Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Мало се јунака скупило да голему силу маџарску са свога огњишта потисну — ал’ залуд борба! Брат до брата, пријатељ до пријатеља, са убојним оружјем у руци паде.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Жена ти месила прашину, кишино тесто! Бежали од тебе твоја коса, твоје месо! Залуд браду изнад потопа дизао! Колико ти мукама треба, толико дисао! з. На свим ти путевима оклопници осванули!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
наставити започети разговор, хтеде се још наслађивати оном милином која га беше обујмила при причи Маринковој, али — залуд! Све прође, све се разби као сапунски мехур... Чинило му се да му неко иза леђа стоји... види му сенку...
Маро!... Зовни ми Станка. И старац оде у своју собу... Суседи и Сима дигоше се. Залуд их задржаваху, ниједан не хте остати. Било је глуво доба кад укућани сами осташе. Жене су спремале по кући.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Доста, јадна жено, све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста.
Али прсти руке, незнане и чудне, Не мирују. Залуд: у телу дубоко Не ври још млад отров жеље нерасудне! Ни глас да засузи, ни потамни око.
У Романији ће Старина Новаче И Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку, Залуд дохватити за зелене маче: Подли ће се пазар да сврши у мраку!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Онда чусмо како се врата отворише, гунђање и кораке. Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забели, ја и Ђокица заспасмо, а он још не дође. Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило.
све грђе смрдијаше, и на Благоја који хркаше туривши главу међ' ноге и пруживши обе ноге напред, као да држи уздице. Залуд се капетан мучио да сведе очи — сан његов беху окупили Черкези!
” Арсен побегао чак на гумно. Турио главу међу крстине, па шмиче. Залуд му је — није сан губер, па кад хоћеш да га навучеш на главу. И наместише Аноци да спава.
Попу се одсјекоше ноге. Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати „молитву од крвотеченија”. — Све залуд! Она отвори још једном очи.
Африка
од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима. Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге.
се да их опколимо, пробијајући се уским ходницима којима је огањ још, пре но што ће се угасити јурио кроз савану. Залуд је мој апарат спреман да сними мајмуна који пада погођен. Ништа!
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
бокале и за купе где ветре у оцат претворена стара вина, за сланике нетакнуте као целац јануарски, за човека који залуд очекује да се пријатељи крај њега скупе, за онога чија зла се једино памте.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Али, привилегије се нису поштовале, обећања се нису држала, и залуд су српски црквено-народни сабори жалили се због неправде и гоњења. 1723.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Гле град турски — мрко л' кроза тмину На србињску гледа покрајину, Мрко гледа, али залуд му је, Лоше су му за каменом гује.
злато моје, Големи таде вас имадем свет, далеко кад је, драги, лице твоје, Залуду небо шири звезда сплет, Красоте залуд лисна гора своје, Зефира залуд шапће лаки лет, Узалуд цвета онда цвеће разно, Кад онда све је, све је мени празно.
свет, далеко кад је, драги, лице твоје, Залуду небо шири звезда сплет, Красоте залуд лисна гора своје, Зефира залуд шапће лаки лет, Узалуд цвета онда цвеће разно, Кад онда све је, све је мени празно.“ 12.
Ал' тамо један са коњица скочи, Ка њему свију упреше се очи, И свако пита: Ко ли је и шта је? Ал' залуд пита, нико г' не познаје.
Да л' ђаво њему обећа колајну, Те дивну тури на видело тајну; Ал' да л' учини ради новца клета, Да залуд гину она браћа света?
Још сабље звече, још траје пуцњава, Зелена трава сва је већ крвава; Но залуд тече њима крвца млада, Већ морају се повући назада.
Ал' такова тешка чуда Збивају се светом свуда. 98. Залуд грми, залуд сева, Заман с неба Вишњи кара: Чоек, жена, момак, дева Једно друго опет вара — Брже, злато, брже амо
Ал' такова тешка чуда Збивају се светом свуда. 98. Залуд грми, залуд сева, Заман с неба Вишњи кара: Чоек, жена, момак, дева Једно друго опет вара — Брже, злато, брже амо Боља света
Опет наже — Срб не даде... Ал' сад теже пуста скочи, Са свом снагом на њ нападе, Наже њему баш у очи; Ма су залуд њене муке, Он јој шчепа обе руке. 131. Сад из петни наже жила...
