Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!... Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева...
Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...
Шта чека он?... Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Млого којешта почињу, а ништа не свршују; ако ли што кад и сврше, а оно не ваља, па залуду им мука. Зачињу и рађају неке главе премноге ствари сваки дан, но чемује све то подобно?
„Видим да си ти умно и паметно, и да се умеш добро одговарати”, рече му курјак. „Но залуду, све ти то данас преда мном неће помоћи.” Скочи на њега и прождере га.
Дакле, не мора ли луд бити ко мисли да му је ово чувствованије залуду дато? Ево како о овом пре неколико хиљада година старац Исиод мудрује: „Ιχθύσι μεν και θηρσί και οιωνοίς πετεινόις
„Да ти је прст с устма согласан био, умела бих ти ја благодарити, а тако ништа. Хего залуду ти добро, осрамотио си се”. Наравоученије Тако бива свакоме ко не чини добро сасвим и како ваља.
Свак му вели: „Или куј, ил' не мрчи.” Сам прави, пак сам поквари: залуду му мука. Чини као поп Муждало кад служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а
„Ниткове!” — рече му коњ. — „Залуду ти мене толико тареш и око мене лажеш, кад ти мени моју обичну зоб не дајеш.” Наравоученије Ово пристоји онима који
Ова јој одговори да она и сама зна да је то тако, али залуду, кад се је тако привикла на томе месту да га нипошто променити не може.
А змија му одговори: „Све је то залуду, мој комшија! Док год ти гледаш гроб сина твога, а ја мој одсечен реп, прави мир међу нама не може бити.
Кад нестане међу њима варварства и невјежества и злобе. Ко не зна, мора из незнања тумарати којекуда, а ко је злобан, залуду зна, кад га злоба ослепљава. 75 Старац и смрт Старац носаше бреме дрва.
„Остров Родос у Архипелагу, то је остров! Хе, моја браћо, залуду сте живи кад остров Родос нисте видили! Ко остров Родос није видио, нити што зна, нити је видио!
а зао, пакостан и лажљив, он је подобан једном који види, чује и говори, али кад му је покварен мозак, све му је оно залуду.
Калуђери би само у том преварени били, а малом ли су зар и они преварили? Залуду се чине свеци, ја ти задајем моју верицу да нису баш колик' ја и ти, ван да су по том што се боље од нас хране.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(М. Љ. М., СЕЗ, ЛXВ, стр. 347) — Лијеном Бог не помаже. (Вук, бр. 2854) — Залуду је зачина, кад није начина (залуду чоек што има, кад не умије њиме управити). (Вук, бр.
(М. Љ. М., СЕЗ, ЛXВ, стр. 347) — Лијеном Бог не помаже. (Вук, бр. 2854) — Залуду је зачина, кад није начина (залуду чоек што има, кад не умије њиме управити). (Вук, бр. 1350) — Ко гођ што ђеља, предањ пада. (Вук, бр.
(Вук, бр. 283) — Бог дијели деци срећу, маја сурутку, а баба колаче. (К-Љ, НБ, стр. 23) — Залуду се чоек чува, ако га Бог не ушчува. (Вук, бр. 1354) — Испред Бога не може се никуд. (Вук, бр.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Рекох у себи: „Овај се не би оволико обезочио да је сâм! Да није засједа? Да нијесу кренули да ме убију, пошто су се залуду мучили да ми уграбе дијете!“ Али сједох!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Док је срца веселога, Док је зеке виловита, Док је Бога силенога Што се громом амо ита, Залуду се смете сили, Кад ће Боже да закрили.
“ па држ' га за кику, Чупај с оне, чупај с' стране ове, Стоји глава кâ у какве сове, Ал' залуду цели ови труди, Пусти детић јогунасте ћуди.
Ох ви брда и врлети српске, Јесте српске, али залуду сте, Е трпјесте међ собом долине И те кланце — Бог вас оборио! Те клетизи оптекоше Турци Моје Србе тамо на висини.
“ 11. „Код мене кад си, мило злато моје, Големи таде вас имадем свет, далеко кад је, драги, лице твоје, Залуду небо шири звезда сплет, Красоте залуд лисна гора своје, Зефира залуд шапће лаки лет, Узалуд цвета онда цвеће разно,
37. На врела дођем тако бацимице, Залуду тражи моје око цвеће, Претужне стоје његове обалице Кô никад више да се дићи неће; Ниједне гласне не бија евовде
Чекање њино бијаше залуду, И само могу чудити се чуду. У избу уђе и затвори врата, Па онда свога душека се вата, На душек доле као камен
Онде доле тужна седа, Главу дивну оборила, Пушта мисли унапреда, Тешки бојак отворила, Што унапред то све горе Залуду се мисли море.
