Употреба речи зар у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Два-три добра дана, две-три пријатне вечери, зар могу читав низ простраданих година својом благотворном слашћу разблажити?... О, никад, никад, пријатељу!

Они ми продадоше оца, а на дому су, опет, као верни суседи, чували наше куће... Зар није то благородно? Није ли мудро то?

Ја сам ћутао. А шта сам могао и одговорити? Зар да ми жао буде што ћу са двоје сиротих комад хлеба поделити?... О, никад, никад!

Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. — Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? Та ни муж јој не беше човек!

— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? Та ни муж јој не беше човек! Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио?

— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. Али кад оде и ви

— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. Али кад оде и виде, а он се, блед као

То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују... А зар има две љубави?... Има ли два живота?... Дође вече.

Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... „Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...

Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. „Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи? Зар није боље да дочекаш дан?

кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?... Зар моју љубав?... И њега, мога љубавника?... Тако сам у мислима и заспала.

Крв му је лопила из уста и из рана. То беху крвави пољупци... Ја сам сва претрнула. „Крв!“ Вриснух. „Алекса! Та зар не видиш да си сав крвав?...“ Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

А курјак, показујући му своје курјачке зубе, каже му: „Зар ти је то малена плаћа што си из оваких зуби извукао главу здраву и читаву?

Неће ти пробитачно бити”. А лав к њему, смејући се: „Е баш! Зар си је ти с правдом стекао или од пријатеља на дап получио?

А да стојиш овде всегда као ми, што би онда чинио?” „Мучите будале“, — одговори магарац. — „Зар мислите гди је вами место, да ту сваком мора бити”.

” „Бре, иди ти и учини што ја теби рекох; нек' дер се ја само подигнем, а за остало ћемо ласно. Ти си проста жена, зар ти мислиш да бог мари за коње и волове? Калуђери би само у том преварени били, а малом ли су зар и они преварили?

Ти си проста жена, зар ти мислиш да бог мари за коње и волове? Калуђери би само у том преварени били, а малом ли су зар и они преварили?

„Јесам, како не би” — одговори: — „Иштем кућа терем-тете..." — „А шта то значи, оче Мако?” — „Што значи? Зар не разумете? Како нас виде Мађари, вичу да ми иштемо људма куће, него да нас терају.

” „А како то бива,” — приложе друге — „да се теби овде у иностраној земљи толика слава и чест показује?“ „Зар ви не знате” — одговори онај — „да право достојинство мало се кад у свом отечеству како ваља признаје?

различни начини шарених и свакојаких боја и цветова хаљина, белила, руменила и многообразне моде кићења и облачења. Зар ваља, по свој прилици, да се оне саме себи преко сваке мере ружне чине и виде, кад се толико пеку и брину за туђе

поклони се најпре петлу, пак онда свим кокошима, и с кротким гласом и веселим лицем начне им|говорити: „Та што је то? Зар се ви плашите од мене?

„Стани, што ти је”, — викне петао — „та мир је учињен!” „Е, зар пси маре за мир?” — рече лисица бежећи. „Боље се мени за времена уклонити.

К.: Ја мислим, оче, кад човек даје оно што може и 'оће, не заслужава срамоту него поштење. С.: Мени цекин! Зар сам ја Марко слепац? К.

К.: Марку слепцу кад ја газету дам, он ми вели: Хвала, и да бог поможе, а теби и с цекином срамотан се чиним! С.: Зар не знаш, капетане, да какву милостињу ко даје, онаки и благослов прима? К.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Да га пије, повратило би и море! Е ако смо с овим у прошевине ишли, лепе смо невесте доводили у дворе! Па зар овим да се посвете Дечани? Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани?

Па зар овим да се посвете Дечани? Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха?

Па зар овим да се посвете Дечани? Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје?

Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје?

да ми још није ове луле... Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају! Ко отац, пре пола века, сад син, док пада ноћ, због мириса хлеба и млека,

И како смо се тако брзо, тако лако, овој новој вери приклонили? Зар ми у Бога верујемо мање него куварица у пијачну вагу? Зар је наша нада у Господа мања од наде рибара у црва?

Зар ми у Бога верујемо мање него куварица у пијачну вагу? Зар је наша нада у Господа мања од наде рибара у црва? Колико вреди наша тврда вера? Литар уља? Кило соли? Товар дрва?

Газе прсте, газе зубе, газе уста! На ђоновима разносе брашно и крв! Зар се никада ниси запитао зашто су ти обули те чизме?

На ђоновима разносе брашно и крв! Зар се никада ниси запитао зашто су ти обули те чизме? Зар зато да, штитећи нечије шешире, шутираш и разбијаш нечије главе? Главе као лубенице и тикве?

Главе као лубенице и тикве? Главе као земљане ћасе и лонце? Зар се никада ниси запитао да те чизме можда нису од камена, а газде су те послале преко воде?

Да ли си се икад запитао да ли ћеш успети да изујеш те чизме? Зар их се нећеш никада ослободити и, бацивши их далеко у трње, бос и ослобођен поћи према реци, бос и ослобођен кроз

Докле мислиш да стигнеш у тим чизмама? Зар ћеш обувен у крваве чизме лећи у земљу, крај босих отаца? 21. мај 2000.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ — ,Шта, Арсо, да од Бога нађеш!’ повичем ја зачуђен. ,Зар су у вас такви цареви? А камо му велики ћурак и велики каук на глави, ако не већи а оно бар као у нашег везира у

ви хоћете да ударим порезу по хатишерифу царском; то и ја хоћу, ја нећу једну аспру више него што се у ферману пише. Зар ви не знате то, када је мени честити цар београдски масип дао, није ми никакве хазне друге дао, но да од вас узимам, а

А мало је зар што смо се с царем завадили, пак сада хоћемо и с Босном? Помислите кад немачки добош залупа на Сави, а ви с децом

— Кад мајор, рекао би се згоропади, повика: „Зар да ја пропустим турске људе преко цареве земље? Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и што

Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и што знаш ове регуле! Зар ти хоћеш да ми ово злато са шешира и сабље скинеш?

— „Нашто изашло да изашло” — повиче Леонтије, — „хоћемо да се тучемо! А зар је Фочић мислио нашто ће изаћи, кад је кнезове исекао?” — Онда Веса зовне мене напоље и изађе са мном у мрак.

— А Карађорђе, кад све саслуша, рече: „Ене-де сад! Зар ви мислите тако да се умирите, па кућама. Нема ту мира, одсад ће да буду бојеви велики.

” „Зар — вели — доиста оде?” — „Одо̓ у име Бога” — „А дадоше ли ти новаца?” — упита ме даље. — „Дадоше колико и ти” — одговори

” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.” ,,Шта, побратиме јадан, зар Дунав и онаки глас има?” — „Није, није — вели — већ се оно гуске лепршају по Дунаву, и сад ћеш видити где се беле.

А што ме питаш за Јакова и Црнога Ђорђа, јесам и̓ чуо али и̓ не знам”. — А Бијуклић: „А зар ти мене не познајеш?” Кажем ја, да га нигда видно нисам, нити га познајем.

У Петробург, је ли? Зар ће вам моћи Русија што помоћи? Где је Петробург, где ли сте ви! У Францију, у Францију идите, ако сте ради помоћи

Ја — као што ме друштво одредило, с оно мало брадице, а зар и стога што сам се баш у Србији родио и понајбоље почетак српског востанија а и садашња опстојатељства знам — устанем

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако... А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи?

Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро? — Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко.

А Марица, те пред њих: — Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се окани једном! — Шта, зар ти опет не да с миром? — упита Спасоје. — Не могу никуд да се макнем од њега!

Мало после а стаде врисак деце у школи; прут само пуца, а учитељ се дере: — Обешењаци! Магарци једни Зар да ми живину поморите! Штрангови једни!

— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити?

— рече и погледа по свима гостима. — Комесијално... Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном. — Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак. — Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу?

Радан већ виде с ким има посла, па да би га се отресао рече: — Одкако је бога и вола, од онда је и сврдо. — Зар тако старо? — зачуди се господин. — Ја шта мислиш ти... — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође.

« Окрени, обрни — немаш куд! Дам му облигацију... — Их, Радане, забога! Зар баш даде?! — узвикну један између њих упрепашћено. — А ја шта ћу, мој брате!...

Ни ода шта ти вајде није... Ради, скапавај, гледај па подај другоме нека ти изеде, а ти опет живи као скот!... — А зар је он мало њих упропастио, мој Радане! — рече један. — Дабогда да и ти читав останеш. — Мучно, богами!...

— А зар је заронио? — упита један — Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели у рибу ноћу, па хајд Виру. Лепо, тишина а вода

Повуци тамо, повуци амо, не мош маћи... Дај да се зарони. Свуче ти се он лепо, засуче ногавице, па зарони у вир... — Зар глуво доба, па зарони у воду? — упиташе сви чудећи се толикој смелости. — Јакако, мој брате!... Зарони ти он лепо.

— Је ли главу?... — упита опет тако исто Ђука. Капетан климну главом да јесте. — Понео сам... Ех, господине, зар ја то да заборавем! — Само штета што је онај лола окрњи... — Баш штета, господине. Онако велика глава...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Крушка га гледаше онако понурена. — А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори? — Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети.

— Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени? — Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се. Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!... Ти, јест...

Да си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека?... Младеж заметнула игру, одскачу један другом. Лазар се упути Станку.

Побесне лепо од јордама што нема никог да му одскочи!... – Не могу — рече Лазар. — Зар нема ко други?... — Звао сам имењака, али он је тамо с Јелицом... Лазар се намршти.

Неко га, са страга, удари по плећима... Он це окрете. За њим је стајао Маринко: — Зар момци плачу? — упита он заједљиво. Лазар одмахну главом. — Мој синко!...

! — Због мене!... Зар ти не знаш?... А он те одавно мрзи... Станку наједанпут пуче пред очима... Он се сећао свега; сећао се како га је

— рече Петра прекорно. — Ето дете и не довечера!... — Море, бабо, ћути!... Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!... Остави ти младости њено, није он гладан! А док се они смејаше, Станко је муке мучио!

Ако он убије Лазара, убиће и њега. И онда, Јелица опет неће бити његова. То га запрепасти и готово поколеба... Зар да се одрекне Јелице? Па како ће проживети оне дане до смрти?... Е, али како да остави Лазара?

Зар да се одрекне Јелице? Па како ће проживети оне дане до смрти?... Е, али како да остави Лазара? Зар да не казни греха његовог?... И зар неће Лазар — ако у животу остане — опет мучки покушати да му живот узме?...

Па како ће проживети оне дане до смрти?... Е, али како да остави Лазара? Зар да не казни греха његовог?... И зар неће Лазар — ако у животу остане — опет мучки покушати да му живот узме?... Душа га заболи...

Он погледа. Врата на кући отворена. Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају. Ко да их остави?... Зар да их под седу косу убија?... Зар да им под старост загорча дане?...

Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају. Ко да их остави?... Зар да их под седу косу убија?... Зар да им под старост загорча дане?... Зар да им тако буде захвалан за њихова доброчинства и негу?...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Шева чу химну небу плаву, Буљина музику ноћи. Јастреб се трже: ето лова! И зец: зар ловац хити? Звезда помисли: гле, ноћ с нова! А гроб: о, да ли свити?

Напред! Али куда, и камо, и зашто? И зар увек исто, и све тако вечно? Па како то ипак боли неизлечно Кад сврши сневање, и празно, и ташто...

У музици свега што око вас тече, Сва сте увек пуна само вечитога, А мрете, о срца, срца! И зар стога Има среће за вас, срца?

Ничу и мру у свој лепоти тишине, И кришом затворе своје очи крупне. Зар вечита није љубав, као душа? Зар најлепши део душе није вечан?

Ничу и мру у свој лепоти тишине, И кришом затворе своје очи крупне. Зар вечита није љубав, као душа? Зар најлепши део душе није вечан? На морима смрти вал који пенуша, У ноћима смрти млаз сунчани течан?...

Јеси ли у страшној катастрофи звезда, Или хармонији светлости? О Боже, Зар си сав у добру, у миру свих гнезда, Док негде злочинац оштри своје ноже?

Нож твог издајника биће увек жедан. Као гром ћеш наћи свога пута, И као нит златна пробити кроз стену. Зар храброст полтрона да ти снагу спута, И да нож злочинца проспе задњу вену!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја дирнем Јоцу за рукав и млатајући рукама и преврћући очима покушах да га упитам: „Зар баш нема никаке наде?” Јоца, познатом маневром, запевши нокат од палца за секутић и одапевши, даде ми знати: „Хич!

Је ли то победа, јад, невоља, чемер, што ме вуче њему, а ипак ме тера из његове собе? Зар ја нисам видео стотину слепаца, па ипак ме ниједан није потресао више од ког гроша! Јаој, та ја њега познајем! То је..

Коса и обрве биле су јој плаве, те је зар тим више одскакало оно црнило, као што кроз земљане опкопе јасније и значајније вири грло топовско.

Али и Јоцино чело беше чудновато. Да ли то са Ђорђеве судбине? — Па зар се доктори не науче већ једанпут на те утиске, зар не огуглају све то? Или можда?... Којешта! И ту ноћ сам сањао.

Да ли то са Ђорђеве судбине? — Па зар се доктори не науче већ једанпут на те утиске, зар не огуглају све то? Или можда?... Којешта! И ту ноћ сам сањао. Сањао сам: а ја као идем неком ливадом.

Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео? Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не?

Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео? Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не? Сећам се онога првога вечера што сам провео у њиховој кући.

Било је то у неку руку паковање мисли. Он је прибирао, слагао, утуткивао. Турао у празнине понеко: „даће зар Бог!” или „Бог све може!” — Али је покрај ковчега било подоста ствари које он као да се затеже да потрпа.

— Оно јест, тако је! — рече мама и приклопи капак. Дигоше се. — Шта?! — хтедох ја, уплашен, викнути. — Шта, зар већ? Зар заувек? Зар је то могућно!?

— рече мама и приклопи капак. Дигоше се. — Шта?! — хтедох ја, уплашен, викнути. — Шта, зар већ? Зар заувек? Зар је то могућно!?

— рече мама и приклопи капак. Дигоше се. — Шта?! — хтедох ја, уплашен, викнути. — Шта, зар већ? Зар заувек? Зар је то могућно!? Али ја не викнух, не „сруших небеске сводове”, него једва прошаптах, и то — њој: — Зар већ идете?

Зар заувек? Зар је то могућно!? Али ја не викнух, не „сруших небеске сводове”, него једва прошаптах, и то — њој: — Зар већ идете? Она тужно слеже раменима и послушно показа очима на оца. — И сад одмах седате на кола, сад одмах путујете?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Та, и’те, ви се само шалите; ди сте и’ сакрили? — Па појео, милостива! — И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста!

— Бога ми, већ дванаест. Е, време је да се иде! — вели поп Спира. — Ајд’мо, диж’те се, да идемо. — Ју, зар већ! — зауставља их госпоја Перса. — Па ви’те да нас ваш сат опомиње.

Постепено, само постепено. Јер ви се, наравно, ја држим, мислите временом запопити, зар не? — А па наравно. То је идеал и мој и мојих родитеља био... Хе, ал’ то зависи од случаја, од среће...

Млад, учен човек воле провађање, клавир, немецки унтерхалтунг, и он сад да дође овде па да се попаори међ нама!« А зар би и ми седели овде да не морамо.

Признајте, зар није к’о што кажем? — Пак-пак? — умеша се пáтак у разговор и прекиде малу паузу која постаде после госпоја-Сидиног

— Ах, ни капи, ни капљице — брани се гост, устаје и клања се и благодари — никад не пијем. Верујте... — Зар је баш никад нисте окусили? — Тааа, није баш да нисам... Јесам, кол’ко се сећам, само као утук, само после шљива...

— Мени за љубав, господине, зар нећете? — рече Јула и погледа га усплахирено а црвена до ушију, и принесе му послужавник с ракијом.

— па узе чашицу и испи је до пола, па је клањајући се врати на послужавник. — Зар толицну чашицу, па и њу само до пола? — протестује гђа Сида. — Верујте, не могу више.

Можда ће ко од читалаца овде стати и сумњиво завртети главом и зачуђено запитати: »Шта, зар поп Ћира није имао мачке!? Зар попина кућа и богатство, па да буде без таквог једног чувара?!

? Зар попина кућа и богатство, па да буде без таквог једног чувара?!« Питање сасвим умесно, али писца неће збунити, јер има г

Та док је видим, знам је и шта мисли! Гледам је к’о да је од стакла... Дакле шта кажеш: фини блед младић! Зар је то прилика за ону њену цвеклу?! Он блед, а она с оним њеним паорским руменим образима — па тек оно њено паорско име!

А већ ту је, тек што није... јављају јој се добре прилике, ето... — А-а-а, тако зар ви знате?! — зачу се још из кујне глас гђе Персе. — Видиш ти то њи’ само! Добили госте, па се ником и не фале!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Али, од тада Таја као да не беше више онај Таја. А зар и године дођоше. Више није јео. Само, кад га пустише у собу, леже. Више ништа.

Он, заобилазећи их, окретао би од њих главу и одбијао их презриво од себе. — Море, ’ајд! Зар ја па просим? И, не путем, већ би одмах преко гробова почео да иде по гробљу. И заиста он није просио.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — А мори! — питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те.

И онако, стара, стењући, силазећи низ куће, почети да га умирује. — О, мајчице моја. Зар ми те опет ти наколници уплашили. Не бој ми се, не бој. Ево, ја, ја идем... утишавала би га идући к њему.

— Ех, зар кадгод што знало, попило, окусило, зарадовало се... Легло у чисту, меку постељу? Никад, ништа! — као изговарајући се,

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Сутрадан ето Чекмеџијића већ у седам сати у посету. Милева још спава. Пробуде је. Љуба је нешто замишљен. — Па шта, зар фрајла-Милева још спава? — Знате, читала је ноћас много.

Овако је бар Љуба част своју спасао. ВИИИ Љуба се ни најмање није кајао што је тако са Белкићем поступао. Зар да пристане на мање од хиљаде форинти?

— То је истина да је од мене погрешка била, ал’ знате, ја немам обичај никога у руку љубити. — Па зар ми нећете ту љубав учинити?

