Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
трунку, а и њега већ нема, ту је само неко који оцећа како зарања у неизвесност, уобличену и обезобличену, без дна а замамну: тад замре мисао и замире свест, остаје само кожа, сува и нестрпљива под жмарцима, остану и запети мишићи, у дослуху