ИИ У његови млади груди Разгорели тешки јади, Залуду се ветрић труди Да и мало поразлади, Јер кадгоде лађан пирне, Све то већма пламен букне, У душу га већма дирне,
Бежи, бежи, силан Боже! Промили му испод коже; Затрепета, плану оком, А поскочи лаким скоком, Она за њим, но залуду, Већ на стену попе с' уду; „Урош! Урош!
“ — „Познајем земљу куд ти жеље плове, Ја знадем, ал' залуду то је све, Јер обала је врло стрмена, Пристаништа ту твојој лађи нема, Залуду ту је њезин сваки труд, За њу ту
куд ти жеље плове, Ја знадем, ал' залуду то је све, Јер обала је врло стрмена, Пристаништа ту твојој лађи нема, Залуду ту је њезин сваки труд, За њу ту нигди није места наћи.
Живота знаци неће да се врате; За грану с' маша, са ње росу тресе На њену доле малаксану главу. Залуду с' труди живот њој повратит, Ка небу он сад диже своје око: „О небо, небо, њу ми избави, Па узми за њу ево моју
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
на наш прости српски језик, једну књигу која ће се звато «Савеш здраваго разума», на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико пуотовање.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође једанпут на
Али све залуду; он каже: — Ја њу, ја ниједну! Кад већ виде да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свог везира да јави
Скупе се из цијелога царства љекари и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда чоек узме торбу с травом те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице у
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАГА: О, тешко си га мени! (Одлази.) НИКОЛА: Ето видиш; може ли бити боље нарави? Али залуду, кад јој не иде ништа од руке. МАКСИМ: Опет слуша барем, и даје се исправљати.
ДОКТОР: Оно је Земља, а ово је књажество седмоградско. Власи су бројем највећи, но залуду. МАНОЈЛО: Моја је најмилија наклоност земље видити. ДОКТОР: То ћеш само онда моћи, кад добро научиш земљеописаније.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Дечак је снове сањао страшне, буди се, тражи спас. Из ноћне таме, спремно и будно, јавља се мио глас. Залуду тмина јуриша глува кад мама добра дечака чува. Јутарње сунце кроз прозор вирну, у собу зраком крочи.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Јунак их је један походио млад. Залуду му поје бродарице виле Чудновате бајке и песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет — Мутно му је око, срце пуно
Залуду му поје бродарице виле Чудновате бајке и песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет — Мутно му је око, срце пуно студи, А бледу је главу спустио на груди, Баш к'о бритком косом
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СЕРДАР ЈАНКО Хајд, владико, и то обидимо, ма залуду, нȁ ти божју вјеру! Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека.
ВОЈВОДА СТАНКО Чудне бруке, грдне мјешавине! Чујасте ли како се појаше? Залуду се недружина друже, све некакви приговори стари: Милош, Марко — Мујо и Алија!
СЕРДАР ИВАН Ти нијеси слијеп, игумане, кад си тако мудар и паметан. Будале су с очима слијепе, које виде, а залуду виде; требају им за просте потребе кâ осталој исто животини.
У то сердар поклич низ нахију! Свак потрчи к ријечкому граду, ал' залуду — сви утекли Турци у лађама пут бијела Скадра; само Богдан што је похитао те убио ријечког кадију.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече неки. „Богме, дијете, бреме, ама мило бреме. Сви су ти били у манастиру божићнијех поклада. Договарасмо се — залуду — да дођемо сви амо о овоме дану, али удари божије вријеме; амо је Талија према како је тамо, особито ка Херцеговини...
У некијем часовима заиста му вријаше у њему, а тад му саме ријечи летијаху из уста. Залуду су га запитивали Оташ и Спасоје о постојбини и роду му, он је увијек умио сврнути говор на друго што.
У исти видјели тичије гњездо па се мучили једно за другијем ко ће се попети да га дохвати. Сви се залуду мучише па и Јан два је пута покушавао да се попне али залуду јер дрво бијаше високо и дебело.