— Верујте ми, ауф мајне ере, да не знам; јер нема нота, а нисам никад од каквог кинстлера чула српски свирати. — А зар нисте чули Корнелија Станковића како српски свира? — Нисам, онда сам још била у инштитуту. — А ја сам га чуо.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ама јел'те молим вас лепо, зар је барон Гизел збиља с оне стране? — Киднуо, киднуо мало пре, тако кажу. — Киднуо, па кад пре?

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени?

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени? Зар се у бугарском рату нисмо боси борили?

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени? Зар се у бугарском рату нисмо боси борили? Реците, ајд' одговорите ми.

Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени? Зар се у бугарском рату нисмо боси борили? Реците, ајд' одговорите ми.

Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени? Зар се у бугарском рату нисмо боси борили? Реците, ајд' одговорите ми. Зар оружје није пропало од употребе?

зар нисмо сатрвени? Зар се у бугарском рату нисмо боси борили? Реците, ајд' одговорите ми. Зар оружје није пропало од употребе? Зар топовске цеви нису изолучене? Питајте артиљериске официре. Зар није било колере?

Зар се у бугарском рату нисмо боси борили? Реците, ајд' одговорите ми. Зар оружје није пропало од употребе? Зар топовске цеви нису изолучене? Питајте артиљериске официре. Зар није било колере?

Зар оружје није пропало од употребе? Зар топовске цеви нису изолучене? Питајте артиљериске официре. Зар није било колере? Зар имамо муниције, санитетског материјала и новаца и морала и стоке и одела? Појмите по Богу.

Зар топовске цеви нису изолучене? Питајте артиљериске официре. Зар није било колере? Зар имамо муниције, санитетског материјала и новаца и морала и стоке и одела? Појмите по Богу.

Зар није било колере? Зар имамо муниције, санитетског материјала и новаца и морала и стоке и одела? Појмите по Богу. Зар није друга ствар борити се с царевином?

— Шта кажете, попустити? Е па, човече, ви не знате шта говорите. Зар да се понизимо до роба, до скота? Зар то хоћете? Ви не познајете услове. — Ама какве услове, господине?

Африка

Зашто? Зар сам толико сâм на овом друму, у овој шуми, у овом животу, да ми једно пријатељство тако пролазно и један растанак тако

на шта Н. узвикује: „Зар можете и помислити: краљ поред жена! Пре уз робове!“ — он, смешећи, се сасвим љубазно, долази да се постави.

Река је била црна. Питао сам своје пагајере: зар не умеју певати. Они се насмејаше Младић који нам се од малочас придружио и који помало зна француски, рече да би

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Српско хондрокефалос, не знајш граматики? Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао? ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући? ЈАЊА: Не знаш, шкиљи, а што си газдарицу?

Ма тин тимин му!¹⁰ Да узмим! За Катица? Е, Катицу је дете. Да узмим за Јуцу. А оно момак? Врашко посла! Зар ја немам грчко глава да го преварим?

КАТИЦА: Забога, мамице, како га можете сад вређати, а знате каква му је нарав. ЈУЦА: Шта? Зар сам се ја удала да му гледим ове зидове и да ме с бурази рани?

Овај једанпут опази гди се играју карти, па, полакомивши се зар на толике новце, које се у банки наођау, упусти се и он. Богат је био, то се знало.

Сирома, поплашио се да и не мора дерати, но ја сам крив што сам старца на то навео. КАТИЦА: Зар то није истина, господин Мишић, што сте му казали? МИШИЋ: То сам ја измислио. КАТИЦА: Забога, зашто сте га варали?

Камо срећа да је то сва штета! КАТИЦА: Зар се јошт што догодило? МИШИЋ: Говорио сам с вашим господином оцем о вами. КАТИЦА: О мени? Каквим поводом?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Обезобразили су се, вели, ти Расцијани, и нису заслужили наклоност Енгелсхофенову. Шта би они хтели, вели, зар се може и замислити да буду као нека држава у држави. Статус ин стато?

Али кад Грк прође, он се само осмехну и промрмља Ђурђу, тако да га је и Гарсули – ако је хтео – могао чути: „Зар Шокац да те ућутка, оца му?“ Премештајући се затим, лено, с ноге на ногу.

је знао да Трифун има неколико рана, али уместо да то изазове сажаљење, код Грка је то изазвало жељу да га мучи. Зар такав несрећник, па да се буни?

Гарсули се био сместио и сео до Енгелсхофена, и рече: „Зар то није чудно да се данас, овде, опет, сретнемо нас двојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет година.

Лако је познати добру копиту, високу, доле широку, црну. Ако се погледа у бистре коњске очи, неће преварити, али зар вреди гледати у људске очи? Наказе су, као тај Гарсули.

жена, која му је умрла на порођају, није у његовим мислима, у његовом сећању, у његовом животу, имала никаква места. Зар је требало да се појави једна наказа, као тај Гарсули, па да га сети да је она постојала, да је са њим живела, да није

Шта је имао да лаје да ћемо да се селимо? Па шта сад? Ми да ђутимо, а ви, жене, да какоћете? Зар не видиш да Павле срља у несрећу?

Затим се поче пипати око пиштоља и опсова: „Петре! Је ли? Како оно беше по закону њихову? Зар наши Хртковци нису митровачко властелинство? Зар сме Гарсули да га тера хусарима, без суда? Је л’ за нас нема закона?

Је ли? Како оно беше по закону њихову? Зар наши Хртковци нису митровачко властелинство? Зар сме Гарсули да га тера хусарима, без суда? Је л’ за нас нема закона? Чек, да то запитам профоза!

Одоше Шевичи, Вуичи, Прерадовичи, Продановичи, Јанковичи, Чорбе, Перичи, оде Текелија. Па шта сад? Зар само ми да останемо, Исаковичи? Са владиком Василијем креће цела Чрна Гора.

Митровица је пуна сиротиње што је из Срема пошла. Па зар ја да се осрамотим и молим Венецијана и австријског шкопца? Је ли ти је, Петре, врана мозак попила?

„Сам!“ прошапута. Сам! Као да је то могуће. Оцу који има шесторо! А који ће имати, идућих десет година, још толико. Зар не би, и кад би отишао сам, видео да га, као нека сенка, прати та поворка деце, од којих је шесто још било на сиси.

Теодосије - ЖИТИЈА

! Ми, дакле, стидећи се образа који носите, преко вашега зла пређосмо и кротки и човекољубиви према вама бејасмо. Зар — рече — није прво овај варалица што смрт заслужује — и показа на једнога — од вас дошао да моли милостињу, и милости

А к благородним (момцима) рече: — Монашког се образа не постидесте, како се Бога не убојасте? Зар вам доликује да у цркви са оружјем нападате на такве људе? Какво су вам они зло учинили?

Старац одмах погледавши на светог младића, и као с великим гневом стаде га грдити, говорећи: — Зар те није игуман послао онамо, а Ти својевољно чиниш твоје ствари? Ово говорећи скочи на њега, као да ће га ударити.

Од много година колика нам добра знамо од ових за њихова пребивања, и до сада су нам били са Богом хранитељи, и сада, зар да са гневом од нас оду?

Израиљев правима срцем, који смирене уздиже на висину и даје милост онима који га се боје сада и у дане века вековима! Зар се нећемо задивити овоме?

поноћи нека светла прилика, обучена у светле свештене одежде са жезлом, дошавши нада ме заспала и гурајући ме, рече: „Зар на моме гробу спаваш? Устани и брзо сиђи!

Ти, каменосрдни немилостивче, зар да се не смилујеш на сузе моје? Хоће ли те примити Господ што си ме оставио? Изађи бар сада те ме узми и к својима

! И причаш да ћеш се спасти, а толико времена ниси ни покушао да је потражиш! Зар се не плашиш суда, јер ће од тебе душу њену Бог тражити?

Или, као да ме понизите мислећи, у гомили против мене дођосте? Зар и поред тога што се тако често бористе ца мном, не упознасте цвојy немоћ, или не искусисте.

силу и моћ Господа Бога мојега Исуса Xпицта, који ми би помоћник, и не надвладасте ме као ни сад? Зар не видесте вашу несрећу и ваш неуспех, јер с војском на ме самога скупивши се дођосте, и обишавши као пчеле саће

Какво бисмо веће зло или теже страдање од оног што сада имаш могли навалити на тебе? Шта, бедниче, зар није од сваке беде горче и тегобније твоје живљење? Како не закључиш да је смрт од живота твојега пријатнија?

Како не закључиш да је смрт од живота твојега пријатнија? Јер шта је тај твој живот којим се без памети хвалиш: зар се ниси сам, гризући биље у пустињи као звер, глађу убио?

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладив. Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети?

Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладив. Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети?

Користећи се сваком приликом Бугари су радили да задобију симпатије западних народа. Зар они нису били несрећан народ, народ који је толико патио под Турцима?

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује: — Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју сланину? Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну.

кад чу чичино питање, он одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем језику значило, по прилици ово: — Зар ти, чича, мислиш да смо ми баш толики сомови па да ловимо тамо неког мачка у џаку?

— На овоме вашару много се подваљује, па би се могло десити и то да нам продајеш мачка у џаку. — Ко, зар ја?! — развика се скитница. — Погледај само моје ноге!

Из неке удаљене локве на њ се дерњао читав хор грлатих жабаца: — Рега-рега, гле ти њега! Зар ти мислиш да ћемо ми пјевати у овако лоше освијетљеној дворани?! Једино је планина злослутно ћутала.

— Ено још једнога који је у невољи — прошапута Миш пророк. — Колико чујем, то је неки пас. — Шта кажеш, зар да псу помоћ указујем?! — зачуди се Тошо. — Кад си ти још чуо да мачак помаже псу?

Грдио је своју куварицу Провалију што је дала неке пилеће кости псу Жући. — Зар ономе неваљалцу Жући да даднеш онако фине кошчице, ономе лопову Жући, који се од радости удебљао откад је нестало

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (прекида га): Задржите ви, Аљоша, све те папире, код вас, не иде се тако у смрт, како ви то замишљате. Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати.

То само малодушници чине, а ми то не смемо бити. Зар се у случају буре бродоломник мирно предаје таласима? Не, он граби појас за спасавање и хита обали да стане ногом на

Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно. Бојим се, бојим се истине; није ли зар боље побећи од истине? Довољно је већ тежак удар што знам да ме вара! (Бори се.

ЉУБОМИР: Зар се и том граном технике бавите? ПАВЛЕ: Да, архитекта, грађевински инжењер... али, мене је одувек врло занимала

Мени твоје признање није потребно. НОВАКОВИЋ: Не признање, али можда оправдање. ПАВЛЕ: Зар неваљалство има правдања? НОВАКОВИЋ: Ти си несумњиво у праву, увређен си, угрожено ти је самољубље. ПАВЛЕ: Част!

ПАВЛЕ: Нека је, дакле, и самољубље, али откуд ти; откуд теби право да ми га разараш? НОВАКОВИЋ: Боже мој, Павле, зар ти ниси кадар трезвеније да гледаш у живот? То је живот, такав је живот! Тако је то откако је света и века.

Напоље! НОВАКОВИЋ (полазећи): Дивљаштво, зар не? ПАВЛЕ: Напоље! НОВАКОВИЋ (удаљава се). XИВ ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (пошто се стиша од узбуђења, звони).

Никакав облачак; хоћу да ми је све ведро. НОВАКОВИЋ: У срећном браку увек је ведро. РИНА: Но, а зар наш брак није срећан! Имаш ли да ми пребациш што? НОВАКОВИЋ (брани се одлучно): Али не!

) ИИИ ПРЕЂАШЊИ, без АНЕ РИНА: Ето, је л' тако? НОВАКОВИЋ (љуби је): Како си ти пажљива и одлучна! РИНА: Него! Зар да дозволим једна ситница да ми мути срећу?

(Смеје се.) Детињасто, зар не? НОВАКОВИЋ: Па ипак, годи ми та твоја детињарија. Збогом, душице! РИНА (грлећи га, прати га до врата): Још нешто.

) АНТА (испија наискап): Хвала! Где је госпођа? АНА: Она се облачи. АНТА: Облачи? Зар је њој у оваквим тренуцима до облачења? АНА: Биће брзо готова! АНТА: Брзо! Брзо! Женске се никад не облаче брзо.

Ја сам тек у овоме новом животу познала шта значи то срећа у браку и сад зар да се вратим у брачно ропство? Изгубила бих и тебе, Миле! (Падне му у загрљај и јеца.) МИЛЕ: Буди храбра, Буби.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Понових како сматрам да је ствар завршена: бацио сам књигу, јер сам почео да дремам, а и зато, Господе Боже, зар је потребно баш све објаснити! Бацио сам је, ето! - А, тако?

Узех једину своју свеску и пођох ка вратима, а Новак упита је ли то све што имам. - Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац? - Који мој отац, наставниче?

с косом која је раније била црвена, а то је и сада, али само у незнатним отпацима око ушију и потиљка, он се питао зар је то морало баш њему да се деси. - Шта му се десило?

- Зар не помислиш понекад и на њу? - гледао ме је право у очи, а онда почео да говори како је он видео деце и деце, и сам је

Живот после, Боже мој! Живот сада, живот који имам и који желим да живим, једини мој живот, зар постоји још нешто? Зурио сам у полутаму ишарану зрацима сунца који су као разнобојни рефлектори продирали кроз шарена

- Ти си написао писмо, Бодо? - Какво писмо? - Ти, будало! - рече. - Зар ниси Рашиди обећао да ћеш написати писмо за Меланију?

Познавао сам оних неколико улица нанизаних око Погаче као свој џеп, мада нисам познавао самога себе. Зар си ти то могао да урадиш, Слободане Галац? - застајао сам пред самим собом. Ниси ли ти заљубљен у Неду?

- Зар имаш очуха? - подигла је према мени своје прозрачне очи и покушала да се насмеши, само што јој то није богзна како пола

Саша Албрехт је тврдио да сам будала, а Тома Црни скандирао, завезанко, завезанко! Зар још ништа није било с Туркињицом? Ја сам рекао да ће бити. Сада сам се гадио самоме себи због тога.

- Нећу. Нећу. Нећу! - понављала је. - Шта нећеш, за име Бога? Ти, будало! Зар не видиш да си још само дете? Шта би човек могао да уради с једним дететом?

Почех да се смејем и смејао сам се као лудак још читавих милион минута. Рашида се увређено одмаче у страну. - Зар сам баш толико дете? - рече окренувши ми леђа.

- Зар ја баш све морам да дам? Зашто се увек све од мене тражи? Људи моји, шта ви мислите да је мој џеп? Шта мислите?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Па кажи ми ког врага већ тргујеш, зар још ти није доста, та већ си малим Рочилдом постао! Ја да сам на твом месту, не би’ се више мучио, већ би’ се света

Ја сам се предомислио, да идем у Пољску Кракову, да донесем платна. — Забога, па зар тако далеко бисте ишли? — Чекај, немој да трчиш напред. Видиш, ја сам већ на леђа пети крст пребацио.

Пера данас сутра већ је човек, треба му трговине, а Шамика у школу. — Зар ће Пера остати у трговини? Ја сам држао ти ћеш њега као економа у кући.

Па шта, зар нас толики бојали бисмо се ти’ изгладовани’ неколико лопова? Мој један кочијаш Сава ће сам на тројицу. Напољу ларма,

— Па зар овде још мислиш да ће бити лопова? — Има још једна банда, чуо си за Јанотича? — Зар је и он у овој околини?

— Па зар овде још мислиш да ће бити лопова? — Има још једна банда, чуо си за Јанотича? — Зар је и он у овој околини?

— И лопови вас напаствовали? — Чула си од Саве кочијаша? — Већ пре тога читали су у новинама! — Па шта? Зар је то у новинама било? — Јест, како сте ви три лопова убили. — Хм, па шта још?

— Ко каже на силу? Зар си ти за мене на силу пошла? Ја сам био удовац и тај исти дућан сам имао; Ти си била девојка, те каква девојка, па си

Хоћеш отворити? — Какав дућан! Зар од паука син баш мора паук бити? Мани се тога! Дошао сам да те питам имаш ли доста лука на продају; рад би’ купити.

Када после друге године толику живад имам, зар нећу наћи који ће ми новац узајмити, кад види колико имам? — Но ја не би’ се смео у таково што упуштати.

Ја сам здрав, но то ме веома опечалило, кад сам чуо да се у мору купаш. Зар онде нема других илиџа, већ мораш у мору? Ја сам због тога опечаљен јако. Могу те таласи морски однети.

Сви се диве. Каже шта је јео, све што год Талијани, само не мачке, вране и бумбаре. — Шта, зар и бумбаре једу? — пита га Кречар. — Салату праве од њи’ са луком и зејтином. Шамика је сад први човек у вароши.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Покушао је да оде из војске, али зар онда није ишао исто тако за житом? Населио се у Галцу, терао своје шлепове до Беча, па ипак изгубио све.

– Треба да буде католик. Зар је могуће да то не буде, кад је то и царица? Лепа Царица. Царица која је сјединила у себи два дивна имена, Марија и

У католицизму. И какви мисле да буду они војници, кад су шизматици у очима цара свога? Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну,

Истина, она је тек сад била лепа, упаљена, при том угојена, бестидна, али зар нису такве и све друге са којима је он имао посла?

И зар та деца, болесна и уплакана, и та жена, увече помало и напита, треба да буде оно на чему завиди, као и на ожиљцима рана

И иначе, каквог је то уопште имало смисла што му беше жена? Зар није више бринуо за своје цркве, војнике и коње, него за њу? Па и ту своју децу волео је, њу и не рачунајући уз њих.

Сва та љубав према њој, зар није била као нека разонода те двојице? Ипак, да је Вук Исакович био код куће, он се не би био гадио ње.

Надодољен и глават, овако, зар није припадао другоме, а не тој жени, ни тој деци што су за њим плакала; другоме, што је требао само да духне, па да

Живећи тим страшним животом, по вољи туђој, зар није, као рашчеречен, остављао комаде свога бића, натакнуте на разне куће, у крајевима куд му нога никада више неће

као рашчеречен, остављао комаде свога бића, натакнуте на разне куће, у крајевима куд му нога никада више неће крочити? Зар се није навикао да гледа тако, као да је видљиво невидљиво, а невидљиво видљиво и да прође тамо где би био радо остао,

Са оном страшном раном што му се протезала од гркљана до десног рамена, зар није узалуд, месецима, лежао непомичан, над утоком Дунава, лебдећи између живота и смрти, у оку са жутом светлошћу

да се скраси, то вечито наваљивање његовог брата Аранђела, кога је имао кроз три дана да опет сретне у Петроварадину? Зар га на дому чека нешто боље? Деца са којом није знао ни шта ће, ни куда ће!

