Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Јер је покојни стриц Јурета, бог да му душу прости, мога свакога трена мињати глас, те би се ти заклеја да чујеш пуно људи... Дакленка, ми запали иза дрва, па покојни викну: „Стој!“ па ондак: „Стани! стој! стан!...
Па онда има и друга. Све се обија о Букара, али се ја не бих заклеја, да он није имâ другова и у Зврљеву... — Шта говориш? — викну Срдар. Фра-Брне је блиједио и црвенио се.