Ћипико, Иво - Пауци
— потврди Иво, озловољивши се. — Опростите, господо! — важно узе ријеч судбени пристав, — али у овоме случају замјеник јавнога ту житеља има право... Иде по закону...
Пред судом чекају да откуца девета. А кад је поред њих прошао политички управитељ, и уједно замјеник државног одвјетника, упознаше га, и понизно ја поздраве; Цирилово насмијано лице одједном се продуљило и уозбиљило.
Судбени пристав Балић сједи за столом и сматра их, а замјеник државнога одвјетника стоји прислоњен уз прозор; он их гледа кроз црне наочаре што му сакривају очи.
Ма река сам прошли пут; чини ми се да је он! — Дакле, ти мислиш засигурно да те је он напао, — упаде у ријеч замјеник државног одвјетника. — Биће. — А би ли се заклео? — Не могу се заклети. — А ча би се клео? — прихвати стари.
— Ча по закону? — јави се Цирило. — А нисмо се намирили. — Како намирили? — пресјече нагло замјеник државнога одвјетника и навлаш скиде наочаре, па упиљи поглед у њ.
И опет нека је међу нама мир! — А зашто тако ниси први пут рекао? — опази замјеник државнога одвјетника, натакне наочаре и сједе за свој сто.
! — зачудише се браћа и отворено погледаше суца у очи. — Кад вам није ништа дао, зашто сте криво свједочили? — упита замјеник државног одвјетника. — Нисмо криво свидочили, — одговоре оба брата у један глас. — Чинили смо се невишти.
Послужитељ ужеже; блиједи пламичак дрхти и блиједи у пуној свјетлости дана. Сви се дигоше. Замјеник државнога одвјетника приближи се браћи и скиде црне наочаре, зблиза, упрто их гледа из очних црних удубина, као из
— упита судан млађега — Ка и брат... — Дакле, видио си и ти? — Јесам! — Тако, фалу богу! — и насмије се замјеник државнога одвјетника суцу, натаче наочаре и пође да сједне на своје мјесто. — Молим вас, добро пазите!
— Ваља отступити списе државноме одвјетништву! — рече политички управитељ и замјеник државнога одвјетништва суцу, кад странке изиђоше. — Дакако... ствар је очита! — Рекао сам ти одмах да ћу их уловити.
— Ја мислим да нису имали злу намјеру, — упаде у ријеч судбени вјежбеник Иво. — Молим — прекиде га замјеник државнога одвјетништва — кривња је очита, јасна к'о сунце!
„И биће тако!” мисли улазећи у своју собу. — Јеси ли га ухватио у шуми, у вашем одломку? — питаше замјеник државнога одвјетника лугара Крњу кад је Иво сио за свој сто.