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Банату, кад воде невесту из родитељске куће, другарице јој певају: „Плачи Смиљо, плачи здраво, зар ти није мајке жао? Сутра ће ти већма бити нећеш мајку ни видети“ итд.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Јер њихов тата или њихов ујак је то и то, чуо си, зар не? Чуо сам. Оне могу да уреде да се ствар преведе. Можда би било интересантно?

— Тако је боље... Али време се и даље занимало за њих. Време за плаћање куцало је у џепу. Зар сам морао да путујем четири стотине километара по блатњавом дну једног бившег мора да би ми овај пар позирао за причу

— Стари манастири, старе тврђаве, старе зидине, старо камење, старци... Све саме старе, половне ствари! – Зар ти нисам лепо рекао да останеш доле? – Сама међу оним мувама?

Боинг, боинг! Док су се спуштали низ камењар, напред стари водич, за њим човек, стјуардеса сломи потпетицу. – Зар ти нисам рекао... - заусти млади човек. – Ох, престани, молим те! — рече она, разгледајући ципелу без штикле.

— шапутала му је на ухо Андреа. (Боже, како сам га само мрзео!) — Дервиши онт дансé ици. Зар не? —обрати се мени.— Гледали смо их једне ноћи, или је то било са неким другим?

– Ово насељено место? – Ми живимо овде и ништа нам не фали. – Добро, људи, хоћете ли ми помоћи да извучем кола? – Зар не видиш да смо стари? Не смемо да се напрежемо.

Плашићеш се тога као куге, али тражићеш сама ђавола видећеш и оног коме си у новембру телефонирала без речи. »Шта, зар је могуће да због њега?

– Као да смо побегли из школе, зар не? – казао је, осећајући под прстима млада, уздрхтала леђа. Требало би написати есеј о гладним прстима средовечних

— Опет! — рече с гађењем једног дана. — Зар увек мораш да ми палиш цигарету? То ме тако нервира! Ипак, смршао је, пролепшао се.

Уметнике не уништава беда; пре би се могло рећи да је за њих смртоносна удобност. Зар би дотерао довде докле је стигао да му је у Београду ишло како треба? Где су данас они елегантни момци са Теразија?

Годинама је брижљиво неговао смишљену похабаност из декоративних разлога. Зар се овде, у Београду, људи још цене по глупим »тегет« оделима и краватама? Боже, на то је потпуно заборавио!

Добро. Није ни очекивао да ће већ цариници на аеродрому знати за његову француску славу, али зар овде ипак нису чули да је одевао прву даму Француске у Јелисејској палати и да је Верушка секла вене када ју је

Матавуљ, Симо - УСКОК

?.. Неће бити то, јер аларм долази од црногорских врата!.. Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!... Опет стари јади!...

Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече: — Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати јабуку!

— Ваистину то да једнако жалим, што ме не поведоше на Вранцеза! Зар не би љепше било да сам погинуо ове војне, но да чекам смрт у пепељаку, као баба чесова!?

? Је ли, ђетићу (обрте се Јанку), зар не би љепше било да се након мене прича, што ни за кога: „Војевао је сто година, па погинуо!?“ Сви се насмијаше.

за ујаком, за пријатељима од дјетињства, за свијем онијем што бјеше саставни, нераздвојни дио његове младости! Зар растати се за навијек! Па то је што и умријети!

Нâко чизме можеш задржати, јер је снијег до кољена. Једва начинисмо пртину до цркве! — А зар је већ служба свршила?

? — пита Јанко смијући се. — Зашто не, ђетићу? Како не? Нијеси калуђер, хвала богу! Зар не би грјехота и штета била да такав ђетић од такве куће, а сад још од оваког браства, нема порода?

— Ух, страхоте! — рече Јанко. А зар ти, Крцуне, не видиш колико је то зло? — Видим, пошто размислим, али се онда не мисли, онда, кад човјека понесе.

Донеси, Вуко, два јатагана с оружнице! — Нека те, ђаволе ђетињи! — викну стари Мргуд! — Зар на Божић с новијем братом да се сијечете!? Сви прснуше у смијех.

— Ене! — учини војник Цеклињанин. — Што? Зар си зебао у нас? — Јесам. Намјерих се једном онамо, баш зими, пред вече у једној од првијех кућа. Примише ме.

Ђакон их подбоде: — Овај, богме, на двојицу одједном, а све њекако у његову шалу улази трбух! — Ама, зар не знаш да Цуце о другом чему и не мисле! — прихвати Цеклињанин. — За приповјест је колико један Цуца може појести!

“ — „Ма није, брате, ни од какве тице, него од мазге, од праве талијанске мазге!“ — „Ма, што кажеш, побогу брате? Зар се мазге легу? То нијесам знао!“ — „Ето, знај сад!“ — „А како се излеже?“ — „Лако!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Али зар се може наклоност тако брзо набавити? ПРОВОДАЏИЈА: Шта наклоност! Момак оће да се жени, девојка треба да се удаје, то

Наклоност, познанство, то су малене ствари. Умети говорити, то је све. Шта мислите, педесет, то јест, и пет, зар је мала шала? „Ја би ону. Ја би онога. Гледајте, брат Симо.“ Зашто не?

МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу гледати што је најфиније и најскупље. Сад, збогом! ПРОВОДАЏИЈА: Охо, зар тако? А камо, то јест, алвалук на девојку? МЛАДОЖЕЊА: Ја мислим, кад свршимо. ПРОВОДАЏИЈА: Тако се не добија кадуна.

Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе? Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача.

МАТИ: Да Бог да и мати Божија, само љубав и добар живот. МЛАДОЖЕЊА: (Та новце, зар не чујеше?) ПРОВОДАЏИЈА: Е пријатељу, ви знате садашњи обичај.

УГЛЕД 9. ДЕВОЈКА, МАТИ ДЕВОЈКА: Шта ме зовете? МАТИ: Довече ће ти бити прстен. ДЕВОЈКА: Ала врагу... МАТИ: Зар ти није по вољи? ДЕВОЈКА: По вољи, кад нема бољега. МАТИ: Шта ћеш, ћерко, доста си и седила. ДЕВОЈКА: Ја знам.

ДЕВОЈКА: О, врага, извукла ми се машлија. МЛАДОЖЕЊА: Зар ви мене немате радо? ДЕВОЈКА: Ја не знам одкуд сте дошли на то? Да вас немам радо, не би за вас ни полазила.

МЛАДОЖЕЊА: Чудо! ДЕВОЈКА: Код мушки верујем да је чудо. Они се у сваку девојку заљубе, коју год виде. МЛАДОЖЕЊА: Зар нас држите за тако непостојане? ДЕВОЈКА: Већ то је општепознато. МЛАДОЖЕЊА: Видићете какав ћу спроћу вас бити.

) МЛАДОЖЕЊА: Шта вам је то? ДЕВОЈКА: Карте у вопросима и одговорима. (Промеша.) Изволте извући једну. МЛАДОЖЕЊА: Зар ви тако млого држите на карте? Али кад је ваша воља, нека буде. (Извуче, па чита.) „Перете ли зубе?

ДЕВОЈКА: То ми је врло драго. МЛАДОЖЕЊА: Једва чекам дан венчања. ДЕВОЈКА: И тај ће проћи. МЛАДОЖЕЊА: Зар сте ви тако нечувствителни? ДЕВОЈКА: Не знам и ово време какво је, све ветар — никако да се уталожи.

Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити. ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако? Та ако вам није гриота, да вам је срамота од људи. МАТИ: Ћути, лудо, теби се друга срећа појавила.

ЖЕНА: Ти си моја сва радост на свету. МУЖ: Молим те иди гледај посао; не тандрчи толико. ЖЕНА: Зар ти мене не милујеш? МУЖ: Е, не милујем! ЖЕНА: Ах, какав си био кад си био младожења! МУЖ (смеши се): То ти памтиш!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Да код деце развијају љубав према истини и лепоти. А чему служе дела Толстојева, или Иве Андрића, ако не томе? Зар је за испуњавање тих високих обавеза према деци била неопходна припомоћ врсне нам Лале Лалићеве, или доброг Симе

Он је предводитељ о чијем се раду не сме судити строго и отворено. Он је лучоноша, неодговоран и недодирљив. Зар овај положај не подсећа на посебна права што их народне вође у извесним земљама уживају?

ситуацијама животним, јер доброта и радост постојања, које је деда Раде оличавао, не могу да оду нетрагом са света: Зар неко може да украде и однесе онога мога деда, који је сваке суботе увече с фењером одлазио у млин носећи са собом сву

је осетио страшну лепоту баш тих, безнадних призора, те је, део по део, открива у призорима, монолозима, сликама: Зар свака сељачка кућа у овом оскудном потпланинском крају није једна мала бродоломна лађа која однекуд узалуд очекује

А ко поби и осакати толики божји свијет? Ваља за то плаћати. - Ма ко плаћати? Зар сам ја за то крив, а? - И ти и ја, мој синко. Рат је срамота и греота за сваког живог божјег створа.

Чините ли то од срца, или мислите да тако треба? Зар се између једанаесте и петнаесте године тако радо размишља о домовини, о њеној херојској прошлости, о слободи, о

радо размишља о домовини, о њеној херојској прошлости, о слободи, о срећној садашњости и још срећнијој будућности? Зар вас прошлост заиста толико опседа, да сваки други састав понавља свечану заклетву палим јунацима и херојима?

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

) ШЕРБУЛИЋ: Иљен! (СВИ узимају кокарде и себи придевају, осим Гавриловића.) МИЛЧИКА (Гавриловићу): Зар ви нећете? ГАВРИЛОВИЋ: Благодарим; ја мрзим те ствари.

Сад имамо посла са празновањем слободе. ЛЕПРШИЋ: Зар ви мислите да Србин није сазрео за слободу? дајте астал, дајте астал пак ћете се дивити.

Ено, у Прагу се оснива славенско царство! ШЕРБУЛИЋ: Истина? ЛЕПРШИЋ: Зар не читате новине? На Ракошу, ако бог да, поделићемо с Маџарима колаче. ШЕРБУЛИЋ: Живио!

НАНЧИКА: Но ја видим у сваког готово по једну кокарду; зар оћете да носите по две? ЛЕПРШИЋ: Ово су кокарде маџарске, а наша је жеља имати српске. НАНЧИКА: Добро.

Ја сам Шандор, то је истина, ал’ сам бољи Србин него макар који други. ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): А зар такав не може бити и Пишта?

Овај изражај заслужује да дође у новине. ГАВРИЛОВИЋ: Шта значи то, господине Лепршићу? ЛЕПРШИЋ: Зар не чујете да су се у Диштрикту побунили? ЗЕЛЕНИЋКА: И потукли све који су против народности. ГАВРИЛОВИЋ: То је зло.

ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи! Ал тако мора бити кад људи не читају народне књиге. ШЕРБУЛИЋ: Зар ви знате? ЗЕЛЕНИЋКА: Ја би се стидила кад не би знала у чем се састоји чувствило народности.

ШЕРБУЛИЋ: И ја би се заклео кад би ми ко хтео веровати. Али од тога нема ништа; него сви на среду. МИЛЧИКА: Зар би ви одали ваше друштво? ШЕРБУЛИЋ: Него? Да мене самог обесе? Лепо ми и ви говорите.

4. ЖУТИЛОВ (с маџарском кокардом), ПРЕЂАШЊИ ЛЕПРШИЋ: А шта је то? Ха, ха, ха! ШЕРБУЛИЋ: Зар је то родољубије? ЛЕПРШИЋ: Господин Жутиловић! Србин! Ха, ха, ха! ЖУТИЛОВ: Шта је, господо моја?

“ Шта, опет да секу дуван на глави? Срам и стид да буде вашим ученима, тако народе огорчавати! Зар Маџари не уму после враћати, као што је и било свирјепства пређе сто педесет година.

Иштите ваша права, пишите, доказујте, а немојте да се грдимо и ружимо. Зар после нећемо опет живити заједно? ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише.

МИЛЧИКА: Један ми је тако лепо правио кур. НАНЧИКА: Пст! Ми смо родољубице. МИЛЧИКА: Зар вама није по вољи кад вашој кћери кур праве? НАНЧИКА: Ми морамо на Маџаре да мрзимо.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

— певао је 1821. Сава Текелија. А један други стари писац узвикивао је: Слепачке гусле Орфеју зар лира да буду? Књижевна традиција била је већ доста јека, стари језик владао је у цркви и школи неких осамдесет

(1821, наводећи за пример стари грчки језик, он је писао: »Зар се језик сам по себи не може изобразити и уљепшати без туђи језика?

Милићевић, Вук - Беспуће

Неки дан, једном неспретном кретњом оборио је случајно једну малу слику. Он се преко воље и љутито сагнуо — зар га и ти људи, објешени на зидове и затворени у оквире, почеше да сметају ? — и згледао се у њу.

- И зар само то сачињава твој живот? упита. Милан га прекиде, бојећи се да он не настави своја питања. — Немој, рече и пружи

Она сигурно још плаче, мишљаше он. Она каже да је несрећна. — А зар сам ја срећан? - запита се он и луташе очима по тами. И читаве ноћи не склопи ока.

И он се љутио што је примио ове дошљаке у кућу, што су баш нашли овдје да станују; зар није било за њих стана нигдје на другом мјесту?

Њој грунуше сузе, она мишљаше да јој је њезина мама умрла без ње, и то јој би двоструко жао и криво. — Зар је моја мама умрла? — запита она не заустављајући се да плаче. — Горе него умрла. Да, она је умрла.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

а ја мислим да је доста чекања било... а сад су ми врло потребни новци!« — »Имаш добри, вели му Јова, не бој се! Зар у мене немаш вере? Коме сам ја још до сада зајео? Ти само накриви капу!

— А што — чуди се Јова — зар без саслушања? — Узми капу па ћути, па кажи: берићатверсун! Не дај, боже, горе! — Ја ћу се тужити!

— храбри се Јова и плаши шефа. — Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф. — То ти само кажем. Зар ти да примаш неке депутације и неке поклоне и »јабуке« место господина начелника или господина министра?!

! Да вараш геаке и да им обећаваш нешто?! — То није истина! — брани је Јова. — Кад је то било? — Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то...

— вели Јова. — Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту. Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар у служби? Чиновник не сме да краде, Швабо. Српски не сме, а ваш швапски може бити!

— Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова. — Је л’ ја? — пита сељак и мери га. — Ти, да! — Ама зар ја? — Ама ти, ја! — Ја, вала, из Корита. — Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци.

— одговара сељак. — Је л’ гроша? — пита Јова. — Ама каки’ гроша, рођаче! Динара! Четири динара. — Ма зар за то прасенце!? — Ама какво прасенце, кад је назиме! Трајаће ти до Малога Божића. — Слушај, рођаче!

— Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену

Најлепше ми године, прико, пропале плаћајући те проклете мјенице! — Море, а зар је, опет, код мене и код другога цвеће! — теши га Паја.

ове печенице, која је зинула од чуда, па га зачуђено гледа и као да га чисто пита: — Е, мој брате, и сопатниче мој, зар и тебе закла и ошури! А Јова Ватрица није био само човек шалџија. Што је он умео да ошури печеницу — мани се!

Не мора то све баш тако страшно изгледати, јер да зграда није добра, зар би је г. министар оставио такву и поставио баш у њу нашег Максима, који већ четири године како кука за Београдом, јер

Баш он. И сељак признаде. — Резилук, болан, зар тако! — рече Максим и окрете леђа. Није га ни прекоревао, али је окренуо леђа и изишао напоље.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту грдну рану, Мога јада смрти гладна!“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско

Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи, Јадна мома руке склопи: „Па зар тако, драги мој!“ „Само, душо, кад сам твој.

? Ох путањо, земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила, Зар ти неси то просула цвеће Да по њему моје злато шеће?

? Ох путањо, земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила, Зар ти неси то просула цвеће Да по њему моје злато шеће? Цвећа красна видим овде сила, Ал' најлепши де си оставила?

Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити с њоме, Никад нећу, никад, Боже, дању?

ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити с њоме, Никад нећу, никад, Боже, дању? Зар је био само празан санак, А не бео, а не ведар данак Кад се она менека појави?

Гробница је кућица опака, Зато мртвим буди земља лака. Ао Симо, чу ли, драги Симо, Зар са сузам' да се опростимо?

Шта је ово, зар се тако ради? Гледну челе, ох дивне чељади, Та све они красни соколови, Све трутови, да Бог благосови!

се трже, Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не верује оку: Црвēн пред њим, кâ да небо гори: „Шта је оно — зар већ зора зори?“ Још ослушну — да ли штогод чује? Је л' то топот што се приближује? Богме коњик — Бог му у помоћи!

Та зар су се заман саморили? Зар да с' врате баш и без плијена? „Та напријед!“ сви весело зборе, Понајвише Милун четовођа,

Та зар су се заман саморили? Зар да с' врате баш и без плијена? „Та напријед!“ сви весело зборе, Понајвише Милун четовођа, Нешто му се срце

Ала сјаје око твоје, Око твоје црно, мрко — За тобоме, душо, црко. Тако, тако држ' се, циго, Зар јој не би ноне дигô, Да растераш цигу-мигу, Да растераш мало бригу?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?

Начинићу му нешто, има да видиш. — Их, ти као да човјеку правиш самар, тако говориш. — А зар коњ није исто што и право чељаде, још бољи. Десет пута бољи. — Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш.

Дјед је забезекнуто махао рукама као да смирује пламен. — Ћути, ћути, безбожниче! Зар у млину, у светињи, гдје се меље брашно за крув, за цицвару, за чесницу, за ...Како те није срамота на то и помислити?

— Ћути, ћути, џандарчино, не погани чеснице! Зар се не бојиш да ће те драги бог сажећи? Уживајући у дједовој забуни, Вук настави да казује шта све „паметан свијет“

— Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже

— Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже појате, и разочарано рече: — Па то је

— Шта ми је, шта ми је? — опет понови старац с муком се упињући да дође к себи. — Па зар ти нијеси онај који слика свеце? — Јесам, па шта? — А том истом руком сликаш и коње, а? — Сликам. — Па како то?

Брадоња се насмија. — Говориш ли ти то баш озбиљно! — Како нећу говорити, јадна ти мајка. Зар те ваљане, умјетне руке блатити и мрљати о штокакву кљусад, о старе кобилетине? О, о, људи божји.