Сви се залуду мучише па и Јан два је пута покушавао да се попне али залуду јер дрво бијаше високо и дебело. Док они стојаху око стабла, с одигнутим главама, један лијепи хрт доигра међу њих и
Никуд није излазио до по подне, но се сам шетао по забитним стазама баште. Крио се од Елвире, која га је залуду пратила и жељела да ш њим другује. „Знаш што Вира! ја ћу да идем к њему!
Па како и дјеца у прилици умију се довијати и лијати! Сеоски клапчићи у чуду бјеху што им би од поглавице Јана. Залуду су пристајали за њим, он им је знао помрсити конце и престављати им бијело за црно те им умицати а да вјерују е је
Удри!“ И оно мртво пухало ражести се некога јада, те стаде млатити што је јаче и хитрије могао, али залуду, Јан му сваки пут одбије ударац, па га убоде и викне: „Рањен си у груди, у мишицу два! у слабине три“ итд.
„Залуду, браћо, тако сам навикао и тако хоћу!“ одговорио је Пејо. „А што ми кажете за Јанка, ето остаће Стана и овај чојак.
Тако су исто вечеравали крај њега; њега је исти тај човјек залуду видао. „Е, сад ћемо!“ рече видар извадивши из торбе неки завежљај. Сви се дигоше и окупише око њега.
„Сједи Иво! Сједи на бесједи!“ рече Владика осмјехнувши се. Иво сједе говорећи: „Залуду ћу сјести и бесједити, Господару, кад те развеселити не могу. Ја бих се заплакао кад се тако насмијеш!“ „А зашто?
„Е, не могоше, а од шта?“ „Нека их чоче, може им бити!“ прекиде сердар. Па опет мало блаже: „Ето имам залуду три сестре, па ни једна да дође у род данас, као што је обичај... Може им бити!“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?...
Пошто се доста напричаше, сердар ће: „Залуду је све весеље без пјесме. Спасоје, дану једну, онако како ти умијеш... Дијете дохвати те гусле!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Нада те се не нашло јунака! Ни за камен се залуду не дохватио! Од неба му росјело, те му добро и лијепо родило! Сабља ти шијекла, а пушка палила! (при напијању).
— Поштен добитак, — сладак ужитак. — Јамац и штета кô нокат и месо. — У повратку добијања нема. — Залуду ми је бисер, кад ми врат откида. — Ко за туђом вуном пође, сам острижен кући дође.
— Тешка је немоћ шупаљ тоболац. — Тешко мени и по брату моме, ако немам у тоболцу своме. — Залуду је начина, када није зачина. — Убогу шавцу и игла се криви. — Најгоре су празне јасле. — Чега није, ни цар не ије.
— Лаж је дебела, али је кратка; истина је танка, али је дуга. — Ко једанпут слаже, други пут залуду каже. — Лашцу се истина не вјерује. — Лажа удроби једанпут и у млијеко, а други пут баш ни у сурутку.
— Разлог је над законом. — Закон је мрежа у коју се муве хватају, а стршљенови прољећу. — Залуду је разлог (имати), када нема правде (кад га не имаш пред ким казати). — Што је разлог, то је закон.
Закон веже и старо и младо, Закон веже, разлог одр’јешује. Залуду је кула и пенџери, Када није ништа у тенџери. Земља туђа, калауза нема, Туђи људи, не знамо им ћуди.
код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуду, јер и на путу како би склопио очи, одмах мóра на њ. Идући тако по свијету дође на конак некакоме терзији.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице
д. Али све залуду! он каже: „Ја њу, ја ни јед | ну? Кад већ виде, да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свог везира, да јави
Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође један пут на
” Кад изиђе иза онога села, нађе два бравца а они се једнако косе. Он их стане развађати, али залуду, и не могавши их развадити, остави их и пође даље. Најпосле га коњ донесе на једну прекрасну ливаду.
Ово се чудо разгласи по свијету тако да је на хиљаде просилаца од свакуда приступљивало, али све залуду, и толико сила младића у јагњад се прометнула, а сила васиљена опет без главе остануло.
добро ићи, али кад у граду не нађоше, посла их по бијеломе свијету да траже еда би се по срећи која нашла, али све залуду.