Свако гледа да поможе: Тај водицом сад прискаче, Они опет трти заче Слепе очи, ноге, руке, Ма су залуд њине муке. „По лекара, по лекара!“ Слузи плао проговара. „Брже, брже, седлај сместа!“ — И из избе слуге неста.
Ох, ала му сјају очи! — „Слушај, слушај“, па с' обрати, Па ко муња оде к врати Она за њим наже сместа. — Ма залуд је, већ га неста. И пред дворе он излете, Ма ту стаде, даље не те. На све стране плао гледа, Кô некога да изгледа.
Амо мечку, амо мрка вука, Њи он тражи, но му заман мука. Он се вије по стењу и гори, Нигде зверке, залуд он се мори.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Зањака Сивко: „Ово тек ваља, ево и чкаља!“ Залуд га даље другови вукли, упорни Сивко не диже главе, звали га, звали, скоро и тукли, ал пусти ждера неће из траве.
Зачуђен Ћоса тужно је рекȏ „Богме сам залуд погачу чекȏ, опет ћу, јадан, остати гладан!“ „Уздај се у нас!“ — врапци ће нато, па на пут крену читаво јато.
Јесени сваке ждралови, ето, путују на југ да траже лето.“ Од ждрала оста под небом тачка, залуд је очи траже. А Жућа сврну на Тошу очи: „Чујеш ли шта нам каже?
Сад је касно, већ ми коса сиједи, гледам Уну, ћути као нијема, залуд лутам улицама знаним, све је пусто, тебе више нема. Еј, године, немјерљиве, скупе! Збогом, мала, из Босанске Крупе!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
А мене пред црквом држе да смирујем божјаке. Реч ми се залуд открила и залуд бдења и знања кад ме нису са царским писмом на путовање послали.
А мене пред црквом држе да смирујем божјаке. Реч ми се залуд открила и залуд бдења и знања кад ме нису са царским писмом на путовање послали.
Отада сам на важном месту у Цариградском сенату смрти, залуд по царевини траже мој гроб и непотребно ми другу славу желе.
Могу ли скупити реке рајске да опточим народ свој оклопом воде вечне? Залуд ме царем зову кад ми велике моћи нису дате!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Дојке са пупом као кап вина на белој ружи пуној месечина, сете ме смрти. Тада, залуд ширим гране на тебе голу. Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из твојих цветова
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
на обали, Не даде му у свет да оде: Оста, заувек крај хладне воде Беличаст дебео, на росној врежи Ка даљинама залуд да тежи.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ал̓ авај! песма залуд покушава Да врати чари старинскога доба; Дубоким санком прошлост ова спава, И поређани стоје гроб до гроба.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Данас ме залуд стари ветар бије По лицу, да ме свега опомене, Да видим како све пролазно није И да ме сети све лепоте њене.
стари ветар бије По лицу, да ме свега опомене, Да видим како све пролазно није И да ме сети све лепоте њене. Залуд!
Ипак није била залуд она вера Што је некад била водиља и мати. Видео је да га Време гробу тера. Али он је знао, и морао знати, Да ће
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Момчад се прене, па беријакајући ка на јуриш оспе плотун у невидјелицу. Често куршум не прозуја кроз празнину у залуд но запне за ноћно звијере; вујо, ако има још душка, стане завијати, а другови му сви у један глас припомогну.
да заспе; обрће се с бока на бок, сједа, пуши, по чешће трља чибуком чело, неће ли му кријеснути видјело у мозгу. Залуд богме! Е наслутио истину, чини му се, а чини му се: слутња га не вара, али никаквијех другијех прилика не види.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Што снага (јакос’) не може, памет учини. — У мудре главе, сто руку. — Глава је старија од књиге. — Залуд књига гдје памети нема. — Онај добру памет имаде који својој памети много не верује. — Мудром јунак коња води.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу.
то састану се сељани пред црквом по летурђији, и укоре попа како му нијесу пријатне молитве к Богу, а у толико је пута залуд молио за кишу.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
) Брдо ме гледа беоњачом снега, С тек неколико црних, земних пега, Што ко зенице неке пиље у ме: Ко се то залуд скрива уз руб шуме? Све ме посматра: мрки поскок жиле Што сав притајен чува дуб и чека.
