Ћипико, Иво - Приповетке
Тада они замишљају топле заклонице у које сунце упире, гдје су се с чобанима заклањали од љуте студени. Над главама им вјетар хуче и одбија се од голих
Иако није била сигурна да је то тај брод, осјети у себи силну тугу, јачу од оне што би је осјетила кад би из заклонице, за осванула лијепа времена иза олује, брод у отворену пучину кренуо и собом понио младића с којим се бјаше за кратко
о које се силом таласи ломе, и задрти пусти рати око чијих бијелих влажних жала пјене се валови, јурећи у мирне заклонице да опочину. .
По њему испрекрштала се дрвета и расуле се суре гомиле испреплетане бршљаном, и заклонице над којима, као стражари, стрше мрки чемпреси; поред поља, уз море, нижу се села из чијих средина издвајају се витки
Часом и дубрава заигра у обиљу и весељу. Са столова, из хлада, из заклонице заче се песма, смех и кихот. А сунце осваја и продире кроз густо лишће, увлачи се, и погдекоји зрак одблескује се на
Ова светлост за час одвоји га од молитве и његова мисао изби из влажне цркве у морске заклонице из којих је гледао како на потамнело, усколебано море пада сутон и у њему далеко острво губи се у тами.
Двојицу од њих искрено је волео. Водили су га по ситом, осенченом пољу, окићеном дозрелим грожђем; у свеже пољске заклонице, пуне мириса и зујања и шароликих боја.