Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Та зар је једна ружа угинула под храпавим ђоном њихових чизама? Коприва и боца слободно су расле; па сад се „Тежак“ заман труди да их истреби — дубоко су корена ухватиле...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
А мени се чини тако једно исто... САПУТНИЦИ Све за својим путем, ја сам жудно хтео Све за својим путем! Али заман муке: На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
покри крили, Љубе љуби, ђецу гази, Часноме се крсту плази, На кољу нам јече браћа — Ал' му ајдук зајам враћа. Заман силно Туре гледи Да досади каурину, Турске крвце он не штеди, Већ се диже у планину, Силна чета амо гази, Но мало
Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело рече, Дан пролази заман, заман, вече, Срце трне у големој страви.
Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело рече, Дан пролази заман, заман, вече, Срце трне у големој страви.
Гле и данас сунашце утече, Гле и данас заман прође вече, Ноћ у таму цео свет завија, Ал' у срцу вељи над ми сија. Сијај, наде, у ноћи сунашце, Сијај, наде,
ко шеће да је шетња слатка, Ни се вода са камена слива, Кад ко легне да слађе почива, А ко тражи за весеље цвеће — Заман тражи, ту га наћи неће.
“ гњеван покликује, Муња сева, гору осветљује, Ал' све заман, клета нигде пута, Он једнако по беспућу лута. Буре неста — ноћ је — ведро — тио — Давно данас месец поранио, Па
Ал' се крену то чудо из мрака, Те спопаде у страху јунака. Медвед беше — заман он се брани, Никако се не мож' да одбрани, — Већ ноктима спопао га тешко, Већ му кида то месо витешко, Већ на
имадох брата рођенога, Рођенога брата јединога, Црна земља менека га узе, Ја за њиме пролих горке сузе, Ал' све заман — ништа не помогох, Из гроба га подићи не могох.
озго је сишао, Те по друсту разгледати стао; Тражи јунак Богом побратима, Ал' у чети јунака не има, Гледну даље, и заман бејаше, Већ за њега запитати шћаше, Ал' ето га, ето сивог тића, Иде Стојан и води вранчића, За њим ступа љуба
“ Тако Мила, — заман је зборио, Узаман је њен Стојан корио, Она опет: „Никад, ох никада Више ми те не има назада.
“ Заман мучи, заман се отима, Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго —
“ Заман мучи, заман се отима, Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' нема раја! Заман га вабе последњим кајом синови доба, задахом гроба задише злоба пијаног Швабе. Ал' није Шваба: — од једа
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Удар судбине обиш'о ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва — Ћути, и живот гони својим редом, Не види
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно. И заман хита наше слабо око Куле тог мора да позна и спази; Истина мора да лежи дубоко Ми над њом гремо по незнаној стази.
Ноћ... Мирисни ветар провејава лако, И облаци тихо и нечујно ходе. Далеко је копно: заман поглед оде Да га тражи морем. Острво је свако У вечерњу маглу увило се тако, И дубоки снови над валима броде.
К'о сморен путник у дубокој ноћи Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој, Ал' нигде гласа...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У светлости и у тами Радивој пред двором чами. Болови му груди стисли, На спасење брата мисли. Заман чека три дна бела, И три заман ноћи Он проведе — без помоћи, Виловскога с’ плашећ тела; Кад четврта зора рујна
Болови му груди стисли, На спасење брата мисли. Заман чека три дна бела, И три заман ноћи Он проведе — без помоћи, Виловскога с’ плашећ тела; Кад четврта зора рујна Свану откад брат му тамо, Вика,
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Само наша душа у ту вечер страсти Мрка је и хладна кô недра дубина, Врх нас заман лоза просула је цвасти: Недирнут је гитар и пехари вина.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је! Мирно дрема бог, Просуто лежи вино, Под гордом круном царства
Кô сморен путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој Ал' нигде гласа...
Удар судбине обишô ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу,
Смућени, наги стреме, и дечица вриште мала, Кроз тавне одаје хори се њихов плач, Но заман! Свирепом руком изоштрен и хладни Над њима сева освете крвави мач!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
крвави покри крили, Љубе љуби, ђецу гази, Часноме се крсту плази, На кољу нам јече браћа – Ал му ајдук зајам враћа. Заман силно Туре гледи Да досади каурину, Турске крвце он не штеди, Већ се диже у планину, Силна чета амо гази, Но мало се
Станковић, Борисав - КОШТАНА
за младост, На порта би ме чекала, Од коња би ме скинула У собу би ме унела, У уста би ме љубила — — оф, аман, заман, младо девојче, Изгоре ми срце за тебе!... КОШТАНА (раздрагана, са саучешћем): Ево ћу и ја, газда Митко!