Па онда: опет ил заувек — пасти. НА ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ На тле сад јабука паде. Залуд је тражиш по трави. Она је у твојој глави: Уз друге ствари већ стаде. Нико је видео није.
А кад се вратим дому уре касне Знала сву причу само по мом лицу. Седим за столом и не знам свог лика. Пред огледало залуд ми је стати: У твоме оку била ми је слика. Већ пола мојих ствари с тобом труле.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Доста, јадна жено, све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста...
уз пут сплетаху стоструко Вињага, павит, и бујад зелена; Купина трњем задираше грубо У њене скуте танушне к'о пена. Залуд је враћах! Гвоздено упорство Сјаше из њеног зажареног ока; Док, на по пута, јогуница лепа, Суста и клону...
Жеђ љуту смо утолили; Ал' доле, на усталасаној површини, Ах, не могасмо више огледати лица... И залуд сва лепота пролећњега дана, И свежи мирис расцветаних љубичица, И нежна песма из пастирска стана...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу.
састану се сељани пред црквом по летурђији, и укоре попа како му нијесу пријатне молитве к богу, а у толико је пута залуд молио за кишу.
сакрити, угушити, уништити заточник — заменик затравити — опчинити, зачарати заувар — корисно је, вреди зафајду — залуд зафтија — стражар зацрепни — захвати захира — храна зевак — уживање, весеље зенђио — богат зијан — штета
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
што сам сазн'о тада Да је свет овај исти однекада, И да ће такав и остати вазда: Да вечно пати с унутрашњег рада, Да залуд траже оног ко га сазда, И коме иду њихови милиони.
Тад зима беше, сад жита зру. А она не пише, а душа стрепи. Залуд право кући мисао ми хрли, Али кућу не налази, успомене грли.
Ћипико, Иво - Приповетке
Једи и пиј! Немој послије да се тужиш на ме! — говори јој он у очитој узбуђености коју залуд настоји да сакрије. —Што да се тужим? Од своје сам воље дошла, — одговори она, и силом се насмије.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
остати заражене Ужасним збиљама које си негде живео, И којима ћеш опет пошумити Све провалије сна, Још пре рођења – залуд за спас твој – од бескраја обнажене.
ипак изађох из тишине, Иђах још једном горући истоме пријатељу, С ким слушах толико младачки лик истине, И који ме залуд, са тугом, чекаше у недељу Давну [...].
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Дуго уста неће моћи Да се растану, А у то ће и два дана Да се састану. — Горо, горо, долина вас Залуд раставља; Дане, дане, ноћ вас дели, Љубав саставља!
Он мреже стеже, жртве му се гуше; Њему се мили кад те несвест хвата; Залуд га питаш: — „Та имаш ли душе?“ — „Шта ће ми душа? Мени треба злата!“ Што се већма силиш, горе ћеш се сплести.
Жена ти клекла пред душмана твога, Лелечу ти деца код његових врата; Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“ — „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!“ »Орао« 1881. САВЕТ ЈЕДНОМ ПОЕТИ (по „Фл.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
чело мој обрачун са мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су предели пресликани са очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба се молити
у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису вас нашли збогом граде где се прекида моје
Ти што нас не разликујеш а осветљаваш Сликама од јуче, данас ван времена, У пустињу се претвара свет који спасаваш — Залуд птице круже око твог имена.
Петровић, Растко - АФРИКА
од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима. Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге.
се да их опколимо, пробијајући се уским ходницима којима је огањ још, пре но што ће се угасити јурио кроз савану. Залуд је мој апарат спреман да сними мајмуна који пада погођен. Ништа!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Па онда љубав паше свемоћног? А више свега влажна тамница У којој своје дане проклиње И залуд чека лажну замену Сиромах Бошко?... СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Покушавам да је тешим, Па јој зборим туде: „Залуд плачеш, чедо моје Мртви се не буде.“ XXИВ Можда није то баш тако — — Можда бејах где на путу, Па се жељан врнух
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Силно с’ напреже човек вечностална стварати дела, Ал’ у прсима свак трулежа усев носи. Залуд лекова цед против отрова болести разних, Судба је човека та: земља да земља буде.
