Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Ох срамоте што с' на Срба оте! Од срамоте пламом запламтио: „Пуштај, љубо, Вишњи те убио!“ Ал' ништ' за то и не хаје млада, Већ још чвршће вођице спопада.
Чини му се срећу му одводи, Нешто му је и чудно и тешко, Чудно куца срце му витешко, Да је јутрос, кад бој запламтио, Лако би се чуду још довио, Ма су Труци у неврат расути, Па на што ли ово сада слути!