Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Такав је помало био и фра-Анђело. Гледао сам свијетло лимуново грање и старе грмове расцвалих олеандера у доброј заклоници самостанског тријема. Вршак витког, стаситог либанског цедра у средини надвисивао је околне кровове.
— Покосила их је лањска зима, била је јако оштра. Ови овдје унутра, у заклоници тријема, па и лимуни, који су још осјетљивији, остали су поштеђени. Али они напољу су страдали.
како са сваким ударцем миријаде микроба из тепиха закађују њене свијетле трепавице и тек напукле пупове младе трешње у заклоници дворишног зида.
Ћипико, Иво - Приповетке
А село је далеко двије уре хода од мора, иза високога брда, испод кршева, у заклоници од сјевера, откуд се с противне стране преко поља тек назираше пучина.
Док вјетар хуји преко њихових глава, у заклоници је тишина; тек кад јачи удар вјетра насрне на гране других танких жбунова што у пукотинама манастирскога зида расту,
Кад остане сама код куће, а то је често, пошто посвршава свакидашње послове, пође од куће доље у увалицу и сједи у заклоници. Ту, гледајући у отворену пучину, у пуноме дану, доји своје чедо и тако јој вријеме хитрије пролази, и задовољнија је.
Тако је у заклоници затече насами. — Ти увијек дангубиш! — јави јој се осорљиво. Она успрене, јер га није спазила но кад му је глас
— Оженио се! Ко зна хоће ли већ игда на шкољ свраћати? А што ради оно младо чобанче што се с њим иза купања, у заклоници, на испрану жалу испружена, с ногама у мору, сиграла „мужа и жене?
Сутра, у недјељу, пред велику мису, Дангуба са добивеним новцима покуша срећу на игру „под ногу”. Испод села у заклоници, кријући се од сеоске ронде, сакупило се њих неколичак око њега.
Велике сриједе парон Зорзи стоји прислоњен уза стуб старе млетачке ложе, у заклоници, те као и овај застарјео лав, зубом времена и посолицом нагрђене главе, што гледа некамо у море, загледао се и он у
други, у шареним хаљинама, као сене промичу у вестибулу и испод аркада; нека женска, као прави симбол туге, чучи у заклоници. Купе се правоверници на молитву. У храму светлост је блажа, бистрија.
Ћипико, Иво - Пауци
Тада је нервозно гинуо за њом. Наједном би се као пренуо из сањарије и у заклоници, између широких разгранина, у оној присјенци, раздражен жељковаше за њом ...
Тумараше даље селом. Посматраше мале ниске потлеушице, што се прислањаху уз стрмине, да су у заклоници од буре и од других непогода. Између њих бечи се погдјегдје кућетина господе из вароши и засјењује им свјетлост.
Дошавши к мору, свукоше се разговарајући у заклоници између шкрапа на пијеску. Иво уђе први. Живо, велико море угрожаваше га својим увалама и дубинама, ну засве привлачило
њу са замрла дрвећа суво лишће што шушти као шум јата ждралова за тихе ноћи и све се по тлима стиже, док се негдје у заклоници не смири... Дјевојка приступи мирно хладној хумци под којом почива њезин добри отац.