Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Нек сам гледа како ће га се курталисати. Заисто (без хвале), ја по вишој части волим више слушати него говорити, али бих опет волио у манастиру Крупи с ћускијом
Не зато што је зец, ибо он као зец не само није за похужденије, но има у себи и такова качества и вредности које су заисто похвале достојне. Не говорим овде за његове уши, које као зечје уши таман су како ваља.
с мрзостију и с гоњенијем која су њихови стари другима наносили, и тако и своју децу истом враждом напојавају. Заисто, крајњега, не велим посмејанија но сожаљенија достојан је человечески род!
Ово је оно што чини чврчка да мисли да толики посленици целога лета жар трпе само за наслушати се њега. Заисто, страшно и ужасно мора бити состојаније, у овом пункту, навластито владјетеља и велике господе који своје природно
и дајмо овим његовим благородним својствам здрави и просвештени разум за управитеља и пу|теводитеља, пак ћемо онда заисто наћи у њему источник нашега јестественога и наравнога благополучија.
И заисто, кад би вишенапоменута средства како надлежи употребили, тако би нам и било. Правда да совершено благополучије, без сва
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Таку реч је Радивој зборио, Мутно лице мало разведрио. Беше л' сетан баш зато заисто? Је л' му срце као лице чисто?... Бар Милета мисли да је тако.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ако ли гди будем то чинити, заисто нећу ради мене, но ползе ради моји[х] читатеља: да ако ко што таково при себи позна, да се исправи.
Толико могу уверити, да ако је што добра и с моје стране било, заисто узроковато је било чрез всегдашње спомињање мојега доброга оца којему и данашњи дан желим уподобити се и тако љубезног
Овакве препоруке имале су велику силу. Мој господар магистер (он се није дао звати мештером) имао је заисто на мене особити позор; по совршењу псалтира дао ми је учити катихисис, то јест православноје исповеданије, толкујући
Мени би жао било то чујући; и заисто ја сам весма њега љубио. Но, ко ће мени извадити из моз|га пустиње и пустињике и све којекакве ствари с којима сам ја
Он, заисто, кад не би се надао да ће, ако ништа, барем „Нин аполиис тон дулон су деспота“ на вечерњи очитати, не би никада на њу
О, дан радости неисказане и блаженства неизреченог! И, заисто, такова и толика моја радост будући, морала је кратка бити.
Ствар је била заисто разумно измишљена. Но, као да је нада мном некаква судбина била која је свим његовим измишљенијам сметала, а мени у
разни[х] разговора, при концу обеда по случају уведе се ови знаменити разговор кога сам врло слушао и упамтио; и, заисто, достојан је да га овде опишем.
су весма милостиви и одвећ сродства љубитељи; и што се каса у старо време, весма похваљене добродетељи гостољубија, заисто, у том ови народи ни једном нису фтори. Ови дан предвече дођемо у једно село код Тисе.
” Срећа моја што сам страшив био, а отишао би[х] заисто кудгод у планину. Много би[х] пута пошао тражити какву развалину и пештеру; но, како би к вечеру било, а ја ти бежи
И заисто, ако би за вером стајало, мене у то доба нико жив није могао надверовати, јер сам ја све што год кажу пролози, житија и
А та моја иста молитва происходила је из труле, смрдљиве и потајне понирљиве светињске гордости. И, заисто, нејма ти лукавије ни високоумније гордости од светињске, ни опа|чније кривоглавице и лудости од којекаквог читања без
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ја валај ништа друго него прекрстим руке, па се мрзнем од чуда гледајући их што раде; сад ако ти не знаш ко сам ја, ја заисто не знам.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« Заир и пророци ли лажу? Грешиш ти о томе, Јосифе, што ме за ово укараш и ломиш, заисто згрешујеш! Јосиф Та већ видим те да си и ти Евиним трагом пошла, Маро, твоје прве матере!
А овде смо заисто сви једнако са смрћу заплењени и за мало доби све ћемо наше, што год имамо, оставити а ми само голи с наши дели (добра
Твој ход не би ти у залуд био, ни би изгубио свога од мене дара, или голога ме оденуо и жедна напојио студене воде, заисто би двоструко враћањем достао од мене. Све сте ви то могли чинити, ама не ктедосте!