Скупе се из цијелога царства | љекари и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда чоек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице
снахе, и колико је гођ настајала да је види, ништа није могла учинити, док једно јутро несрећом пође јој муж у лов, и залуду затвори врата од камаре ђе му је невјеста спавала; јер царица обазна да је он отишао у лов, те некакијем штапом такне
ако га који излијечи, али све зафајду; док једну ноћ у сну дође му некака ђевојка и рече му: „Ти, честити царе, залуду све трошиш около свога сина, и зафајду си обећавао половину царства својега ко ти га излијечи, моја ти га је мајка
“ Прене се иза сна цар и једва чекаше, доклен му дан дође, али не нађе никога ко ће му све ово добавити, и ако је залуду обећавао по царства својега ко му све ово донесе.
Почне се поп изговарати да нема времена а да се ноћ примиче, али залуду. Уљезе поп, а кнез жени: „Одмах каву пристави да се вари.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
НАЗА (загледа још пажљивије): друго шта има? Залуду ти што си толике земље видео, градишта пропутовао, и на Бакарном Гумну био, три пута тамо заноћио, — оно што ти је
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
с овога света знајући да сам браћи мојеј добра желио, да сам се силио учинити толико ползе колико сам могао и да нисам залуду живио.
разумевам прологе; ниједан није остао непрочитат од мене; млого би ме пута попови карали што кварим црковне књиге, но залуду. Две-три године ово чинећи, влашко поученије, евангелије и прологе знао сам напамет.
Архим[андрит]: „Мучи, бога ти, господару Маленица, јер од тебе ће залуду искати. Не из Јерусалима и из Свете Горе, него с неба да дође калуђер, ти му не би дао пребијену грешљику ни сломљена
А да исповедам сву правицу, моје самољубије мени је шушкало каткад у уши, да мени моја мука неће залуду остати, но кад се посветим, да ћу чинити чудеса.
Био сам као на ватри од стида. Хотео би[х] да се куд уклоним, да нисам ту кад с ким о мени начне говорити, но залуду; заповедио би ми да се не мичем с места; док сам и ја као огуглао, пак би[х] слушао као да се о другом ком говори.
Мени никад није мило било залуду стајати. У неколикоп месеци очитам сва житија. И осим свију омили ми се житије мога имењака.
Силио сам се не би[х] ли и ја како могао до седмог дна дотерати, но залуду; нисам могао више него до три дни, јер у четврти дрктала би ми колена, чувствовао би[х] јаки бол у утроби, и долазио
” (Тако је и било.) И сва би ми братија то исто прорицали, да се залуду мучим, да се јошт НИКО није у [Х]опову близу Ирига посветио, да нећу ни ја.
Ја: „Имаш право, Зилотије. Нећу да свет рекне да сам се залуду покалуђерио. А што питаш намереније, могао си га из предисловија познати. Но, кад ти се тако љуби, чуј | опет накратко.
И није се чудити. Људи никад довека, ако ће и свети бити, не могу бити безгрешни. То је све залуду; сам је једини бог совершен и без греха.
Зовне ме напоље да ме нешто пита. Одемо насамо под један [х]раст. „Залуду се ти поклапаш“, рече ми, „ја тебе познајем како год и ти мене; ал’ се ти нимало мене не бој; зар си ти заборавио да
својство, тако неодложно и природно срцу и души нашеј, љубов, мора за нешто вечно опредељено бити, јер би почти залуду било кад би само за тако скоро ишчезајеме предмете битије своје получило.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Он се смије, а све погледује фра-Пирију (коме, узгред буди речено, тај надимак не бје залуду дат). Фратар намигну, а на то Дундак, у тињи час, сали у се седам купица ракије, уз наздравице.
Сад приону страх и фратрима, осим Тетке и Срдара. Залуду се ова двојица опираху да се бдјење не чати јер ће се тек након тога распалити машта младежи.
Затијем пудалина каза да се залуду појало бдјење, јер да неће имати мира ни станка у гробу, докле он (Шкоранца) не отпјева мису у манастирској цркви.
Сви се радо сјећаху Стипана и његове шале. — Ма, ди вам је Букар? — запита Бујас. — Ја га залуду тражим очима. — Јено га тамо у запећку. Он је заспâ има и дви уре. А-ну, прикините говор, па ћете чути као рче!
То чу Мачак, пак исприча дружини, а на то Бакоња удари у плач. Залуду су га другови тјешили, залуду га и Балеган мазио, он једнако лијаше сузе.
То чу Мачак, пак исприча дружини, а на то Бакоња удари у плач. Залуду су га другови тјешили, залуду га и Балеган мазио, он једнако лијаше сузе.
