Ћипико, Иво - Приповетке
Сутра, на домаку свога села, Цвета се умири и радоваше се што се враћа кући. Мали Марко заојка чим су према селу заокренули. Близу првих кућа срели се с комшијом Радом и с њиме се здравили.
И заојка по загорску, али, док пусти глас, један од загорске момчади, погледавши га мрко, вели му: — Не пева се тако код нас!
Купи још скленицу вина и, загрливши Божицу, заојка у сав глас. Одељен од света, осети се слободнијим, веселијим, и часом зажели да овде остане у овој питомини, али кад
Ћипико, Иво - Пауци
срета у путу једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа море, осјећа се некако пространијим и увјек низбрдицом заојка бар у по гласа.