— Нећу, стриче Раде, ето га теби па разговарај, погађај се ... Зар да буде примљен тамо неко кога он, Ниџо, није пронашао, омирисао га, погађао се с њим, свађао се, па тек онда га

Не иде то никако. Зар да падне тако с кишом, из облака, а ти с њим право у кућу? А ја сам баш био за овога „из облака“ и с радосном

И шта би ми онда казао драги бог, а? Раде, Раде, рекао би пријекорно и дигао свој свети прст, зар ти у мој дом шаљеш овако једно бесловесно бравче које ни бекнути не зна?

Никад с њима нијесам волио ићи. Куда те само ђаво надари да га учиш оченаше? Ето ти, баш ти то и треба. Зар би мени, на прилику, пало на ум да ти украдем свијећу, а?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

А због чега је тако рекао? Да је бар имао разлога, разлога макар каквог, разлога макар ко око прста конца... Зар само толико: Хасанага је рекао, и то је све? То је и оптужба, и пресуда, и закон?

Ко да га чујем шта каже! Па зар се ја нисам само приклонила обичајима ове земље и вере, а ко те обичаје чува, до Хасанага?

Седећи овде, ја сам њему образ чувала, онако како је он тражио да се чува! Зар због тога да ми дете одузима? Боже мој, како се све то окренуло! Којим точком?

ХАСАНАГИНИЦА: Разумем шта хоћеш да кажеш; ал злом се ништа не доказује. Зар се снага није доказала ако се није злом доказала? ЈУСУФ: Ја то не тврдим, ја само кажем шта мислим.

Толико немоћна, да се немоћи своје стидим... у дете не смем да погледам од стида... Зар да те живог мајка оплакује... (Клоне на колевку) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ама, види је, молим те!

И то после обилне вечере! МУСА: Јадно му је његово добро. Зар га не видиш како је уфитиљио? Што би се смејо тако гласно, да није назор? Ја ти кажем, да он гадно очајава!

Саћемо и ми да пресавијемо страницу! ХАСАНАГИНИЦА: Шта сам то Алаху згрешила да теби будем сестра? Па зар ти не схваташ какве гадости говориш? Па ти, брате, ни себе не поштујеш! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Е, сад је преко јего!

Кад сам му реко, није ни обрву подиго. Још ми каже: „Побогу, зар само зато да потежеш толики пут? Наравно да мајка треба с дететом да се опрости!” И тако, ево мене код тебе.

ХАСАНАГИНИЦА: Значи — сутра. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Не знам, стварно, на шта се више жалиш. Ајде, зрело размисли: зар није могло и горе да се заврши? Реци по души. Нећу да кажем да твој брат није и своје рачуне у све то уплео.

Они не пазе да се о бога не огреше, него да се о везира не огреше! Зар они не виде да су везири од данас до сутра? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Погледај како се одједном стамнило!

Ти си место младожење довео коња! Хтео си ти мене да увредиш доводећи ми пред кућу ову кљусину! Па зар не видиш да си сам себе нагрдио, и своју рођену сестру, бистра главо!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— А? — промуцао би он. Али то а не беше чисто, већ нека средина између а и и. — Зар истина, да ти волиш Тоду? Димитрија би га погледао забленуто, па би брзо оборио главу и побег’о.

— Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми! А Димитрија се згрнуо па ништа не разуме.

Увиле се око оне старе жене, па јој не дају да мрдне. Али ’аџика је ’аџика! Зар ће она још и такве да гледа?... Ето, знао сам ја то, слушао, мислио о томе, али сам опет ћутао.

Славуја чак нисам познавао, никад га нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса... Зар је то младост? Увек бех сув, изнемогао и блед. Чак ми је бледоћа и годила. Мој корак беше тром, немарљив и несигуран.

Кажи ми га, па да му насред мâле главу разбијем. — Зар си ти таква? — питам те смејући се и уживајући у твојој муци. И ти не престајеш да ме молиш.

Ти се од неко време баш... — И застаде. Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито. — Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево, баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Баталићу школу. Ето, свршио сам!

— Ама, Маријо ... — поче она — хајде кад ћеш већ ту твоју да удајеш? Зар не видиш колика је и каква? Зар хоћеш да ти неку срамоту метне на главу? А, ваљда чекаш некога?

— Ама, Маријо ... — поче она — хајде кад ћеш већ ту твоју да удајеш? Зар не видиш колика је и каква? Зар хоћеш да ти неку срамоту метне на главу? А, ваљда чекаш некога?

Одједном диже главу, погледа матер, па је опет брзо обори, зари у крило и бризну у плач, грцајући: — ’Аџике, зар то? Пун страха, и као са неким гнушањем, окренух се од матере само да је не гледам онако хладну, нему и задовољну.

Али, што ја... Ето, плаче, моли: „Мајке, збори она, немој слатка мајке. Зар сам ти толико накривела, те то хоћеш... Боље мртву у „ковчег“ да ме испружиш, у црн повој да ме повијеш, него ли то...

— Ћути, ћути... Господа имаш, ако мајке немаш... Ћути чедо моје!... — Нана моја! И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако!

Лице тамно, бледо, суво и, поцрнело од летњег сунца, не издаваше баш никакав осећај. — Да — рекох мрачно. — А зар ти нећеш да је испратиш? — Не могу, Бога ми, господине — поче се правдати. — Имам работу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Под том анђелском росом, под росом милости, зар може покојница, зар може још да спи? Та како би још спила, та како, како би? — прекипну божја сила и гроб се раздроби.

Под том анђелском росом, под росом милости, зар може покојница, зар може још да спи? Та како би још спила, та како, како би? — прекипну божја сила и гроб се раздроби.

На уснама ти плодови висе па зар је и теби забрањен плод? — Еј! танталски роде, Фрушко танталицо! црви га једу, аветни црви, а ти?

увученом српском заставом у мађистрату новосадском Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, зар већ у твојим бојама спава црвена крвца и крвца плава? О чему сниваш кад се не њијаш?

Паучином си сапет у крили', гмизави паук по теби мили, шеће се по твом срцу стрвену, сиса ти плаву крв и црвену, а ти зар живиш, зар очекиваш? Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш?

сапет у крили', гмизави паук по теби мили, шеће се по твом срцу стрвену, сиса ти плаву крв и црвену, а ти зар живиш, зар очекиваш? Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш?

Ил' оне слике злаћаних буба зар нису царски грбови били? — На плоду рајском трагови гњили гујина зуба. Под златним жигом царева грба сви су се сагли;

Нема под отим златним резама ниједног знака животног врела, ни бар уздаха јуначког мрела рода песама. Зар што му не даш, плеткушо стара, да срца свога узоре свеже слободном руком у камен реже, ил' платном шапа?

” Ал' у цури све силније зла се буди свест. И опет се задимио жути ћилибар, и опет се поновио чудновати шар. „Зар не видиш облак црни? Зло је по нама! Мрко чело, мрки брци, мрка долама.

(...) СПОМЕНИ НАД КОСТОМ РУВАРЦЕМ Пробудите, пробудите ми га! Пробудите га збору скупљеном! Зар не видите тврд како је сан? Већ трећи дан што спава, трећи дан. Пробудите га!

И по томе не беше потвора, Зар тако диван човек беше створ, зар тако тежак човек беше мор, да бог за њиме треба одмора? Ох, не верујте!

И по томе не беше потвора, Зар тако диван човек беше створ, зар тако тежак човек беше мор, да бог за њиме треба одмора? Ох, не верујте! после рада тог оправљао се бог.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Средњи вели: — Ја не дам сестре ноћас да се води. Али најмлађи вели: — Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате шта је наш отац казао? — па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита!

Вели најстарији брат: — Ја је не дам. Средњи вели: — Ја не дам сестре наше. Али најмлађи вели: — Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао? — па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека вам је сретна и честита!

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било?

тако и учине Но кад они почну бјегати, Баш-Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: — Е, царевићу, зар ти украде жену!

његову и, кад издалека види да Баш-Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: — Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живјети, те си се вратио по мене!

Идем ја да их тражим. Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!

— Па то је наш татко! — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан! — То је ала, зар ти не видиш? — А што му дадосте хлеб од три сорте?

Онда онај: — Хоћеш да ти дам овог магарца за мараму? Овај се грохотом насмеја: — Зар за ту кљусину да ти дам везену мараму! Бар кљусади има доста. — Али нема оваквих! — прекиде му ријеч онај.

— Помоз' бог стари! — Бог помаже. — А што, стари, на леђима носиш та дрва, зар немаш својих кола? — Немам, богме, јер сам сиромах, па не могу да купим коња и кола.

— Но стари, — пита га Несрећа — где су ти кола? Зар опет идеш пешице у дрва? Каже јој старац по души како је прошао са оним новцем.

Шта радиш о'ђе? Овај му оштро одговори: — Ево шједим на своме, а што имаш посла? — Па зар се ти не бојиш мене? — запита га непозвати.

— А шта то држиш у руци? — запита га за свиралу. — Ево свирала, зар си ћорав! — осијече се војник. — Дај мени и ја ћу свирјети — рече непознати.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Тешко свакој, која не љуби чистоћу. Шта си ону маст метнула на полицу, да дирају мачке? Зар је њој онде место? ЛЕПОСАВА: У хитости оставила сам, пак сам после заборавила.

(Приступи му умиљато.) Не бој се, не бој се, нећемо пропасти. МАКСИМ: Иди од мене! СОФИЈА: Зар се ти срдиш? МАКСИМ: Иди, кад ти кажем, док си читава! 6.

СВЕТОЗАР: Прилично. Већ Ката не зна шта ће. СОФИЈА: Е, девојка је, па јој се мили. МАКСИМ: Зар девојка нема друга посла? СОФИЈА: Њојзи је ово сад најмилије. А, Светозаре? СВЕТОЗАР: Тако је.

МАКСИМ: Бар се уштеди што. КУМ: Јадна ми је уштеда. Зар ја знам шта се троши? Што јој је воља, оно купује, па опет баца, кад се расрди.

МАКСИМ: Тешко мени и мојој уштеди! Чујеш, Соко, немој се шалити с балом. СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи. Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи?

МАКСИМ: Да избављен будем, од тебе зависи. Оћеш ли, Сокице? СОФИЈА: Зар би ти посумњати могао? Кажи, шта да учиним? МАКСИМ: Да жртвујеш наше дете. СОФИЈА: Како да жртвујем?

СОФИЈА: Јер жене обично ћуте. МАКСИМ: То је истина. СОФИЈА: Зар није? МАКСИМ: То смо видили на балу. Узавреле као чавке. СВЕТОЗАР: Збиља, како сте задовољни с балом?

МАГА: Ето, шта ћу да им дам? НИКОЛА: Начини им штогод. Зар оћеш да им ја кувам? МАГА: Па дала сам им ето леба. Шта ћу друго?

НИКОЛА: Чим си и опарила? МАГА: Ето сам заборавила, да и опарим. НИКОЛА: Еј, наопако ти звонило, зар се тако краставци слажу? Тако ће бити и с купусом. МАГА: Купус сам, тешко си га мени, лепо сложила. НИКОЛА.

НИКОЛА: Баш би рад знати, на коју ће пасти та коцка. МАКСИМ: Зар може која друга добити осим Маге; ако се баш мора добити.

Тек она мени: „Добро јутро, господине.“ Газдарице, зар си ти? „Ја сам“. О, убиле те силе! чисти, глатки образи. НИКОЛА: Како вам се допада накит моје Маге?

СОФИЈА: Богами, како су мужеви брзи са сведочанствима, биће и доста. МАКСИМ: Тек она мора да пецне. СОФИЈА: Пар зар није тако?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу.

(Отиде.) СУЛТАНА: Ух! (Персиди.) Таки га зови да му језик мојом руком ишчупам. (Плаче.) Боже, боже, зар сам то дочекала да ми се и ђубре што га газим (лупа ногом) руга?

(Плаче.) Боже, боже, зар сам то дочекала да ми се и ђубре што га газим (лупа ногом) руга? Зар нећу и ја доживити да престане једанпут орјатлук овај?

ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?) ПЕЛА: Зар ти мислиш да се ја не могу сама обући? ПЕРСИДА (све једнако чудећи се): Ја знам моју дужност.

СТЕВАН (крстећи се ступи): Да ми је ко казао, не би веровао. ПЕРСИДА: Зар ти ниси отишао, Стеване? СТЕВАН (крстећи се једнако): Овде човеку мора памет да стане.

СУЛТАНА: Ах, сирота Султано! СРЕТА (који је међутим сео за посао). Море, зар ти немаш правог имена, него оћеш да будеш Султана? Ајд, ајд! Знаш шта је, Пело, дед да ми мало певаш.

СУЛТАНА: Скотино, сад ћу ти зубе избити! Зар ме не познајеш? (Трифићу.) Лепо ти стоји, напустио си ме да ме слуге туку. ТРИФИЋ: Драга моја, шта ћеш ти овде?

) ТРИФИЋ: Ова је с ума сишла! СТЕВАН: Пијана је. СУЛТАНА: Опио се ти и врат сломио! (Трифићу.) Слепче, зар ме не познајеш? ТРИФИЋ: (На моју душу, она је, али да се учиним да је не познајем, може бити да ће јој то помоћи).

СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем? ПЕРСИДА: А ја? СУЛТАНА: Сви сте ви невини. То је зар тако небо хотело да искусим оно што нисам нигда ни помислити могла.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

песник, Сан уморан хвата, лежи брат до брата, Леже златне сенке, знакови удесни једног давног, никад допеваног рата. Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф са Сизифом грли?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Не слажемо се сексуално. Оставио бих је истог часа да деца нису у питању, али јадна деца, шта су она крива, зар не? Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...

бакути, која са осамдесет година краде карте кад игра преферанс, а када је увате, почне да се вади на слаб вид: „Ма зар је то дама? Живота ми, мислила сам да је кец!

познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд вид: „Ма зар је то дама? Живота ми, мислила сам да је кец!

мој необјављени есеј „О улози свитаца у мом животу“, Кондина 9, И спрат, звони два пута кратко и једном дугачко), зар после свега да још пишем и неки блесави матурски рад? На часну реч, ви нисте читави!

По моме мишљењу, драга матурска комисијо, матура се полаже читавог живота (свежа мисао, зар не?), и како уопште можете да знате да нисам изнајмила дублера да ми састави овај рад?

Ко? И зар, драга матурска комисијо, и ви што треба да оцените овај антологијски састав који ће сасвим сигурно заузети своје

сигурно заузети своје место у женском делу фризераја српске књижевности, раме уз раме са посланицом Монахиње Јефимије, зар и ви нисте стигли у Београд с коферчетом и зембиљем у руци, а сада лепо седите за катедром и оцењујете колико сам

—Одакле ти одликовање? — дрекну на мене. —Од деда Гаврила... — процвилех кроз плач. —Па зар Карађорђеву звезду с мачевима на ланац? Где ти је кућа?

— Једанаест јединица! Слаба чак и из фискултуре! То ме, у ствари, највише и погађа! Зар не умеш чак ни да трчиш? — Пре свега, то није због трчања, већ због мириса! — покушах да се оправдам.

— Ја знам, срце, да си ти бриљантна девојчица пресече он најзад тишину — да си, тако рећи, вундеркинд, али зар не би могла да будеш за нијансу мање духовита, баш сада, кад добијам седе због тебе?

мислим ... мислим, у осетљивим годинама, и да си раздражљива ... — Па шта ако се налазим? Зар је учтиво да се понашаш према мени као да ме ујео бесан пас? Погледај, потпуно сам здрава! Ево, исплазићу и језик: а.

— Молим те ко бога да не почињеш опет с тим несрећним условима! —Молим? —Како си се само ти мучио! Па зар ме ниси најмање двеста пута водио у тај биоскоп где се окрећу сличне филмчуге?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Са небеса Жарки пуж збаци кућу, проспе руж. У ту слику, божји миг, урезујем дупли жиг. ЈАБЛАНИК, І Зар је цена оволика: товар креча с Јабланика, лањско сено, гнездо врање, Три јаблана за сећање?

- Угледају празан рам... Цикне један чворугав: Нану ли ти нанину, немаш слику - имаш рам! Зар те није, стоко, срам! — Кундак, шака - дједов крик. - Кроз копрену тамину крену даље скојевци.

Обвијен руб јој крајем отаве, што се жутнула, те је болнија сјајница зрења, којом програне трулих боја зар. (О журни очар крилима крешу чворци, водомар.) Растрто подне: разбој-техника, уље на платну, журба колора.

А мисли где су, шта су осећања? Да будем врело, гомило теготе, са чанком млека колиба простоте? Зар тимор-ружу изгоним у брања, у пашу меда, да процвили лира: Дивизме мисле уместо Пастира?

да це варком чара: у погуб-свету не нуди се избор, већ зупце мења механизам квара, а ушће шуми где је био извор. Зар лаком римом - није пчела сврака! да крпим цаће, Творче пчелињака?

ИИИ Хеј, исток класа! - Ми смо Стамбол град, где слаб је мужјак и жировит храст. Зар небо није звездан рукосад, над Златним рогом зденут срмен пласт?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче.

МИТА: Да се манемо тога разговора. — Ја мислим, Алекса, да си ти јошт мој пријатељ. АЛЕКСА: Зар би ти сумњати мого? МИТА: Пријатељство се у нужди показује.

МАРКО: Зар не ручају? ЈЕЛИЦА: Ручају, али нобл, у три саата, пак до пет. Потом устану с ручка, аусфарују, у полак осам иду у

Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде? Камо среће да се и ми тако уредимо! МАРКО: А зар би ти хтела тако живити? ЈЕЛИЦА: Ја не знам која не би хтела.

То је за удивленије. ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, је л могуће да вода гори? АЛЕКСА: Зар ви о том нисте чули? Три месеца дана новине нису ништа друго писале него о томе.

МАРКО: Хм! Хм! Ако је то тако. ЈЕЛИЦА: О, татице! Зар не видите? Пресни род! МАРКО: Али како да је вами баш то тако познато? АЛЕКСА: То су користи путешествија.

Водићу вас најпосле и у Месец, нека види краљица да је вредно било њену руку одбацити оваковог ангела ради. ЈЕЛИЦА: Зар није умрла? АЛЕКСА: Кад ви дођете, мора проживити да наново од муке умре.