— Не... остала су два товарна! — Ајд... соколићу... ти си најбржи... ајд потеци, па и’... изведи... Бакоња одлети. Залуду га стриц, који с осталијема чекаше гомилу, устављаше. — Шта је, забога? — запиташе Срдара. — Како шта је?
— На, јево ти пет талира и... — немој, молим те, да ишта говориш, немој трошити ричи залуду — додаде видјевши да се Кушмељ мргоди и да хоће њешто да заусти... — Ти си иска двајест, знајући да то доноси пет.
Говорило се о Букару. Сви су се чудили његову лукавству. Дунда, већ прилично накресан, викну: — Залуду, брате, нема ти мештра над ркаћког лупежа, особито планинског ркаћа!
заваде, и Вртиреп отиде да замијени на цијелу јесен њекога болеснога пароха а Наћвар никако да се разабере и да изађе. Залуду су га свјетовали Тетка и Срдар и доказивали му да ће се разбољети, Брне једну те једну: — Ја из камаре не могу, јер
Сви су се чудили шта је Бакоњи. Срдар је залуду тражио свакијем начином да га разговори. Мало га је дирнуло: и што се „мала“ удала, и што је Вртиреп опет отишао на
њешто драгоцјено што се већ никад неће наћи; осјећао је да никада више неће ни дати ни примити онакога пољупца. Залуду се правдао да, кад би иначе учинио, да би онда увриједио стрица, који би се са свијетом раставио кунући га, а тако би
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Та што сад плачеш? Ово је весело, живо — чујеш ли! Ово није баш нимало тужно! Залуду! Настојао сам да суспрегнем сузе и да се тобоже разведрим, како не бих позлиједио њену добру намјеру.
удварајући се џиновском стаблу, могло је да га обасјава колико год xоће здесна и слијева својим зракама — залуду!
— Болесник мора имати вољу, разумијете ли ме, вољу да оздрави! Без тога нема ништа, драги мој! Без тога је залуду сва медицина, сви лијекови, све инјекције! — бодри ме мој млади доктор. Има потпуно право.
” У умјетности не смије се ништа хтјети бити: треба бити. Ако се није, залуду је хтјети. (У умјетности уопће, ништа не треба хтјети.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође једанпут на
Скупе се из цијелога царства љекари и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда чоек узме торбу с травом, те објеси о врат, и узме штап у шаке, па запали пјешице у
Средњи брат устаде одмах, узе три камена и испе се на врх јеле, гледа на сваку страну, али све залуду. Пошто огња нигђе не виђе, сиђе доље и каза Грби да није видио свјетлости.
Кад изиђе из онога села, нађе два бравца, а они се једнако косе. Оних стане развађати, али залуду и, не могавши их развадити, остави их и пође даље. Најпосле га коњ донесе на једну прекрасну ливаду.
Кад то опази лисица, трчи од медвједа и бјежећи му довикне: — Е, мој медо, залуду што ти је голема глава, кад у њој памети нејма.
оне литице оклен ће скочити, но кад магарац виђе ону пропаст, удари на се, а он по магарцу с десне и с лијеве, но све залуду, неће па неће да скочи; па најпосље рече: — Ево, господару, немој посље рећи да је до мене.
Ћипико, Иво - Приповетке
а још боље месо и црно вино, мислила је Цвета, помогоше, и Марко се другога дана подигао, ако се и осећао још слаб. Залуду уфање. Време није кренуло набоље. Опет се размахала југовина и запрети новом кишом.
Таман онолико колико је платила до амо. Лепо све срачуна у глави, помажући се прстима. Залуду, фали нешто, ако ће и мало. Свеједно се смири: мислила је да ће се и с тим лако превести.
Па потрча, држећи пушку у руци, напријечац. Потресен, изиђе пред кола; види се, напреже се да се смири, али залуду: очи му звијерају на све стране, а горња усница једнако дрхти.
—Да га јавимо суду! — настави млађи. — Зашто да оставимо радњу? Потребни смо. Опет обојица ћуте, размишљај у, али залуду: не могу да се одлуче што да ураде.
Али залуду, радост не може да јој се у душу усели, као да је од ње нешто гони, — а наједном лијепо и устрне. Престаде пошивати, и
Па онда хоће силом да се брани од мисли што на њу налијетају, али залуду: дође јој на памет онај мрки морнар из Леванта — куд је сада он, и је ли се оженио?
