уздише, А то лисје са дрвета Да чудно ли зажубори, Зажубори, затрепета Кâ да с' когод с душом бори, И душа му к њојзи оде И кâ нож га сад прободе.
А сутрадан нигде ништа; Трећи — срце им се стишта. Скупише се веће збори, И реч мучна зажубори: Она змија — помоз', Боже! Ко противо тебе може! Свак удара крста на се, Да и Вишњи од зла спасе.
га води, Низ горицу све ниже и ниже, Докле једном у долу не стиже; Па кад прођи поред неког жбуна, Али нешто зажубори туна, Па корачи два до три корака... Ох радости пусте за јунака!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Спази само како се у њезину канцеларију нечујно увуља црна бакица у новим жутим опанцима и већ истог трена јој у ушима зажубори добростив мекан глас и знане ријечи, незаборавна пратња њезиног рођеног дјетињства. — Добро јутро, пиле бакино.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
миш и запара танахним крилима поред самих њихових очију; пројури тихо, без шума, водени кос, враћајући се ноћишту; зажубори речица, зашапућу капљице што се слевају с камења, а сутон се њиха и навлачи све више, успављујући брижну главу
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Не могу те убити, птицо! Не могу постати Принц облака! — низ дечаков образ склизну суза, а из грла птице зажубори песма какву никада нико није чуо и обави га као нечија топла, самилосна рука.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Волим шуму, Њене висе, Листала је, Зелени се. Волим поток Кад у гори, Кроз павите Зажубори. Волим реку, Језеранце, Беле овце И јагањце. Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Сад становници сатири сећају ме Белих балета; ох, балло зажубори: О qуант'е цара, цантато: гіовінезза! Ах, А беше давно: пролећа дан и свеца; Сељаци рујни за плуговима хоје, Прсника