Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Нећу. — Прошла је војска, коњаници. У ово доба не иду они забадава. Ђорђу глава поново клону на сто, и сто закрцка под тешком гомилом увек истих ноћи и истог кревета, мучилишта оног ораховог; пред свадбу га је Аћим довукао из
Шта ми ј е било вечерас? питала се Симка, а плач у сутону у њиви слатко је заболе. Дрвени кревет закрцка и зацвиле за њом. Снажним белим рукама Симка стеже решетке на отвореном прозору.