Испрвице се ради тога изиједала и силила се да буде мирна, али с временом увиди да је све залуду, па јој се погдјекад учини да је лудо силом хтјети у себи сатрти своју бесвјесну просту вољу, — па напокон она је на
Али сви Томини разлози не разуверише Илију: он је увртио у главу да буде „по закону”, па је све залуду. — Не би, брате, бог! — вели Тома Павлу.
Помете га спавајућ сам. Залуду, друкчије је и слађе удвоје... И изнебуха застаде. —Павле, брате, иди ти! — вели му, не гледајућ у њ.
Ту су! Ломе се врата! Бујица, уз вику и писку труба, поплављује храм. Залуду хришћани зазивљу свога бога у помоћ! Други бог — бог варвара — тога часа јачи је, страшнији је од правога бога.
Па почеше да се замећу и животу кришом наслућене сексуалне сласти, грешне, нападне. Залуду да их се одбрани, обраћаше се Мајци божјој — залуду, јер су те грешне мисли биле снажне, дрске: долажаху чак до пред
Залуду да их се одбрани, обраћаше се Мајци божјој — залуду, јер су те грешне мисли биле снажне, дрске: долажаху чак до пред њену златом уоквирену икону.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ ИЗ КОСМИЧКИХ ПЕСАМА Јана Неруде С брзе реке хтедох донет један вал. Вал захитих, ал’ залуду — Тиху воду донео сам дома У маленом суду. Леандер И Летње ноћи, ноћи јасне, Ноћи жиле, ноћи красне!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Одговор ће дати Твоје црне очи. ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Павле Соларић МИЛОШ И РАДОВАН Ходи, сједи, Радоване, да ти Милош каже Нови случај кога многи све залуду траже. Био сам ти украј гаја с оне холма стране Гди поточић исподмива шумарица гране.
поздн' Израиљ ханаанска лона; Радов'о се Спаситељу, но свом прашт'о труду, И све чек'о с неба само, пак му све залуду.
Та у гробу.. нема добра, Ни 'ма фајде и од њега: Све л залуду кад се умре. 1817. Сима Милутиновић Сарајлија ЛУКИЈАН МУШИЦКИ СЕНИ ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА Сеине
Тихо се осмехне, и гласом почне умилним, Нема на свету песме слађе од гласа тога: Немој да ти туга залуду раздире срце; Рану коју ти даде стрела, донеће јој лек.
Неко тихо зашапута — Зове ли ме... ах, шта ли је? Опет прођем два-три пута, Ал’ залуду — она није. Ено где се нешто бели — Ја протрнух: „Биће Ленка!” Но што пусто срце жели Оно није — већ је сенка.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
5 Ходим, јер ходило туда. Залуду стази те кривуда, плаветној залуду мети те обриче чуда; ход овај само ће донети, без јесени зиму, лето без
5 Ходим, јер ходило туда. Залуду стази те кривуда, плаветној залуду мети те обриче чуда; ход овај само ће донети, без јесени зиму, лето без пролети.
Ћипико, Иво - Пауци
би своју руку испод њене масне, плаве косе, чији воњ сјећате на мирис меке, испране вуне и — тврдо би заспало. Залуду се цура сваке ноћи трудила да својим гурским бијесом успламти у њему момачку ватру, топао дах...
— Опрости, Раде, — покаја се Маша — опрости! Бог са мном! Што ми паде на ум!... Гдје је то? Залуду, не волим му... Разговарају, а сутон се спушта лагано, и не опажају да је најприје захватио долове и драге и узлази,
Сили се да је из себе истисне; чак другу жену тражи да је њоме замијени, али све залуду: она му се увријежила у мождане, закачила га и никако да јој се отме ...
Послужник призовну странке. Војкан, угледавши одвјетника, збуни се, помисли: — „Залуду је свака одбрана; кад је одвјетник ту, не вриједе најбољи разлози. Зар ће ради мене судац њему иштетити хатора?
Петар за инат неће да плати досуђене Илији трошкове, а Илија не попушта. Залуду Раде тражи згоду да их измири, чак предлаже да трошкове преполове, само да је мир, али отац неће, већ по закону, а
— Јесам, господару! Лугар оде, чудећи се што господар наређује; зна да је с покојним Илијом био као душа, залуду га бијаше тужио неколико пута за шумски прекршај. Илија није нигда пред комесара дошао, а био је велики шумски потрлац.