МАРКО: Мени је доста; само ми је жао прстена. ЈЕЛИЦА: А што, татице, зар не да? АЛЕКСА: Ништа, ништа. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ја ћу плакати. АЛЕКСА: Ништа је то, не брините се.

МАРКО: Шта ти бунцаш о Месечној краљици? Каква Месечна краљица? ЈЕЛИЦА: Зар ви не знате да је он у Месецу био? МАРКО: Е, видио ћурку, пак хтео да јој пришије магарца.

МАРКО: Па у Месецу зар има људи? ЈЕЛИЦА: То сам и ја читала; само нисам знала да имају краљице. Барон жали њену судбину, али опет каже да би

Она се ћурка заљубила у књиге, а отац блеји у њу, и чуди се шта га је снашло. МИТА: А како си га добио? АЛЕКСА: Зар не знаш? Алат прави занат. Одем његовој кући, ту нађем једну бабу и заиштем прстен, да могу и ја такав начинити.

МИТА: Охо! АЛЕКСА: Богатства има доста; кад се венчамо, онда нека дува у прсте за кога је пошла. А зар би ово прва свадба била гди се није или младожења или девојка преварила?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Бездана ево ко поноћ сушта. Доље се јунак у корпи спушта. Небојша прави! Зар није, кажи?! Подземно царство кроз таму тражи.

“ Ноге се буне: „Крива је глава, ноћу је будна а обдан спава!“ Бака се љути. „Погледај врага! Зар ова глава рођена, драга?! Прије ћу за брк Баука вући, него ли сненог унука тући. Измлатићу га, ал други пут.

“ ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ Медвед и свиња и с њима вуја грмнуше громко — права олуја: „Будало јежу, бодљиви соју, зар тако цениш страћару своју?! Колиба твоја права је баба, кров ти је труо, простирка слаба.

Јесења туга из магле роси, невидљив косач пољима коси.“ „Читави свет си прошао, велиш, зар је могуће, друже? Прошао пешке, у једном дану, и још те ноге служе?

“ Иза тих речи путника ждрала спопаде силан смех, по води плеше, врти се, игра, тресе се као мех. Зар свет од млина па чак до врба?! Охо-хо-хо-хо, пуче ми трба!“ „Та што се чудиш?

А моме мачку такођер велим: мишева царство за њега није. Зар не знаш, Тошо, изреку стару: Најдебљи миш се код млина крије.

! Зар нисте чули, зликовче први, мачак је лаву рођак по крви?! Много је тужби, ко псећих бува, на ваше срамно дело, од

Чак ни нога то му није, нешто дуго попут скије. Клизати се није ред. Зар је цеста што и лед? * Саобраћајац, строг у лицу, вади оружја — биљежницу и боц-боцкаву оловчицу.

“ „Пуж Пужевић из Вино-Града!“ „Да ли господин кућу има?“ „Ево је, момче, на леђима!“ „Зар то вам кућа? Превара гола! Па то су кола.

Подвала чиста од првог до задњег листа! Зар код нас то да прође? Зар неко то да глође? Чак би и прасе казало: — Губи се, смешно мазало!

Подвала чиста од првог до задњег листа! Зар код нас то да прође? Зар неко то да глође? Чак би и прасе казало: — Губи се, смешно мазало!

Надам се, браћо, да моја грипа нема вируса азијског типа.“ „Зар нећеш друже, лекове своје, та све се бабе око њих роје и теби паре у шешир броје?“ зачу се шапат нечији мекан.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар... Допада ми се баш необично ова соба. Волим украсе везене код куће и домаће фотографије. Има ли и слике ваше матере?

— Да, ја имам двадесет и осам година а мој брат је за две године млађи од мене. Он воли свој занат. — Зар га ви не волите! — То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини.

Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. А ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени. Туп, туп, туп, луп, круп; треба устати и поћи на спавање.

— Ајде, ајде, — рече други. — Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ИВ ЛАСТАВИЦЕ — Ластавице, тицо мила Куда пружаш лака крила? Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

А где да га нађем, питам ја, зар је лако сетити се телесне грађе у буци која руши лагуме лобање. Отклоните своје трубе анђели, мамузама не газите по

Коледари су певали под смоквама. Зар још има зла на свету? Сјајне главе разбојника плутају по води попут ораха, бљесак свећњака и чаша по кулама

О кнежеви пијани што ме са бедема вребате зар мислите: неће мој говор даље од локве моје крви? Земљи сам близак, она боље памти речи но крв; у недра ћу јој

кажем им, док се куполе њишу ко високо цвеће, зар удар звона да буде за мене узвишен знак! И ноћ им прелијем преко торњева и глава.

КЋИ КНЕЖЕВА ВЕЗЕ Што мужеви нису могли да спасу зар ја да спасавам? Јадан ли сам војвода под некрстов чадор изгнана немушта и сама!

Остаде врат мој ко суви пањ у пољу. Претеча, рекоше ми, но смрћу сам и реч своју претекао, а зар је врлина то са речима неисказаним низ лепшу страну страдања отићи?

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА Рибе су велике на трпези, по крљуштима поља и пропланци и језера у црвеним очима, — зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не говори.

Или ће бити мошти! Варлаам је звер. О томе сутра. Види се коб на челу наших звезда. Скучавам. Зар сада, мрцино, склони се с пута — знаш да не видим, црква се моја топи, од милине, нема сунца, вештице ме полако

На челу вам месечев топаз о сестре, зар не видите оно што човек на повратку из смрти види? СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ Светогорски дани и ноћи Хладан ветар

Ил уме да траје ван човека Слово у камену, песку, извесност о свему, без надања у песму. Зар се неко спасао ватром спасао ватром сходном зар се неко спасао огњеним стубом?

Зар се неко спасао ватром спасао ватром сходном зар се неко спасао огњеним стубом? Над морем стоји и букти над морем нити свиће нити се тули огњени стуб се приближава и

приближава и ћути почиње да труби хоће да уништава и после све уништено скупи и да се пепелом поспе по огњеној глави Зар ће се неко спасти ако у овај пламени стуб успе да уђе и стане! Уздај се у без-стање, у безбивање, безлисност и безност.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПРОКА: Не бива, боме! АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут.

ВИДА: Ама, реци ти мени, пријатељ-Агатоне, каква је то тетка? АГАТОН: А зар ја знам? Знам да овде у дворишту има она мала кућа, две собе и кујна, што је покојни Мата зидао пре осам година.

Гледајте ви од чега живимо, а оставите се носа. (Агатону.) Него, реци ти нама, брате Агатоне, зар ти ниси могао онако да испиташ каква је то тетка? АГАТОН: Не знам, нисам довољно паметан!

МИЋА: То је тешко за вас. ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима. МИЋА: Дотле само? Зар ви не мислите и даље остати овде? ДАНИЦА: Свакојако не. МИЋА: Ни кад би вам наследник то понудио?

стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење. Зар не? ДАНИЦА: Хвала, то је врло љубазно од вас, али, ја мислим, тетка жели да се иселимо. МИЋА: Али зашто, забога?

То би вам био само један тежак издатак. Овде сте становали бесплатно, па тако би и даље становали. Зар то није боље за вас? ДАНИЦА: Боље је, али...

ДАНИЦА: Па шта ако би имао озбиљне намере? АДВОКАТ: Па, рецимо, ако би он био одиста наследник. ДАНИЦА (увређено): Зар ви одиста нисте могли стећи боље мишљење о мени?

Има томе већ осам година. ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали? ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и...

То није отмено. САРКА: Па није, дабоме! Ето тако, због неког шапутања, мене мал' није отерао први муж. А зар би то било отмено да ме је отерао? ТРИФУН: Још кад би ви знали шта они шапућу? ГИНА: А ко ће их знати.

САРКА: Цела, дабоме! ГИНА (Проки): А, ми, зар, који смо најпречи? ПРОКА: Па ја мислим, Гино, и ми да се уселимо. ГИНА: Да се уселимо, Проко, дабоме, да се уселимо.

МИЋА: А је л' још ко дошао? САРКА: Сви су дошли. МИЋА: Ама, зар сви? САРКА: Па сви, дабоме! МИЋА: И заузели собе? САРКА: Заузели, него! Ето, ту су, у тој соби, Агатон и Симка.

САРКА: Ама, шта: ко би рекао? ГИНА: Па то; ја сам мислила кутија. САРКА: Море, остави шта си ти мислила; него зар ти, тако ти бога, ништа мање него сребрн сервис? ГИНА: Тако ми бога, Сарка, узела сам га колико успомене ради.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Је ли време? — додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка. — Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже.

— Па то ти, бре, осуди човека на смрт — добаци дебељко, машући око лица шареном марамом, да би се расхладио. — А зар ја нисам?... Зар ниси и ти? — Немој да га вређаш... — Ала се „штрецну“!... — Кувар је он...

— А зар ја нисам?... Зар ниси и ти? — Немој да га вређаш... — Ала се „штрецну“!... — Кувар је он... — Море, и њега бих ја поред митраљеза —

Али ако командант однекуда изненади, онда би се све сручило на главу водника. — Окрените се, окрените. Зар не видите да рудни каска...

има их много... видећете. Покрај мртвог војника седели су рањеници. Та он је био њихов друг, доскора је био жив, и зар да га баце као ствар поред пута... А колико је тек мртвих пред нама.

знаш, бој се бије, како да ти кажем... „срцетом“, а не поткованим цокулама. Не дам ја Танасија за десет њихових. — Зар је тако добар? — Кој... хм! Знам га још из турског рата.

Једва дођох к себи. — А шта нема? — Ја му опипах џепове. Али га већ претресли. Е, што нисам пешак! — Зар мртвог човека! — Их, штагар сам их опипао за време турског рата!

— Пожурите, пожурите!... Зар сада нађосте?!... — виче нестрпљиво командир. — Шта је то? — развика се командант пука. — Поручниче, где су вам људи?

— Нису већ два дана ништа јели — додаде потпоручник Александар. — Море, зар им је стало до јела сада! Лево крило се изгуби у једноме кукурузишту... Наскоро се појави на оној другој страни.

Танасије се провуче између точкова и седе на лафет. — Марш, животињо једна — викну Живојин поднаредник — зар сада на узбрдицу нађе да седнеш? — Па клецају му колена, поднаредниче! — смеју се војници Танасију.

— То су стални осматрачи. Сигурно је приметио нешто... запали неко цигарету, па се види кроз пушкарницу. — Зар је толико близу? — На овоме месту је до шездесет метара.

Она се полако придиже, и оста седећи на кревету. — Хајде, скини блузу. — Јој, па како ћу... зар не може вако? — Не може... Од мене немој да се стидиш, ја сам доктор — онда као да се присети.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— А... отеже и збуни се изненађена девојка. Ви сте, дакле... И ја сам овде постављена... Љубица Петровићева. — Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа.

— Молим вас, прекиде га учитељица, могла сам ја може бити наћи стан и џабе, па зар онда и ви да ми не платите ништа? Ја имам по закону право на добро озидане две собе, кујну, подрум и дан орања земље ..

Ал’ ето !... Ал’ опет, зар не би баш она могла навикнути на мене! Навика је велика чињеница, тако учисмо у психологији.

— Играте се, децо!... Шта сте се то играли? — Крпигуза, одговори један смелији дечак — Зар не знате лончића? — То је за оне из првог разреда, а ми ’вако... крпигуза, јарца, вина и тако...

— Јок, он само у школи... — Што лажеш, бре, прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси, кад смо оно ишли ? — То је ’нако...

— А, хвала! ... рече он, па узе шљиве, и ако је и сам доста набрао и носио их у џепу. Али зар да се не користи овом приликом и не узме право из њене руке зреле плодове ?

— Али за Бога, ваљ’да нико не дира оне који се не мешају у политику? — А зар мислите да се овај грешни колега мешао, па ипак му је ово треће место за три године. Је ли, Гојко ?

леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно живљење!... Зар ја да не прођем добро, и моја будућност зар да не буде сјајна?... Та ја сам млада, лепа.... ја морам бити срећна !

Зар ја да не прођем добро, и моја будућност зар да не буде сјајна?... Та ја сам млада, лепа.... ја морам бити срећна !

— Тако, братићу, тако.. хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак... — Е, зар већ!?... узвикну Веља. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица.

— Е сад ако хоћете да се мало прођемо, и бар да ме том приликом испратите, рече гост. — Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се.

одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?« — запита се она бојажљиво, аналишући са зебњом своја осећања, али се одмах умири.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ДАРА: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ДРУГА ГРАЂАНКА: Знате ли ви да је рат? ЈЕЛИСАВЕТА: Зар зато, што је рат, треба да се одрекнемо и уметности? Никад! Ни по цену живота! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Немате образа!

ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије! ПРВА ГРАЂАНКА: Видиш ли ову црнину, црна ти душа? ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета! (Граја и вика расту. Улеће Милун.

Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити?

СОФИЈА: То што ваш поднаредник, господине, назива оружјем, то је обична позоришна реквизита! ЈЕЛИСАВЕТА: Зар ви не знате чиме су наоружани глумци? Дрвеним мачевима, као што је овај, топовима од чункова, вештачким пушкама!

МАЈЦЕН: Шта да објасните? ВАСИЛИЈЕ: Па то зашта сте питали, то са оружјем! Зар не видите да је у питању дрвени мач? МАЈЦЕН (пошто је погледао мач): С каквим ја будалама радим!

МАЈЦЕН: Ко овде поставља питања, ти или ја? СОФИЈА: Зар овде не сме наглас ни да се размишља? МАЈЦЕН: У пријави каже и да користите лажна имена! СОФИЈА: Лажна имена!

драма Разбојници од Фридриха Шилера...” СОФИЈА: То је, ако нисте знали, немачки писац! ЈЕЛИСАВЕТА: Зар мислиш да то господину није познато? МАЈЦЕН (наставља са читањем): „...по градовима уже Србије, укључујући и Банат..

ВАСИЛИЈЕ: Ко су ти људи који су обешени? ДРОБАЦ: Банда. ВАСИЛИЈЕ: Зар сте морали онако да их вешате? ДРОБАЦ: Како онако? ВАСИЛИЈЕ: Онако голе, без опанака и чакшира?

ВАСИЛИЈЕ: Ја сам у позоришту, а не у циркусу! ДРОБАЦ: Ниси случајно нека скитница? Или коцкар? ВАСИЛИЈЕ: Зар вам ја личим на коцкара? ДРОБАЦ: Питам. Због Уредбе о телесној казни.

Давали су му и златне сатове, само да не бије, ал он, зликовац, неће ни златан сат! ВАСИЛИЈЕ: Зар може човек да буде толика звер? ГИНА: Није он звер, него нешто горе од звери, нечовек!

Пијеш и локмашиш, а не видиш у шта ти Секула срља! БЛАГОЈЕ: У шта срља? ГИНА: Зар је могуће да ти баш ништа не видиш? БЛАГОЈЕ: Ја сам за тебе одувек био слепац! А најслепљи сам био кад сам те узимо!

Где ћеш сад опет? СОФИЈА: Да ухватим још мало сунца! ЈЕЛИСАВЕТА: А зар ја треба сама све ово да уносим? СОФИЈА: Грех је овакав дан провести у кући! (Отрчи према реци.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

одмор вранама и врапцима, што ни сахранити мирно у небеса не да, сјај, што ми још оста, под болним очним капцима! Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео? И њој ме мати дојила, од првога плача?

Расцветане падине да врачам и укунем, непомичношћу, сав свет да стишам и умирим! Па то зар да буде мени гроб? Где је болан Светозар миловао лица, под образинама руским? Зато се, као Михајло, туђине лиших?

И би рат, да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат, и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока? Зато је зар била тама меса и сјај мисли, дуж младости, невеселост горка и дубока, да са Сербиом умру и мог имена смисли?

Патио сам увек, и зар није прах, ништа, дим, то пролеће, са својим биљкама и бубама? У земљи мог детињства, коју и не видим, невраћеној више

У земљи мог детињства, коју и не видим, невраћеној више дечјим, ни војним, трубама. Зар ме није киша мутна, марта и априла, увела у болну збрку играчака ситних?

Жар, сан, свилу, песак, шта ли, сад, у руци држим? Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим. Зар сам то ја, што упаљеним погледом спржим, сав тај свет, куда више не могу да се вратим?

Све оно што видех драго, тужно, племенито, због чега, где све, и шта све, жарко, не изљубих? Вратих Ти се! Па зар да копним, болујем, мрем, у смрти, куда си брдовита се расула?

Нећу сачувати ни мисао, да сам цветну грану удисао. Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири, свему што је било сазидано уврх гора?

Да се види како подноси лешину. Зар да живот проведем у том смраду? – помислих. Па одох тамо где сам учио француску револуцију, Русију, и чисту философију.

Понављати то у стиху, у метру, у терцини, у кватрену, у октави, у сонету, столећима? Зар није још ружније него епилепсија? Тог лета враћен сам натраг у свој пук, у Бечкереку, а одмах затим послат у Галицију.

Да наставим тамо, како би се то у Саламанци рекло, где сам стао. „Не иди у Београд“, говорила ми је мати тужио. „Зар не видиш како ти је ујак, Никола, тамо прошао? Зар не видиш како је Паја Путник тамо прошао?

„Не иди у Београд“, говорила ми је мати тужио. „Зар не видиш како ти је ујак, Никола, тамо прошао? Зар не видиш како је Паја Путник тамо прошао? Зар не видиш да си оголио и да је рат неком брат, а нама рат.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

„Кад би новац био ђавоља ствар, зар би се људи толико отимали о њега?“ Тако је мислио цар па одлучи да на старца не наваљује, него да му остави времена

— А зашто? — љутио се господар све више. — Зар ниси имао доста новаца? — Не, господару! Новаца сам имао довољно. Било је тамо и много магараца, на избор, али не

— Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?! — рече газда, загледавши се слузи у очи, мислећи да је померио памећу.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ту сам се и родио. ,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?

није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа.

После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња. — Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено. — Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима!

— Немам. — Лажеш, матора кујо! — Немам, тако ми бога! — Ниједан? — Ниједан! — Колико ти је година? — Шесет. — Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли? Ниједан немам, тако ми свега на свету!

— Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! — рече он шапатом. — Зар се не сме то рећи? — Сме, али би мени шкодило. — Како шкодило, зашто?

