Ћипико, Иво - Приповетке
Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће. Оно шушти и котрља се док се негде у заклоницу не увуче и смири.
Тешко је по суву ходао и био је некако замишљен. Увијек, кад би брод у заклоницу сврнуо, она би се с њим састала. Искрцао би се на крај да узме врч воде, и с врчем у руци ходао би по шкољу цијели
—Жао? Очију ти? —Да! Па је јаче к себи привуче. — Шалимо се — шапће јој и мишљу води је за собом у заклоницу испод јабланова, међу трепереће дуге, тамне сене. А она се пушта и бесвесно за њим иде.
Ћипико, Иво - Пауци
Жупник бијаше већ отишао. Хладни, свјежи западњак стао да пропиркује и да, блажи спарину. Валићи се котрљали до у заклоницу, до самих Ивиних ногу.
Тога дана, на вечери, у друштву, био је разабранији но обично. Кад се смирио, чињаше му се да је тражену заклоницу нашао; ваља само да пожури, да се у њу усели; у тој мисли налажаше задовољства.
Већ се не чује ни звук хармонике, ни жамор чељади, а једнако иду напријед. Доље, код мора, инстинктивно нађоше заклоницу од вјетра. Уставише се и прислонише уз међу. Ћутке држе се за руку.
По пољу мало је кога видјети: тежаци потражише у подне заклоницу да се одморе. Чекајући их, осјети да је гладан, па уљегне у ограду да убере грожђа.