Ћипико, Иво - Приповетке
Звона наједном заславише у знак да поподневна литија креће из цркве. Махом по дубрави, око врела и по заклоницама, застрше столове; насмејана, раздрагана лица уозбиљише се и весеља привидно сместа нестаде; богољубиви и понизни
Сада поље и море мирише. Другови дочекују у осенченим заклоницама цурице што се из поља враћају. Те цурице, набреклих црвених усница као смокве пуцалице из којих се слатки сок цеди!
Ћипико, Иво - Пауци
Бесвјесно себи уображава пусте морске обале. Проживјети с даном и ноћу, у сунцу у шуми, у заклоницама и на морскоме жалу... гледати отворено у очи животу ...