“ — Па зар се ово кажњава? — упитам пренеражен од чуда. — Разуме се, јер то је већ крупнија ствар. За овакав случај казни се

— Шта је ово? — упитам радознало једног господина на улици. — Свечаност. Зар нисте знали? — Нисам. — Па о томе се пише по новинама већ три дана.

— Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке? — Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси

— Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо

— Па зар смемо ми остати глуви према тим поколима и том зверском поступању наших суседа? — Никако! — узвикнух одушевљен његовим

И, што је главно, свет се на то толико навикао да чак, иако је све ропски послушно, са чуђењем распитују: „Шта? Зар још нема никакве завере?” — само ако се задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције.

— Па зар је војска чему год потребнија него да буде одбрана земље, одбрана оних породица тамо на југу које страдају од туђинског

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити. — Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући! Е, ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све 'нако по старински....

Па 'ајд', признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова? — Па 'нако, гледна...

јес' 'ванђеља ми!... ама ка' пребијена овца, ет'!... — Ама славе ти, ч'а Стево, зар се баш виде лубови? — Ја но, Бог с тобом!...

— Зар се баш лијепо види дретва? — Дретва је, патљика ли је — не знам, но види се, брате мој, ка' ови мој гајтан на јелеку,

У мал'не поче' да муцам, ка' оне жене на прелу. — Које жене, ч'а Стево? — Зар не знате, брате мој, како су жене изгубиле бардак?...

струже ти 'нако мој Жико уз оно брдо, па све перја... — А што лажеш, пасја те рђа убила! — Шта лажем море, зар није тако било?... — Ко здрав с дружином!?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом. — Здрав ти!

Таман се војска одмакла од ноћишта, а мој ти Дуле закука из свег гласа, издвоји се само из вронта и... — Ене де, зар ви тако знате, заварали мене те ви причам а ви посркасте варенику. Вамо дер, Пајо, с том чашом!

У тој највећој ларми, велика гомила комишине улеже на два места и зашушта јаче. Да није ларме, чуло би се зар што, ал' овако и боље. Не морамо ми баш све знати...

А је л' те пољубио? — Но! — Их, болан, па шта ти каже? — Па, 'нако, знаш,... 'оћу ли поћи... — А ти? — Ништа. — Зар ниси ништа казала? — Јок. — Дира ли се зорли? — Море, не знам ни сама. Ћути, сутра ћу ти причати.

Ч'а Милош се саже к мени, па ми шану: — Над'о сам се; вортала га је читаву годину, ал' је они ђидо укеба. — Шта, зар су се одавно погађали? — Трипут му је обрицала, само није паре узимала па после поквари. А ларма још траје.

— »Зар училиште да се луфтира на државни рачун?!« узвикнуо би он... Мање оправке државних ствари вршио је сам својеручно, »да

И то с друге стране«... затим поћута: »А што сам баш помислио с друге стране... Зар се ја чега бојим? Ах, да, јес' богме...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: (изненади се): Због жене?... (Прекрсти се.) Ама шта говориш, човече и пријатељу, зар те мој муж гони због жене? СИМА:... Реци му: није човек крив! Једанпут-двапут што је испребијао жену, то толико.

ЈЕВРЕМ: Да разговориш... о изборима, је л'? ИВКОВИЋ: О изборима, о кандидату. ЈЕВРЕМ: Како о кандидату? Зар није Петровић ваш кандидат? ИВКОВИЋ: Он је био прошлога пута. Али сад... видећемо... можда нећемо њега.

ЈЕВРЕМ: Сасвим! СРЕТА: Молим те, брате, је л' продаде своју кућу за среску канцеларију? А што? Зар није и други имао кућу за продају?

ЈЕВРЕМ: Па видиш да половину дајем под кирију. Дабоме да ми не треба! СРЕТА: Е, па зар ниси могао ти да продаш кућу држави? Могао си, дабоме!

Видиш, они из Београда траже мекшег човека; зар ти не налазиш да сам ја мекши од Илића? СРЕТА (сад му је јасно): Ја, ја, ја, ја, ја!... (Удара језиком о непце.

ПАВКА: Па, госпа Марина. ЈЕВРЕМ: О, господе, откуд јој сад пало на памет да изиђе с фарбом на среду? Зар не видиш да сам у највећој бризи? ПАВКА: Треба да јој одговорим!

ПАВКА: Ама, човече божји, па шта да кажем жени? ЈЕВРЕМ (расејано): Зар ја знам... ето... на пример... на пример... ако је она бацила краља, онда ти баци кеца... (Збуни се.) Није то...

А шта он онако каже... о чему сте разговарали? ДАНИЦА: О врло важним стварима. ЈЕВРЕМ: О важним стварима? Зар он с тобом разговара о важним стварима? ДАНИЦА: Па онако... каже, иде у Београд...

Младић је честит... СПИРИНИЦА: Прилика је врло добра, и ако је да мене питате... СПИРА: Па чекај, забога. Зар не видиш да сам ја зинуо да кажем... СПИРИНИЦА: Али ти, кад зинеш, не умеш да затвориш уста.

ЈЕВРЕМ: Јес', али... овај... како да кажем... он може да се кандидује и за посланика. СПИРИНИЦА: Зар он? ЈЕВРЕМ: Јес'! СПИРА: Па још боље! ЈЕВРЕМ: А... овај... шта сам оно хтео да кажем... па то, знаш...

Пре, кад си га мрзео, а ти си га мрзео као пса — или ти или он, до истраге. А сад се некако смекшало. Зар не видиш да сад у свакоме послу ортакују партије?

Извештили се људи, па то ти је! ЈЕВРЕМ: Ама, то јесте, него незгодно му долази, баш сад уочи избора. СПИРИНИЦА: Па зар госпа Марина навалила баш сад да се то сврши? ЈЕВРЕМ: Па сад. овога часа. Ено их тамо у соби кувају...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

али што је баш нужно да вам одмах морим памћење именима и да вам поименце кажем у ком селу! И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч!

А он упре страшан поглед у њих па их пита: »Шта урадисте, море, ви овден!? Зар ја тамо гинем и бијем се ка’ ала с берићетом, а ви овде кркате пивчину и бифтеке!?

И ви га, рецимо, нађете мало после па га питате: »Ама шта ти то, море, уради!? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ ђаво носи да свој хлеб једеш а туђу бригу да

! — Ама тако ти части, ниси писмен? — Хехе! — смеје се глупо фамулус. — Ама, зар је икад ико у мојој вамилији писмен био, те и ја сад да будем?! — А како живиш... овај... с капетаном?

— А јеси ли писмен? — запита га Срета прелиставајући онако од беде неку књигу. — Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?! А не знаш како ми је сад криво.

Да се искидаш слушајућ’ га и молећи се богу, тако је појао! »Зар певао?! Е боме ти ја, мој појкане, не запева’, па све да на глави дубиш!

А држи је неки Ђорђе Ружић, Ђорђе Цинцо га зовемо. И тај ти је један од оних чапкуна, за које ти каза малочас. — Е, зар?! Е, онда ти остани, а ја ћу се сад вратити. Остани те ми мало кајгане за вечеру зготови.

Тако ћеш ми сваки пут промахати собу. Дакле, тако. А знаш ли да зготовиш кајгану? — Ама зар ја?! Ја сам бог у кајгани! — рече поноситим гласом Максо фамулус.

И то је тако после остало заувек, све до данашњега дана. И кад га Ужичани уживају, зар да га ћир Ђорђе »сепеткаш« нема?! Беше то монументална зграда, та механа.

— Па и опет он остаје и надаље добар комшија и поштен човек. Онај кука, а ћир Ђорђе вели: »Сам си дође; зар сам га с лимон звао?!

— Па власт — вели му чича Милисав — капетан, зар ти не реко’ отоич? Власт. — Ваљда си хтео рећи: слуга; слуга народни? — рече Сретен ударајући гласом на последње речи.

— Ту ја не идем! Нећу да будем изелица народна; да му сисам срж и да се раним знојем његовим! Зар ја, ја да будем саучесник у том атентату на крваво стечену имаовину народну!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Овај тужни дечак зове се Крста Пепо Од мајке Лизе и оца Хохохонда. Па лепо. И шта онда? Зар не видите: дечак је погружен, као цар Кога су прогнали из домовине, тако свирепо ...

Брз одговор сваку недоумицу пресеца: Сат то утврђује помоћу сунца или месеца. Зар и он Ко чика Антон? И он И још сатова милион! Кад је поноћ Месечева помоћ Не само да је згодна Већ и неопходна.

Ух, ух... Шта то чух! Па зар су и то знали... — А шта су крали? Е, то је већ тајна Коју чува месец кад после поноћи сја.

Драга децо, да ли сте видели воз, ноћу, у даљини, У лакту неке окуке, где је висока трава... Драга децо, зар вам се тада не чини Да воз стоји? — То локомотива спава.

Ваљда му Карађорђе не би пред гостима главу смакао И послао га директно у пакао? Зар није чудно да у истом тренутку живе личности Које између себе немају баш никакве сличности?

Не питај зашто стоји, Ни о чем мисли Живота! Он нешто давно броји: Па зар то није дивота? Крај плота — век престаја. Кад прича — све ошљари. Сам самцат насред бескараја Живота животари.

лечи назеб, У Софију, Атину и у Загреб, А понекад је, богме, заувар Отићи у Мионицу ил у Дарувар — Свугде је боље — зар не, песмо? — Него ту, где овог часа јесмо! ЛЕТОВАЊЕ Дошао сам у Милочер С циљем да не мислим ни о чем.

шта се с овим старцем догађа? Па... није ваљда... дотле дошло?” „Где сам то, међ зверима или људима? Историјо, зар ти је уназад потекла река? Ко нож да ми је сад у грудима: То је насртај на основна права човека!

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

благост пљуска, Врлинама ти већ не знам ни броја; Ал̓ знам: за душу тамница је уска Ти прекрасна у филиграну љуска. Зар хоћеш, драга, да се теби ласка, Ко свакој другој каћиперки? Зашто И теби годи празних речи праска?

данима туге, Кад нам срца стрепе и судбе се плаше, Да нам дате, добре некадање друге, Све милосне речи и утехе ваше. Зар ви, драге душе, без сузе у оку, Без бола, гледате судбу нашу круту, Очајања наше и беду дубоку, И лутања дуга на

Стежи, о стежи, невидљива сило! О, како ти се слатко смејем сада! Жртва се руга џелату што коље. Зар то врхунац мучења и јада? Зар ништа ниси измислила боље? О, како ти се слатко смејем сада!

О, како ти се слатко смејем сада! Жртва се руга џелату што коље. Зар то врхунац мучења и јада? Зар ништа ниси измислила боље? О, како ти се слатко смејем сада!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВУК МИЋУНОВИЋ Да нијеси у кућу дошао, знао бих ти одговорит дивно; ема хоћу нешто свакојако. Зар обадва нијесмо хајдуци?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш онога твога?... Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши. Главу ћу му као врапцу откинути.

Где си? Живиш ли? Како ништа? Зар ја што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видиш? Које доба беше јутрос када он дође? А?

— Ех, зар да ме сељачки хлеб куне и суза њихова проклиње? — горко, великодушно је одбијао од себе. Али тако исто није хтео нити

Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци. Али зар она, Тодора, пред њиме да се покаже! Једино, када Тоне, праштајући се од ње и као тражећи благослова и извињавајући се

— Па, снашке, како ја више нисам код вас... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу ко да напусти?!...

| — Магда. И не због ње, Магде, него више што није то ко други, што га неће други видети, зарадова се. — Магда? Зар она још овде? И на велику Магдину жалост само то. Чак је не позва ни да је види. У јутру њега већ није било.

— Знам ја. Зар ја не знам? Видим ја све. Па зар | то? Зар она (јамачно Софка) да дочека? Ево ја ћу, ја ћу да је храним и чувам.

— Знам ја. Зар ја не знам? Видим ја све. Па зар | то? Зар она (јамачно Софка) да дочека? Ево ја ћу, ја ћу да је храним и чувам. А ти, ти?

— Знам ја. Зар ја не знам? Видим ја све. Па зар | то? Зар она (јамачно Софка) да дочека? Ево ја ћу, ја ћу да је храним и чувам. А ти, ти?

Кад испаде пред оца и пољуби га у руку, већ гласа није имала. Он се трже, изненади, и то усрдно: — Гле, Магда! Зар ти, Магдо, још овде? — Ја... ја... још... још — муцала је она чисто увређено. — Ту сам, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја!

Кроз плач, поче Софку да моли да јој не прилази, не пита је, и распитује се: — Иди, иди чедо! Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити.

Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити. Знаш већ сада шта је. И бар ти ме, Софке, не мучи.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи? Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо!

Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку!

Моје силе младе Живе животом старог робијаша, Не желе живот промене и бола. Али зар им ни ја не дам мира више? Склоњене од беде сред мртвога дола, Склоњене од чаме, од влаге и кише, Ја видех да их

Између очаја самоће и беде Живота у друштву, живота без боје, Зар, драга моја, једино не вреде Часови кад смо бивали нас двоје Сами, под небом ил’ међ четир зида, Предани увек вољно

има, Јер све брзо прође: и љубав и нада; Очајање, срећа — као прамен дима; Живот као празна, шумна кавалкада; — Зар ти није често изгледало, друже, Да је недостојно плакати и клети; И да треба рећи: не кличи, не прети!

Често би у „екстазу“ пао, То јест у лудило, мислећи на Бога И спасење душе. — Зар је било тога? — И много још чега. Требало би знати Читав један речник!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

— А женске, опет неке се прте; неке, зар ту се првом удесиле, па се цмокају у образе, у рамена — никад се растати. Невјеста једна, те згодна, одигла десно

Више одједном потмуло је јекнуо. У један мах сав унутрашњи јад његов скупи се, зар, уједно, па одуши у снажном уздаху, као што би рањен лав уздахнуо.

Кад сврши молитви, упитаће ђакона: „Зар се још архимандрит није дигао?“ „Не знам, Господару!“ „Ајде га зови!“ Ђакон изиђе.

А није хтио, чујеш, да лежи у ћелији, но с нама, с нама је и јео. Па се зар и у сну онако расприча и занесе. Колика сам пута на чуду био с тога...“ „А што, вјере ти, Крцуне?

овај опали из своје шешане па хитро из обје кубуре на Марка, а у исто вријеме повика: „А, Алија и Мујо, црн ви образ! зар ме остависте?“ Олово пови Марком. Не осјети је ли рањен, но метну нож у зубе па извади обје леденице да ће у бега...

„Зар то би гроф Павле! Тај страшни вјештац што никада у цркву не иде, о коме се свашта причало — како очима може устријељити

„То је, валај, истина, но рећи ћу ти, буде ли чекала замјеницу, плешће сиједе. Зар док се мали ожени? А да што друго?...

Знасмо какав је Кићун Радојев, па се надасмо е ни његови неће тражити да се Стана замакне. Зар оваква вила да вијек вјекује с оном узмом? Неће ни они бити без душе, говорасмо ми. Али се преварисмо.

Простота се боји само онога што глибавим земним очима гледи, а душевне су јој слијепе. Зар ти, Иво, не видиш да зли дух точи мој народ, као што црв љешину точи?

Зар ти, Иво, не видиш да зли дух точи мој народ, као што црв љешину точи? Зар не видиш да сам већ малаксао борећи се против њега...

— Какве кавге? Зар с тобом да се кавга замеће, балава погани? С људима се бој бије, а с такима се овако чини! — Па дохвати ону мотку, те

Сјетих се, онако кроз несвјестицу те бацих капу крај Илије па побјегох. У толико зар неко виђе са дну поља што би, па пуче пушка и викну поклич: ха погибе Бајица, уби га Доњокрајац! ха ко је момак!...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— А ти, Влаше, силом побратиме! — ’Оћеш ли добро? — Нећу. — ’Оћеш ли зло? — ’Оћу. — Попо, зар и ти чуваш говеда? — Е, мој синко, те још да су моја. — Убоде ли се, Мујо? — Срце ми га зна.

На то Циганин размахне шаком, те дијете по глави, говорећи: „Полако, враг ти матери! Шта си навалио: зар хоћеш ти сам све да поједеш?“ Забунио се као Циганин у луку.

— Ђе и ви. — А ђе сада најрадије станујеш? — Међ Србе. 7. О ЦИГАНИМА 1 Питао Циганин харачлију: — Шта, зар ће и кнез с нама на ручак? — Хоће кнез, али нећеш ти.

8. РУГАЛИЦЕ 1. МЕСТИМА Вранићу Хеј, Вранићу, зар си и ти село? Брдом куће, а долом бунари И у њима хладне воде нема!

У том ће газда наићи и срдито повикати: — Ȁ, куме, зар ти баш покраде моје „кошнице“? — Нисам, куме, не дао бог! — Како ниси, кад јеси? (И ту се они посвађају и потуку).

Ал’ си била, ал’ румена, ал’ си ружна ил’ малена, па бар да ми срце не вене?! Девојка: Драгане мој, зар ти не знаш да сам соја господскога, једина у матере, па ме медом, млијеком и шећером хранила, зато сам ја била и

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

лијепо ти је ова ливада покошена!“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!“ А човек опет: „Бог с тобом, жено!

” Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: „Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље.” Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије.

Идем ја да их тражим.” Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!

и загрли, почне од жалости над њим плакати, док се на један пут освијести и рече шћери: „Ти си моја жена, тако је зар Бог осудио, и ти ћеш бити царица мјесто своје покојне матере.

лијепо ти је ова ливада покошена!” А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш да то није кошено, него стрижено!” А чоек опет: „Бог с тобом, жено!

“ Средњи вели: „Ја не дам сестре ноћас | да се води.“ Али најмлађи вели: „Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?“ па сестру увати за руку и дајући је рече: „Нека ти је сретна и честита!

“ Вели најстарији брат: „Ја је не дам.“ Средњи вели: „Ја не дам сестре наше.“ Али најмлађи вели: „Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?“ па узме сестру за руку и дајући је рече: „На, нека вам је сретна и честита!

“ На то рече брат најмлађи: „Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било.

Но кад они | почну бјегати, Баш-Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: „Е царевићу, зар ти украде жену“, па му жену отме и каже: „Ја ти сад жквот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота,

његову, и кад из далека види да Баш-Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: „Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!

Дијете само а зар и гладно, стане плакати, а било рано, те се нико онуда не намјери, док у оној ријеци зачује некаква велика риба, те

је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапће јој: „Устај, несрећницо! зар не видиш да те хоће у раку да те носе?“ „А јели мој предњак?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер каква му је корист од пребивања овде? А каква му је корист од неисповедања? Зар нема од тога више штете и погибељи и свагда учење злу и све оно што души доноси погубност?

