Ћипико, Иво - Пауци
Илија пред сутон стоке у село закриљен литичастом, голом планином која на догледу живога, разговорљивога мора од памтивјека непомично стоји и ћути...
Цили дан примећала сам камење... — Иво је једнако гледа и лијепо разабире њен умиљат поглед, закриљен дугим трепавицама, и не може да одоли љубави. Гледа је и стиска јој уморну, тешку руку што у његовој лако подрхтава.