Ужасни рате, тебе су змије одојиле јетке, С тебе црног Трајан помрачи свој славе зрак. Залуд вешт Полодорија труд на пропасти воде И себи и њему вечити дићи спомен: Време је потрло све, и дело и мајстора
Јаук се чује, Враг ланце кује Сербији. Залуд Вила са планина биљем Ђорђе диже, Притиснута сад Сербија веће слабо дише; Нит’ се грудма устављају громовни ударци:
Ал’ беседи Сабља-момче: „Залуд мука, Цвет-девојче, Залуд нега и понуде, Ја ти нећу преболети. Ето иде страсни петак И велика суботица; У петак
Ал’ беседи Сабља-момче: „Залуд мука, Цвет-девојче, Залуд нега и понуде, Ја ти нећу преболети. Ето иде страсни петак И велика суботица; У петак ћу умријети, Субота ће
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Па да се не би залуд мучио Грабећ господство моје и власт — Из отачаства ћеш бити прогоњен! И ево сваког опуномоћавам: Да ко те нађе,
КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Кад?...“ Тако и бродар мучне пучине, Упрвши поглед, пун очајања, У безграничје гледа жалосно; И залуд пита бурне валове: Којег ће дана земљу угледат?
— ВЛАДИКА: Давно је, сине, Откад ми вида мутне зенице Кроз дуге ноћи залуд чекају Блаженог санка сјајне образе — Ал’ залуд, залуд — одбегоше ми Крепећи санци душу брижљиву.
Давно је, сине, Откад ми вида мутне зенице Кроз дуге ноћи залуд чекају Блаженог санка сјајне образе — Ал’ залуд, залуд — одбегоше ми Крепећи санци душу брижљиву.
Давно је, сине, Откад ми вида мутне зенице Кроз дуге ноћи залуд чекају Блаженог санка сјајне образе — Ал’ залуд, залуд — одбегоше ми Крепећи санци душу брижљиву.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Јер не плашим се лешева што веле: И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су борбе тај закон завеле, А трнов венац сам је Господ
Куда из тамнице са седморо брава? Куда, док нас Минос у ланце не спута? Изнад наших глава леден ветар брише; Залуд наша длета и напори дуги: Ни рушити ништа ми немамо више, и храмове већ су порушили други.
Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је дана све то мањи број. О, не даље, дани.
Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је дана све то мањи број. О, не даље, дани.
Но тада и твоје погрепшће се име; И тад залуд плоче слаћеш са Синаја. Чиме славу своју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је игра сред сараја?
Чиме славу своју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је игра сред сараја? Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915) КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини ми се они исти кланци Кроз које
У кланцима сам а ваздух ме дави, А снег нада мном своју воњу слаже, Јер сунца нема да глечер открави; О, залуд сунца моје очи траже! У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
3 Чујем вас: на мужанско грло зацвили дете, рикне из питомине звер. И синак био мајци, или кћер, замукни, залуд глас, кад никог и ништа не зовете. 4 Јадна јаснота, умље, јадна реч, мрачни пут грете.
Варка не варка, сагореће ме мој плам! ИЗ ЂУРЂА БРАНКОВИЋА УВИ МЊЕ, УВИ Уви мње, уви, залуд глухота, чујем, иза брда ваља!... У срцима тама, Богу на извору ври, потекло на реке, у жилама место крви грех!..
Ћипико, Иво - Пауци
благу, што даваше на половицу сељацима, бијаше сретне руке: множила се телац наочиглед, али од њега не бијаше порода. Залуд се госпа Пава молила богу и прилагала завјете у цркви, остаде занавијек штирка, нероткиња!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Они су једва дочекали да их властелин нечим запосли да залуд не расипају своју снагу у ленчарењу и теревенкама на Кули.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди, Па сву ноћ прати суморне ове гласе, И залуд одзив чека - већ плава зорица руди, И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе... 1882.
Па кад је тако - тако мора да је! Залуд је, дакле, кукњава и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост, очајнички мач.
је људски што и дим, Безбројне слике лете с њим За један дан, за један час, Па као и њих нестаје нас. Залуд их човек натраг зове, Спокојно оне зраком плове; Ни молбе наше ни наш јад Не чују оне више тад; И само тужна
Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори земља љута. И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме, Њих густа тама крије сад, И немо, гордо време.
Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори зима љута! И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме Њих густа трава крије сад, И немо, гордо време... 1883.
Ту махараџа Азок (победа нека је с њиме!) Као бенгалски тигар бори се за моје име. Но Азок пролазе не зна, и залуд борба је лута, Устани, Касиме, дакле, и ти му отварај пута.“ 2.
Силна се забуна деси и Азок развали врата, Па с бујном дружином својом нагони у варош хата Залуд се Брамини боре и љуте њихове страже, Све, с виком очајања, у тврде пагоде нàже.
“ Кад сврши разговор овај, он страшно изврши дело: Раздерав завоје своје, утробу дохвати смело, И залуд прилете робље - утроба пуцати стаде, И Катон завали главу, и мртав пред сина паде. 1890.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
остати заражене Ужасним збиљама које си негде живео, И којима ћеш опет пошумити Све провалије сна, Још пре рођења - залуд за спас твој - од бескраја обнажене.
Ал залуд! у очима електричну визију, У ушима звиждање убице-простора, локомотиве; Два-три сумњива стиха, историју: Однесе; а са
Сунце, и с Њиме завист и стид Година толико већ је да спремам дивљу сич му: Поклони Сунце, чија прљи ме врела сачма Залуд ме млеко твоје блажи и враћа моћ Осећам да се буди оно што тако давно зачма У крви нашој, мајко, у праотаца
Седнем ли на столицу празан, без воље, Загледан како квасе влажни дланови рубље: Постеља залуд чека да изнури још боље Живот мој, завист јој и среброљубље, Похлепно цвиле да легнем опет у гроб; Расејано се смеши и
ипак изиђох из тишине, Иђах још једном горући истоме пријатељу, С ким слушах толико младачки лик истине, И који ме залуд, са тугом, чекаше у недељу Давну; изразих сумњу своју у велику објаву обновљења, Говорах много, сам се гадећи, злобу
Хтео бих умити га свежом водом још једном, Ал залуд (не могу више помоћи ни покретом, ни сном). То тада почех да дишем правилно и дубоко: Мало спаса навираше уз гутљај
И тако ме раскида и штити њен дух, Ал нигде не наиђох проласка њеног траг, Залуд мрвила за собом стварности крух, Из сваког сна претекне покрет јој благ Ал не и део тела којим пронесе овај дах.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ал' залуд подвиг, залуд свака боја, Не зна те рука насликати моја, — Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим... Дршћем и горим
Ал' залуд подвиг, залуд свака боја, Не зна те рука насликати моја, — Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим... Дршћем и горим кô жар сред
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Гаврани су слетали на турске куле и доносили зле гласе. Залуд су Турци у војску узимали „све бекрију горег од горега“, у душе насилника усељавао се самртни страх.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
МРТВОРОЂЕНИ Нит је шта овде видео, Ни има за чим жалити; Из мрака је на залуд овде изашао, У мрак опет тамо и отишао; Ни имена му има, Сунце га обсјало није, Ни зна за које добро: Како му је, тако
Ни Бог то нам не захтева на празно у беспослици залуд седити, него штогод и уљудно радити те промишљати о себи. Пак тако сотим споуздано помоћи чекати од Бога.
то бар недељом и светцем забаљајте се у књижном учењу и чатању а не чекајте своје смрти проводећи вам дни и године у залуд...
Где је сам, ту му је стан. Го, отуцат, — та не би му ни ужа дао! Где је труп, онде се збирају орлови. Залуд у мраку несећну [несећања] очи гледе. Велики крушац у много бесцење издаје.
И згледници им вртоглави собом учинивши се хач и мач, зурзови, сурлани и блекани остаљајући своје послове у залуд их гледећи што они будале и маме се. А да не би имао ко на њих гледати, не би ни они беснили.
Бог је то тако дао своје данке не пропуштати у залуд, не заситити се са сваком жељом овога ти живота! Док си да си, залудни век будалећи се и проводи!
И у тамници ме лепо не разговори! Твој ход не би ти у залуд био, ни би изгубио свога од мене дара, или голога ме оденуо и жедна напојио студене воде, заисто би двоструко враћањем