Није ти за главу... Гледај пустих пара! Газда руком враћа новац: — Залуду, брате, зубе тупиш. По закону тражим што ме иде ... Никако , већ по закону!
гласова Ради у ћутању долазе у памет некакви уломци ситних мисли и одвраћају га од главнога, ради чега је дошао; и залуду сили се да их од себе одагне и све мисли усредсреди у једну.
да завири: до краја у оно што га сутра чека, и чини му се да га то трагање по самому себи кријепи, снажи, али залуду сили се... Сада долазе му у памет ситне, незнатне ствари живота; што ће му оне?
Напреже сву снагу да му каже да баци јаја из руку, да му помогне, јер сада ће главу изгубити... Но залуду... И уто, тешко дишући, ознојен, пробуди се... и у полусну грчевито ухвати за руку жену што до њега спаваше.
Навријеше му сузе на очи. Дрхтавом руком, марамом обриса их. Хоће силом да се освијести, но залуду. Магли му се... У свјетлости људи се протежу блиједи — као сјене играју му пред очима. Гледа њих и њу. Је ли то она?
— Залуду је свима. Не дам ништа! Кад се буде радило, даћу... — Фала богу, кад на моје труде не могу наћ' ни шаку муке!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Оборен пехар, погажен цвет, Буктиња већ се гаси, И тавна поноћ шири лет И свија густе власи. О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Тада је изгорео ваш Музеум и његова библиотека, којој не беше равне. Залуду је Антониус поклонио својој обожаваној Клеопатри богату Пергамску библиотеку, александриска наука била је у опадању.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У овој ноћи: радије заблуду; Но какво спасење! О љубићу те, љубићу те залуду; Тек да се твоје беде домамим Тражићу од тебе опроштење, Да насмеје се у мени остатак хумора Када се будеш сматрао
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1908. МОЈ ЖИВОТ Мој живот није протекô залуду! Судба је моја кô судба ратара: Плодове своје текô сам у труду, И моје чело много трње пара.
Мој живот није протекô залуду! Плодове своје текô сам у труду, И моје чело много трње пара. 1908. ПУТНИК Не могу даље!
''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу скиптра краљевског, Ја хоћу тебе красну.'' ''Залуду'', рече глас јој мек, ''Та мене гроб је скрио, И доћи ћу ти ноћу тек, Јер ти си тако ми мио.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Марко, да би могô Арапа згубити; ја сам њега богом братимила, и кумила светијем Јованом, и даре му млоге обрицала: но залуду, не шће доћи Марко, не шће доћи, не дошао мајци!“ Ал' говори Краљевићу Марко: „Не куни ме, моја посестримо!
Њему вели Ђерзелез Алија: „Залуду ти, побратиме драги! Залуду ти вино и ракија, кад не имаш крчмарице младе да нам служи вино и ракију, те немамо шале
Њему вели Ђерзелез Алија: „Залуду ти, побратиме драги! Залуду ти вино и ракија, кад не имаш крчмарице младе да нам служи вино и ракију, те немамо шале ни маскаре“.
могаше, но он нађе сестрића Јована, што је ђевер био код ђевојке, што ујаку санак казивао у Жабљаку јутру на походу. Залуду га Иван находио, у крви га познат не могаше, мимо њега јунак пролазаше, а виђе га Јован капетане, те ујаку Иву
је љевше у свијету нема, и нарасла цура за удају: сад је Коси дванаест година, нагојила лице за љубљење; ал’ залуду, сладак побратиме!
Познајеш ли штогођ од оружја?“ Кад се хајдук бјеше загледао: „Ја познајем, но ми је залуду; но откуд је тебе допаднуло?“ „Твоја ми га луба донијела, узô сам је за вјерну љубовцу“.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
и добри људи, и ми, којино нисмо пољски радини, него дома у суху седимо, те нит нас бије злота ни киша, — да не лежимо залуду... А ми, што велим да сејемо у сухој соби, под стрехом, где киша не дохвата, — то душевно жито свуд се може сејати!
Јосиф Залуду шевраниш, Маро, залуду, деде право укажи ми твога милостника, који је то тај са мном пронашао се ортак у мојојзи кући,
Јосиф Залуду шевраниш, Маро, залуду, деде право укажи ми твога милостника, који је то тај са мном пронашао се ортак у мојојзи кући, те ми напред донеси