Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Тад се тек сјети прстена, па га принесе к ватри, а два Арапа па преда њ: — Шта заповиједаш, господару? — Заповиједам да ми подоста донесете, и то одмах, сваке захире, и пуну авлију дрва, све суховине, нека ми има мати су чијем папити
— па принесе прстен к ватри, а два Арапа па преда њ: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми на тој и тој мераји начините сарај као што је у цара, а у сарај намјешај као што је у цара, па када све буде
— па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а Арапи као и вазда: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми донесете султанију, царску најљепшу кћер.
— Заповиједам да изнесете на они свијет мене, мачку и кучку. И што би длан о длан, сви се наврх јаме обреше. Сада опет укреса па нар
Онда она дуне у свиралу и искоче Арапи, баш кô и везировићу, те запитају шта заповиједа. — Заповиједам вам — рече им — да се ово све разиђе. Шта ће ов̓лика војска?