Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу... Е, не мож’ поднети!...