Ћипико, Иво - Приповетке
, . — Па де! — прихватише сложно неколико њих. И други послушаше, те се мучке извукоше из места. Међутим сасвим је заноћило. Из околних кућа разасипље се ређа и слабија светлост.
Врата су од штале и загона запрта, она од куће одшкринута. Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило. Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла.
А он ју је, у часовима сјећања на своје крше, замишљао згодну и снажну. Већ је добро заноћило, гости су ређи, а они што долазе климају главом, мутне су им ситне очи и одлазе бесвјесно, мрмочући и пиштећи кроза
Али другови не чекају, па, дивећи се, пожури низбрдицом да их стигне. Већ је и заноћило, а момче једнако гледа у љуљајке, и наоко ни бриге га за свет што се натискује око њега.
Ћипико, Иво - Пауци
Најпослије иза себе ос јети свјетло нажгане свијеће. Блиједи траг допираше до на пут. Пошто пак бијаше заноћило, престаде да киши, само што још с крова једнолично падаху јаке капље. У дућан униђе млађи му брат Марко.