Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Петрија, сестро... Она је дохвати за руку, посади је поред себе, загрли је, и обе се заплакаше. Како слатко јецају — као сисанчад!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Теши је прија Макра. — Е, слатка пријо, та како да не плачем, од радости!? И обе прије заплакаше се сад опет од радости.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Чак и заплакаше старци, али све онако у тишини, ништа не зборећи. Тек послије дуже станке дјед се промешкољи на буковој клади, па ће
Из оне скровите вртаче гдје су, заједнички, оставили дјетињство. Оставили, а ево га ни до данас пребољели нијесу. Заплакаше загрљени камарати, изљубише се, а онда умусани дјед удари у своје спасоносно комедијање и тако поново врати у двориште
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Клекоше, забацише шамије, наслонише лица по његову телу и — одједном све, углас, заплакаше! Соба, мртвац, свеће које су трептале, гореле — све као да се покрену, диже. Почеше да наричу.
Жене још јаче заплакаше. Не могах ни ја више да издржим. Изиђох и, готово бежећи, одох, али не кући... већ одох лутајући по махалама, по
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Заори се урлик са Бардањиола сиротиње бедне и клисура пустих, заплакаше свака породица гола силна слава са помодрелих усти.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Свирала је. И таласи звука Продираху тамом и животом: Пробуди се свет рођених мука И болова; потом Душе наше Заплакаше За срећом сиротом. Душе наше Заплакаше И плакаше. Да ли дуго? За век цео? За рођење? Покров бео? — Нисмо знали.
Душе наше Заплакаше И плакаше. Да ли дуго? За век цео? За рођење? Покров бео? — Нисмо знали. Нисмо знали Из те слике Са очима пуним
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
И сва се чељад заплакаше, зајаукаше. И Рели се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну,
Зови га, Гавро! О, оче мој свети!... Једва Партенија изиђе из кошаре. Кад се угледаше, обојица заплакаше, загрлише се и пољубише, па онда отреше сузе и шједоше пити. МЕЈДАН СИМЕУНА БАКА Тишина.
То ти је награда.“ „О, добре царевине, крст јој љубим!“ — лијепо ја од радости, а жена и дјеца заплакаше. „Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Еда бог да каквагођ јунака, који ће нас јунак избавити“. А кад к њима Радојица дође, сви у једно грло заплакаше, Радојицу љуто проклињаху: „Радојица, допаднуо мука!