Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Очи му падоше на њен стомак. Учини му се да је већ нарастао. Дуго ћути, па рече: Немој да се заклињеш. Никоме немој да се заклињеш. — Време је да спавамо. Он је шчепа за руку: — Чекај! Откуд ти знаш даја нисам...
Учини му се да је већ нарастао. Дуго ћути, па рече: Немој да се заклињеш. Никоме немој да се заклињеш. — Време је да спавамо. Он је шчепа за руку: — Чекај! Откуд ти знаш даја нисам... фаличан човек? — Јер сам трудна.