Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Па се крену Севића кући. Ишао је лагано; само, кад је ближе воћу дошао, он пожури. Смотрио је у воћу Јелицу где залучује телад. Приђе огради и зовну је. А кад му она приђе, њему се свеза језик!... Толике мисли, толики осећаји...