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ГОСПАВА: Шта било, само нека је дупло! Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта!

МИЛЕ: Који бог да ми прокисне? СТАВРА: Кажем на пример! МИЛЕ: Што смо ти ми заостали! ИКОНИЈА: Зар немаш ништа боље да обучеш? Видиш ли ову кишетину? ПРОСЈАК: Мени је овај капут одличан, шта ће ми боље!

СТАВРА: Да говори на струју, ми бисмо овде у мраку седели! (Улази Госпава) ИКОНИЈА: Шта је, Госпава, зар већ готово? ГОСПАВА: Доста је, вала, и било! И то под оваквим условима! Знаш ли ти шта је ово? Мишја раж!

(Отвара врата. Улази Јагода, покисла, преплашена): Куку, кака си! ЈАГОДА: Добро! Да сам! И жива! ЦМИЉА: Па зар ви нисте с вареником? ЈАГОДА: Ма каквим! Вереником! Видите! На шта вам! Изгледам! Једва. Говорим. Видите. Немам.

Овако ми се урезо! Свака црта! Маркантан! Овај ме вињак сасвим повратио! ЦМИЉА: А зар се нисте нашли с вареником? ЈАГОДА: Закаснила. Сад идем да га нађем. Прво свратила да се мало приберем.

ЦМИЉА: А оно тамо у шупи, на сицевима? АНЂЕЛКО: Па шта? Јесам ти нешто обећо? ЦМИЉА: Па зар то код тебе не значи то? АНЂЕЛКО: Ниси ти тако наивна ко што изгледаш! Ал код мене крушка не значи јабука!

Па бежи, ко без душе! ИКОНИЈА: Чекај, црна! Зар овде, пред кафаном? ЈАГОДА: Овде, могу и место да покажем! ЦМИЉА: Па то је онај!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Ако је. Сигурно први пут долази. ВЛАДИКА (попео се, иде Јовчи). ЈОВЧА (устаје): Ох, дедо, зар ти? Што ти да се трудиш? Зар место ја теби први да дођем, а то ти... ВЛАДИКА Остави, Јовчо.

Сигурно први пут долази. ВЛАДИКА (попео се, иде Јовчи). ЈОВЧА (устаје): Ох, дедо, зар ти? Што ти да се трудиш? Зар место ја теби први да дођем, а то ти... ВЛАДИКА Остави, Јовчо. ЈОВЧА (љуби му руку): Благослови! ВЛАДИКА Де, де.

Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме? Још када се чуло да си био у Стамболу, и тамо код самога цара...

ВЛАДИКА А, не. Ко сме? Још када се чуло да си био у Стамболу, и тамо код самога цара... А зар мога, Јовча, код самога цара и код везира да одеш? ЈОВЧА Та, морао сам. А да се може увек, то ти већ знаш.

(Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде... Ти си бар пропутовао свет, имаш свуда пријатеље, познанике, па зар ни тамо нема? Или, ниси тражио?... (Одлази тихо.

МЛАДЕН (стоји у дну и ослушкује, ако би га Васка позвала, да је послуша). ЈОВАН (докрада се с лева): Младене, зар се још купа, још облачи? МЛАДЕН (ућуткује га): Још, још. Ћути, да те не чује. ЈОВАН Е, нека ме чује!

ВАСКА (загледа га, даје му знак да се окреће, што он и чини, загледајући се и сам): Па то ти баш лепо стоји. Зар имаш толико пара? МЛАДЕН Па имам. И без ајлука, само од тебе бакшиша што добијем па би било доста.

Зар имаш толико пара? МЛАДЕН Па имам. И без ајлука, само од тебе бакшиша што добијем па би било доста. ВАСКА Па зар ти све то чуваш што ти ја дам? МЛАДЕН Чувам. Овде код вас имам све, и немам за шта да трошим.

МЛАДЕН Па, не знам. Сигурно имам доста. Мећем у сандук. Не знам колико има. Сигурно доста. ВАСКА Како не знаш? Зар не служиш да стекнеш? Сигурно једва чекаш да мало зарадиш, имаш пара, да не би више служио.

МАРИЈА Не можеш да је видиш. Јер кад је видиш онда је све... ЈОВЧА (очајно): Како: »све«? Зар је већ »све«? Дотле дошло? (Баца свећу у њеном правцу, те се угаси и котрља низа степенице.

ВАСКА (баца с прстију цигару одавно угашену): Нема. Нестало већ. МЛАДЕН (забринуто): Па синоћ ти купих! Зар већ ти нестало? Што га толико много пушиш? (Чеше се, замишљено): Сада не знам где ћу већ на вересију да нађем.

ВАСКА (истрчи, полети оцу; узима га од деце): Ох, оче, зар опет овамо? Зар си опет могао да се украдеш и дођеш овамо? Ох, зашто, зашто?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Жалим је колико да је јуче умрла. Толико сам је љубио да, да је живила, не би се нигда од ње удаљити могао. Но, зар је тако изволила судбина да нема срце моје ништа на свету чему би се могло јако прилепити, за не имати никаква

Христос и апостоли јели су месо; зашто, дакле, епископи да не једу? Или се, зар, хоће да смо ми бољи од апостола? У време апостола, и триста и више година после њи[х], епископи су били мирски

Бог и[х] знао откуд изничу и произлазе; ваља да се и они, зар, негде плоде. Лете један за другим као гаврани, пак све истражују гди је ко умро; ни на оном свету душа човекова од

” Иг[уман]: „Оче Антоније, зар сам ја овде ага на Кареја?” Ант[оније]: „Та немој се, богати, љутити! Ја знам да си ти игуман; ал’ ако га ти узмеш,

” „А зар сте ви унијати?” — речем му ја уплашен. „Јесмо,” одговори, „и да то нисмо, ми не само не би[смо] колегијум наш овде

„Залуду се ти поклапаш“, рече ми, „ја тебе познајем како год и ти мене; ал’ се ти нимало мене не бој; зар си ти заборавио да смо се ми свагда добро пазили? Добро си учинио што си од калуђера утекао; баш као да си мене питао!

Пети дан мој попо, зар ваљада је прегледао шта ја имам у торби, и видећи да ту ништа не стоји него две-три књиге, неки рукописни папири и

(У копијам ови[х] пис[а]ма, о штампи ништа не стоји, но сад, издавајући их на тип, гдишто придодајем.) Или је, зар, његова сладчајша небесна душа предвидила да ће се то дело на 20 година затим штампи и вечном воспоминанију предавати?

Таке вике и псовке у мојем животу нисам поднео ни претрпио. „Иди куд ти драго, и чини шта ти драго. Зар ти мислиш да ја немам другога посла у Бечу него да сам тебе ради овде дошао?” И тако ти ме отера.

Ко не види да је ово и полезније и лепше. Али, рећи ћеш ми, кад је блато и киша? А зар ја теби не могу рећи - а кад се у твоји коли осовина сломије? Ја те молим, нека свашта не спомињемо!

Жена, јоште здрава и млада, следователно за рађање људи. Питам је, зар не може другог мужа наћи. Каже ми сирота уздишући: „Нашла би[х] ја давно себи мужа, али, веле, да црква не допушта.

„Ниси ни то говорио вели ми. | Молим га да ме се прође: „Што ћу ја с богом говорити? Зар је бог као човек? Он боље види и познаје што је у срцу моме него ја исти.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Аја, брате! А и да није свега тога, него да га пуште да ластвује, па да само књигу учи, зар би ово теле божје икад књигу научило? Ма на кога си се увргâ, не било те!...

— Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина.

А откуд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима? Да им то није Стипан казâ? Зар је Стипан галијот? С том тешком сумњом Бакоња преклони главу и заспа на клупи.

Бакоња му пружи чашу, а кад Грга примириса и познаде да су му паприку ставили, викну: — Ђаволски синови, зар се тако дочекује друг, а? Добро си учинија, Јерковићу! Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај...

Како ли га пази стриц Наћвар? Кнез је погледа зачуђено. — А шта си издрељија те очурине у мене!? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише!

— Ваљен Исус — назва Кењо. — Е, а ти Иве зар јопет дошâ кући? — Ја јево дошâ да се с тобом разговорим. — Са мнокарце?

Кнез и Осињача скочише са столица. Кењо их плахо погледа и поче муцати. — Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ? — Украли сте га ви... Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро.

Кењо их плахо погледа и поче муцати. — Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ? — Украли сте га ви... Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро.

Ако се покаје и врати одма парипа, подај му ови’ пет талира!“ — Зар још пет талира! — викну кнез. — О Исусе! О Дивице! О Јозефе праведни! — поче опет Барица.

— запита га кувар издалека. Бакоњи се прекиде дах и ноге му почеше клецати. — Питам те: зар ниси спавâ ноћас, кад ниси могâ устати раније, него да ја звоним! — Бо... лија ме трбу! — досјети се Бакоња.

Скочити из бачве то је примного!... А Букар каже да њихов ковач може рукама сломити коњску потковицу!... Па зар нису ти Буковичани змајеви? Е, јесу брате! Ма ћу и ја да скочим на коња, у трку, па ма оби ноге сломија!...

— пита га Срдар. — Мислим да су и’ потопили ако су имали времена... или пуштитили низ воду. — А зар не би могли ди запети? — Могло би и то бити, јер вода није велика. — То ћемо најприје видити!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ПРОНЕСОШЕ КРОЗ ШПАНИЈУ ФЛОР 64 СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ 65 ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА 66 УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ 67 ЗАР САД БАШ 68 ТАМНИЦА 69 ПРИЧИНА 70 О КАКО ДУГО 71 НА СЕПТЕМБАРСКОЈ ПЛАЖИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ 1991.

Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир.

Ко ће први угасити лето? Ко сме? Куда води труло лишће — тај бакарни мост? КУДА ПОТОНУ ПЕК Горчином зар већ обузет? Безнађе ти је дно? (О откуд нађе баш све то Што упокојава свет?) Лице у птицу сад Окрећеш ко некад, пре.

НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб. О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб.

О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан. Срце тек шушка ко суви лист. Зар никуд побећи у овај дан? ТВРЂАВА Тврђаво моја, главо, где рај дотрајава, Круни се твој камен и у прах

Песме — исказане из грла да их чује Велико уво света — ево натраг хује. Зар је ту јужни крај и једино им жало? Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите још мало Док вас

У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје. ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно

У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје. ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар

сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар

сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим левати Зар сад баш кад и ево

оној својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим левати Зар сад баш кад и ево свитања Дизати главу пуну питања Немети или опет певати. ТАМНИЦА Опажам: моја кућа стари.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Отац је њоме, лепом, женио њега да се хвали снајом, зар се мало причало по селу, Док ОН, Ђорђе, лута по свету са дукатима...

Сви могу у мојој фамилији. — Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке. — А ти баш оцу Методију — шиљак у нос!

И он. Не, не, и пре Француске је то знао. Само, као родитеља га волим. Његова политика... заседа и галама. Зар га није школовао због сујете и амбиције? Он је...

си да јавиш па да те чекам, чвор је сенка, а лице му жућкасто, гутица на корену дугог носа ударац је нечије песнице. Зар је време такво да и Вукашина туку? Дошао да се пожали... Не, неће то. Такви смо ми. Тврђи од бреста. А леп.

Народ, слобода, устав, све су то само изговори да се дође на власт. Зар је мало у Србији оних који су свршили неке школе, па су пропали у нашој, вашој политичкој хајдучији?

Она се трже и збуњено упита: — Он дошао да подели имање? — Да подели — хукну и седе на кревет. — А зар нас мало кошта његова школа? — кришом брише лице и због Ђорђа говори о новцу. — Грдне паре. Много кошта.

А онда више није видела ни Ђорђа ни себе: лепа је и још млада. Над њу се надноси лик... Шарене очи. Зар он, зар с њим?

А онда више није видела ни Ђорђа ни себе: лепа је и још млада. Над њу се надноси лик... Шарене очи. Зар он, зар с њим?

Прстима стеже слепоочнице и уздахује као да се гуши. Не, не мисли он онако како је вечерас говорио. Зар није лепо у овој соби, његовој соби, у кући, у селу на Бадње вече?

Ти си од вечерас мртав за мене. Један за другог више не постојимо. Вукашин дрхти. Одрекао ме се... Зар сам толико увредио њега, суровог и снажног? Једино у животу што је поуздано било моје, био је он, отац.

И та фатална љубав. Није се први пут заљубио. Лепота и понос. Зар је то само Олгина изузетност? Начитала се руских и француских романа, обожава Тургењева и Балзаков „Љиљан у долу“.

Жели да започне нов живот, хоће Србију да уводи у Европу. Хоће ли му то бити срећа? Зар је истина да је последњи пут у очевој кући? Није могуће, није истина... Вукашин се наслони на зид поред пећи.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Нека мало њима загорчава живот док се не уозбиљи. Зар је мало у паклу ђаволисао? Али, Ђаволку се није остављало друштво у коме се тако лепо забављао. Шта ће он међу људима?

— Једино вештице знају језик звери и трава... — нагађали су суседи шапатом, али за та нагађања убрзо чу цели град. Зар је могао градски Савет да се не умеша.

Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш? Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај!

— Кога си видела? — мајка у чуду рашири очи. Девојчица пребледе. — Не могу да кажем! — прошапута. — Зар ниси малопре рекла да си видела Татагину децу, а знаш да она никога нема? Зар лажеш?

— Не могу да кажем! — прошапута. — Зар ниси малопре рекла да си видела Татагину децу, а знаш да она никога нема? Зар лажеш? — мајка се строго намршти, а девојчица заплака, и плакала је све до вечери.

да би, још дуго након његовог проласка, по разрованом плочнику треперила светлосна пруга као некакав звездани траг. Зар је то могло да не пробуди радозналост? Ко је? Откуда је? Како се зове? Пљуштала су питања, али дечак је тврдо ћутао.

Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?« — Умиј се водом из потока! — шапну јој. — Прогледаћеш!

виде звезду, па Сребрну ружу, поново Рибљу Главу, и схвати: то се она из једног у други облик прелива, и уздахну: — Зар баш не може другачије? — Не може! — Нека ти буде!

Нећу да будем врабац! Зашто врабац? Има и других птица... — Зар то није свеједно? — Смејачко направи круг изнад кровова, изненађен њиховом лепотом.

Тек на земљи, помешан с лишћем брезе, он виде да је постао жут, и осмехну се: »Шта има лошег у томе? Зар и ови око мене нису лагани и жути, сви жути?« Лист јасена подиже поглед увис и постиђено саже главу.

« — помисли и уштину се за мишицу, али огромна Златна краба и даље је стајала пред њим, смејући се: — Зар си заборавио шта желиш? Да нећеш да будеш цар? — Не — провали из дечака. — Хоћеш ли најкрупнији бисер мора?

Како се тога раније није сетила? Лептири? Зар неки од њих не би могао да буде локвин цвет? Бела жаба замоли шарене лепотане да застану, али ниједан није хтео да

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

И данас је то Капетан-Мишино здање велелепно, и на ползу народа, али зар је баш требало рушити Конак Обреновића да би се саздало Здање Анастасијевића?

Вучић се бринуо за опстанак младе династије Обреновића чије му је добро уистину лежало на срцу. Кнез Милош је, зар не, говорио је Вучић другом Обреновићу и погодио скривену господар Јевремову мисао, био на путу да потре сопствене

Најгоре је било то што се више није знало ко је пријатељ, а ко непријатељ. Уосталом, зар није, у последњим годинама Првог устанка, издаја сваке врсте, међу Србима, постала нешто свакидашње?

То му је била друга омашка. Сада то зна а онда је хтео да верује друкчије. Зар није то била она смрт коју је толико одлагао а коју је, већ једном, морао да преузме на себе, туђа смрт неопходна да

Колико је Карађорђево, на пример, било да војује и брине о сиротињи, толико је Добрачино, зар не, било да тргује и паре улаже а већ је имало, хвала богу, и оних који ће се о школама старати.

су га слушали би уздрхтали, јер им се причињавало да у Хасан-пашином вапају пред судбином препознају и Вишњићев вапај. Зар је могло да буде другачије?

Није ни покушао да јој се одупре, напротив, измишљао је оправдања. Зар није, за једну опасну замисао, требало придобити то мноштво различитог света: лекаре и штампаре, племиће и занатлије,

Друго је значење могло бити и опасно, зар не, јер ништа није наравно. Насмешен над сопственом неопрезношћу, Анастасијевић се опоменуо: ако сад успе, мора према

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ни откуда нема ми одјека... Вичем себи: Зар јој немаш лека?... Идем, станем, ка' очајник клети, Опет зборим речи без памети: - „Не сме нам умрети!

и ја читам своју песму, Уздисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам - са пепела. Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје! Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје!

Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје! Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје! Зар је пеп'о тако веран, Па не пушта миле своје! - Аој, песмо, туго моја!

Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје! Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје! Зар је пеп'о тако веран, Па не пушта миле своје! - Аој, песмо, туго моја! Ој пепеле, добро моје! Ј.

Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане Тама?... И ход се чује... Да л' поноћ тако мирно

Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане Тама?... И ход се чује... Да л' поноћ тако мирно путује?

Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане Тама?... И ход се чује... Да л' поноћ тако мирно путује?

“ - Зар ни онда, кад се мети стиже, Кости моје да не дођу ближе! Туђа рака ледена је рака, Туђа земља никад није лака, У даљини

пев'о, о теби сам снев'о, Ал' од тебе нешто и захтев'о: Кад ме смртца отргне од људи, Да ме примиш ти у твоје груди! Зар ти никад није на ум пало Што си негда Бранку обећало?

Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби - та да смо људи Та да смо браћа - ох, Боже мој! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако - ох, браћо драга! Та зар би тако презрели вас?...

Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако - ох, браћо драга! Та зар би тако презрели вас?...

Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако - ох, браћо драга! Та зар би тако презрели вас?... Презрите братства покор и клетву; Што небо даде, погаз'те ви!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Свуд ћу тебе куд хоћеш водити; ја жалосну вашу знадем судбу.“ „Ах, божество творцем назначено! зар толико могућега творца наша мрачна занимава судба да атому једном мислећему да божество таквога качества, да г' у

Сатано, равночини брате, - Михаил му поче говорити - какве черте виђу ја погубне на твој образ, и на све остале! Зар се јеси р'јешио доиста испитати гњев праведни творца и у вјечну поврћ погибију себе самог и све легионе те су

и у вјечну поврћ погибију себе самог и све легионе те су твојој власти потчињени и твојојзи круни архангелској? Зар се смијеш врагом злијем назват оца свога и оца мировах, који те је из једног атома у вјечнога претворио духа,

Попа, Васко - КОРА

киша вечности Похлепно нас уједа 13 Руше се стубови који небо држе Клупа са нама полако У празно пропада Зар да довек чамимо У каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам проклијати Разбежали се дани Зар да довек чекамо

празно пропада Зар да довек чамимо У каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам проклијати Разбежали се дани Зар да довек чекамо сунце Да нам се кроз ребра зажути Слушамо како нам срца У грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

А номофилакс урлаше даље: „Зар ти није, несретниче, познато ко сам ја? Ја сам заштитник закона па ћу, као такав, наћи пута и начина да тебе и твоју

Посумњати у Милонова ишчекивања, значило би сумњати у себе самог. Зато рече после кратког размишљања: „А зар ти мислиш да ја могу чекати док се на твоје рибаре не излије благодат моје молитве Посејдону?

“ „Како да не, драги мој! Твоје мишљење ме нарочито занима, баш због тога што се са мојим не поклапа. - Та зар верујеш да мислим како су моја учења последња реч сазнања? Она су тек скроман почетак“. „Е, па лепо, слушај дакле!

„Како? - Зар ниси вичан геометрији?“ „Видиш стриче! Трудио сам се коликогод сам могао да изучим ту науку, али заглибих на по пута.

их, реч по реч, написали, а од Демокрита остало је тек неколико малих одломака његових дела у сведочанствима других. Зар не би, у оваквом случају, сваки наш суд била, у неку руку, пресуда, донесена у отсуству једног од парничара?

- Ти си, Теокрите постао недостижан песник идила. Па зар да се са правом не упитамо: шта је урадио тај Аристархос да му се одају почасти до којих ни један од нас није дошао?

Она га напослетку зовну, изговарајући његово име најслађим гласом. „Архимеде! Зар нећеш овамо к нама да видиш сву ову лепоту?“ „Има времена“, одговори он. „Нисам нимало нестрпељив ни љубопитљив“.

“ „Ти си, краљу, био целог свог живота правичан владар; зар би могао да на основу непоузданог мишљења Еразистратовог осудиш човека на смрт?

Наша отаџбина се с правом поноси тим одликовањем њеног сина, а поноси се и вашим књижевним радом“. „Зар се тамо код вас још зна о мени?“ „Како да не!

„Па зар нису Арапи бацили у ватру те списе?“ „Не. То је злобна измишљотина. Баш на против: они су те списе спасили од пропасти

„Зар папе?“ „Да, синко мој, то ти могу овде казати у поверењу и испричати како се то догодило“. „Причај ми, оче!“ „Е, онд

И наш славни Региомонтанус, каснији бискуп регенсбуршки, беше његов ученик“. „И ја бих то радо био!“ „Зар и ти, синовче?“ „Да бих се усавршио у грчком језику толико, да могу читати грчка дела у оригиналу“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми. „И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем. „А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу.

Јесте ли видели, молим вас, како су духови припремани, бодрени. И зар сами не увиђате како нама данас недостају Незнамови и Корењеви?

Ја... ја бих хтео али не могу. Опростите, али ви баш јако подсећате на ову Дору Баршовску. Сви ми само имитирамо, зар не? Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова.

веровао да слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво, то јест надао сам се да ће људи постати бољи. Зар не? Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане?

Окови то вам је награда. За њих су пали милиони. И зар после свега што сам видео, доживео, трпео, треба свесно да зажмурим па да понова верујем? У шта? Коме да верујем?

А ви? Кажите сами, Ви бисте нешто хтели, а то што хоћете то није из вас, из нас, непосредно. Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова.

“ Ја сам већ деградиран, ја сам понижен до животиње, ја сам осуђен, не могу ме даље од жица, зар не? А ја сам рекао... али ево читај оптужни рапорт и кажи сам.

више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека или једне

милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека или једне групе људи? Зар се то осигурање није могло постићи благовремено и са много мање жртава?

Зар се то осигурање није могло постићи благовремено и са много мање жртава? Зар је морало да дође до тога да се човечанство унесрећи па да се постигне, ужасно, само тај резултат: да рат није вођен

Сузе није пустио. Па после кратког ћутања: — Али све то ја бих могао да преболим. — Несретни Никола, зар још има? И ја испружих руке као да бих покушао спречити нешто од чега сам стрепио.

Колико сам пута покушавао да пишем, па у безумној грозници сумње бацао перо питајући се: коме да пишем, зар су они живи, зар је То могуће, зар ми није ближе и само небо од њих?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

како тражити од њих толику храброст, толики хероизам, да сами себе, по свијесној одлуци, одједном и коначно униште? Зар то не би значило одважност? А они што имају одважности — то су баш они који треба да живе!

А то, све ми се чини, не би баш могло да се назове стварним, па ни здравим; то би, штовише, био у неку руку идеализам. Зар, при помисли да бисмо били други него што смо — далеко успјелији, далеко чаробнији, па и далеко сретнији — дубоко у

Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго. Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа

Дохватио ме је за пулс — овлашно, из реда и навике — и ведро ме упитао: — Но, како је? Сад је боље, зар не? — Боље, боље, много боље. Већ готово сасвим добро. Хвала вам, докторе. — Но, видите!

Та што ће јој то, брате драги! Зар јој није довољан онај један таленат, и зар није у њему цјелокупна она? Имао сам отприлике исти утисак као кад би за

Та што ће јој то, брате драги! Зар јој није довољан онај један таленат, и зар није у њему цјелокупна она? Имао сам отприлике исти утисак као кад би за какво велико сликарско дјело запитали да ли,

ако је физичка љепота таленат, зашто да њега мимоиђе тај редовни, готово безизнимни данак осталих талената? Зар и други таленти, за своју помаму живота, за своје свјетлости и своје визије бескраја, немају, скоро увијек и свагдје,

И, што је још горе, остала ми је извјесна неспособност да схватим пуну важност тог лучења. Доиста, зар и факат нашег доживљавања у мисли, у фантазији, зар и факат нашег чувствовања, треперења наше сензибилности, нису исто

Доиста, зар и факат нашег доживљавања у мисли, у фантазији, зар и факат нашег чувствовања, треперења наше сензибилности, нису исто тако факти као и они „вањски”, „физички ”, „реални”

)? Зар и факат што ја у датом часу доживљавам, мислим, чувствујем, стрепим, трпим, није исто тако реалан и хисторичан факат ка

датом повијесном моменту Цезар прешао Рубикон или што је у другом повијесном моменту земљотрес продрмао Земљину кору? Зар оно што се „само мисли”, што се чувствује, доживљава, пати, не потреса моћно саме темеље нашег бића, и није ли то

До те мјере, да понекад уздрма и наш физис, угрози и саму нашу егзистенцију. И зар и ти „вањски“ , „објективни” факти у суштини не остварују своју важност и своју значајност по нас тек тиме што се

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: — Зар из 'наке куће?!... — Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... — Јок, не може!

Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица? Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао:

Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица? Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити

За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. — Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.

— Стан' дер ти, момче, да се разговоримо. Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. — Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу!

Ђурица поче долазити к себи. — Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац... Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. — Доле ту кустуру! — цикну кмет.

— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа.

После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? — Покојни Вуксан га је видео па умро. Он је казивао чилу да личи на лисицу.

му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: — Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?... Их, душу ли му, што плаче гора за 'ваким јунаком!

Јадне су нам данас и горе и горски цареви... Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш... — Ко, зар Јевђовић?...

— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш..

Рећи ће: тако му и треба!... Назваће ме лопужом и свакојаким именима... Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем? Зар није све једно: зар ме није и досад презирала! Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Па то је наш татко. — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан! — То је ала, зар ти не видиш? — А што му дадосте хлеб од три сорте?

Средњи вели: — Ја не дам сестре ноћас да се води. Али најмлађи вели: — Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао? — па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита!

Вели најстарији брат: — Ја је не дам. Средњи вели: — Ја не дам сестре наше. Али најмлађи вели: — Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао? — па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека вам је сретна и честита!

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било?

Но кад они почну бјегати, Баш-Челик то дозна, па брже потрчи и царевића стигне, па повиче: — Е, царевићу, зар ти украде жену!

његову и, кад издалека види да Баш-Челик некуд оде, јави се жени, и она се зачуди и препане, па му рече: — Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!

Царевићка се хитро досјети, те ће му рећи: — А зар ти није дошла књига? Ја сам ти одмах писала да се повратиш, да се узмемо. Ја сам те само кушала.

Онда чоек рече: — Ала, жено, лијепо ти је ова ливада покошена! А жена: — Зар ти је напало на очи, те не видиш да то није кошено, него стрижено! А чоек опет: — Бог с тобом, жено!

Цар завика: — Зар је то све он учинио? — Јесте, царе, тако нам бога! — Брже амо донесите га, ја ћу њему казати. Они га донесоше, а

— Знаш ли кад ће да се из воденице врати? — Ако иде правим путем, неће никад ни доћи, а ако врдне кривим путем, зар ће и доћи. Зачуди се човек оваковом разговору, седе на праг да домаћина чека, и више ни о чему није смео да пита.

— Што улови, оставиће, а што добије у лову, донеће, — рече млада. После два сата млада рече: — Стојте, сватови, зар не видите шуму што плаче? Да причекамо оца.

— Шути, будало, — одговори му отац — зар мислиш да ће из жива јагњета извадити џигерицу? Кад буде џигерица, биће и јагње.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ПЛАВЕ МИСЛИ О што си, зашто занела се тако? Зар не чу ветар да о прозор бије, С њим моја слутња, моја чежња, нада, Страх у даљини? Знадох да си млада, И тако лепа.

И ја бих тада... Мој љиљане бели, Што су ми тебе пакосно однели? Што ти бар сама?... Зар те није жао? Куд гледаш дуго сном где нема мис'о Потеза својих?

се лепо ведри Окис'о видик, огрнут са стравом, И моје лице, док даљином плавом Ја видим љубав, поглед њој ми једри. Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу.

Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро!

Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро!

Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро!

Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро! О куку, куку, зар живота треба За оног коме свет је већ изумр'о. Падај, животе, с јауцима мојим. Цепај се, време.

И, костију, крви к'о да сада неста! К'о да све ишчезе неосетно мину! Зар ничега нема? и зар живот преста, У визије своје разли се и плину.

И, костију, крви к'о да сада неста! К'о да све ишчезе неосетно мину! Зар ничега нема? и зар живот преста, У визије своје разли се и плину.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

”Шест блокова наниже, а онда лево”, одговорио је, гледајући ме убилачки. “Зар је ово Америка?“, упитао сам се болно изненађен. “ Ова земља заостаје читав век за Европом у цивилизацији.

“Зар вам нисам рекао?“, тријумфално сам упитао своје службенике а један од њих је одвратио: ”Невероватни сте, господине Тесл

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

- Капу доле, неваспитана сељачино! Зар не знаш како се стоји пред претпостављеним? - промрмљао је он обраћајући ми се.

- А, ти бунтовно дерле, зар мислиш да ћеш таквим одговорима заслужити бесплатну карту из Гензендорфа до Беча и натраг?

- Па ви сте имали изврсне учитеље, у оцу и мајци - приметили су они и додали: - зар очекујете да ћете наћи боље учитеље у Прагу.

И зашто да човек лупа главу око топле одеће када иде у Њујорк? Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није топла земља кад се човек сети оних број

И зашто да човек лупа главу око топле одеће када иде у Њујорк? Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није топла земља кад се човек сети оних број них слика голих индијанаца.

” - одговорио сам и чекао његову реакцију. “Зар вам Ратерфорд није рекао да је Клерк Максвел умро пре четири године?

који је седео насупрот мени за столом, приметио је моје узбуђење и упитао: - Вероватно нисте раније видели Алпе, зар не? - Не - одговорио сам му. - Ви сте срећан момак! – рекао је Енглез, додајући да би много дао да је на мом месту.

” Али зар нису ова знања и ове академске почасти у неком раскораку са појмовима старога Идвора? Чинило ми се да је то мучило

- Будимпешта је довољно велика да буде престоница Јужних Словена у Мађарској, зар не? - упитао је. - Она је то засигурно, али је нешто незгодна и неприродна, одговорих ја.

” - одговорио сам и чекао његову реакцију. “Зар вам Ратерфорд није рекао да је Клерк Максвел умро пре четири године?

који је седео насупрот мени за столом, приметио је моје узбуђење и упитао: - Вероватно нисте раније видели Алпе, зар не? - Не - одговорио сам му. - Ви сте срећан момак! – рекао је Енглез, додајући да би много дао да је на мом месту.

” Али зар нису ова знања и ове академске почасти у неком раскораку са појмовима старога Идвора? Чинило ми се да је то мучило

Ћипико, Иво - Приповетке

—Па шта ћу му ја? — одврати жупан. —Ништа! — врцне она мало разговором. — Дајте мало сухих дрва! —Зар сте све изгорели? Ча радите од њих? —Има, има још, — пожури Цвета, — но мокра су. — Осушите их... Видићу ја.

Диже главу: — Шта брбљаш? Све је у реду. За шеснаест новчића узела си литру вина за болесног сина. Зар се не сећаш? —Па, здрави били, и то ми наплаћујете? —Дакако! Али мени мукте доходи? —Имате га у кући.

Отићи ће тамо; првих дана наћи ће му се на невољи, али послије? Зар да се удоми у оним голим кршевима, откуд му се отац иселио?

до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује весеље: док је њих, што ће да жали! Зар на свијету има ишта јачега и вриједнијега мимо њих? А браћа окупљају живину и наредни су да даље крену.

Враћају се истим путем горе на бријег… — Зар смијеш ту пасти? — пита га дјевојка, кад су били близу тврђаве. — Што не могу? — одговара он.

Око подне са Спасојем обједује. Залажу се; он журно, она полако, како се научила. — Што си невесела? Зар ти жао што си дошла?... Ето, можеш се похвалити да си била у Америци... Једи и пиј! Немој послије да се тужиш на ме!

учини јој се да је Марково лице изобличио грђе но игда, па, погледавши на море прама шкољу, рече више себи но њему: — Зар је било од овога потреба? Боље би било да смо на шкољу остали...

— 'Ајдемо! — повика он изнебуха. — Или не знаш да си ми жена?! Не знаш колико сам се гризао у себи тебе ради!... Зар још мислиш на друге? Па се диже и, вукући је, потисне је у кућу — и за собом затвори врата.

је слушала свој сопствени животни нагон, једини што јој је био вјеран, да се није обазирала на свијет и његове навике: зар да свијет боље од ње саме познаје њену вољу?

Стари се чини невјешт и нагна врчем да се напије, док онај изнебуха надода: —Био би' је вјенчао, да је она хтјела... Зар не, стара?

Па кад млади нарасту, излете из гнијезда, и нестане их — бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају куд им је мајка? —Ма ето, — прекине за час низ мисли, — ни ја не познајем ни оца ни мајке....

Да ти боље протумачуш: био би' незнабожац. — Бог с вама, ча вам је?!... Зар ми не вирујемо у бога, ча смо за стари кип светога Спиридиуна?... —Јесте...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Али зар ти ратови нису променили слику Европе, зар они нису мењали државе у којима је српски народ живео? Мењани су и друштвени

Али зар ти ратови нису променили слику Европе, зар они нису мењали државе у којима је српски народ живео? Мењани су и друштвени системи, мењане су и доминантне

године заправо се подудара с развојем од парнасовства до постсимболизма. Зар је случајно што на почетку изврснога Писма Ивана В.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

РАКА: Шта ће ми да се умијем? ЖИВКА: Вуци се тамо, опери ту руку. Зар не видиш да изгледаш као шинтерски шегрт? (Гурне Раку те овај оде с Анком.

ЖИВКА: Ехе, где си нагао? РАКА: Тамо! ЖИВКА: Ама, зар ти је мало било, окачењаче један? А латински – двојка, а наука хришћанска – двојка, а математика – двојка!

Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе. ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива?

ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и зна, чим није дошао у канцеларију. ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио?

ДАРА: Не мислите ваљда да отац буде министар? ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим. Па ето, тражио је цилиндер. Зар не видиш да ја држим оба палца стегнута?

ДАРА: Па то је лепо! Што му замераш? ЧЕДА: Ама, то је лепо у теорији, али у пракси није. ДАРА: Зар не умеш што друго да смислиш?

ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме. ДАРА: Па што си навукла злато на њега? ЖИВКА: Него! Какво је то питање? Зар госпа Драга има златан зуб, зар госпа Ната има два златна зуба, па чак и госпа Рокса протиница има златан зуб, а ја да

ДАРА: Па што си навукла злато на њега? ЖИВКА: Него! Какво је то питање? Зар госпа Драга има златан зуб, зар госпа Ната има два златна зуба, па чак и госпа Рокса протиница има златан зуб, а ја да га немам!

Јер,ето, шта си ти свршио – ништа. Нити имаш школе, нити знаш језике; трипут си досад отпуштан из службе. Зар није? ЧЕДА: Дозволите... ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе?

Не бих никад иначе, ал' морам рећи, замислите, опсовао ми матер. ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш матер? РАКА: Нисам! ЖИВКА: Јеси, несрећниче; јеси убио те бог да те не убије!

РАКА: Нисам! ЖИВКА: Јеси, несрећниче; јеси убио те бог да те не убије! И зашто да јој псујеш матер? Зар она тебе учи и васпитава, а ти да јој псујеш матер? Зашто, 'ајде кажи ми зашто?

УЧИТЕЉИЦА: Пфуј! ЖИВКА: Марш, стоко једна! Зар је за тебе васпитање! И ја још сирота хоћу да научи енглески да би се могао играти са децом енглеског конзула, а он,

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

] Зар ја не знам колико је то што ја то морам! И то ја ја! Ох!”80 Јунакиња тада, управо као чист рефлектор, преузима сабеседн

Сутра ћу вас издати лекару. Зар не видите како сте се већ осушили? Боже мој, како сам ја представљала себи Србе”. 221 Сан у сну, или двоструки сан,

Уосталом, зар је за ветар који лађе преврће било тако важно напоменути да по рекама повија кишу? Али је, очигледно, била потребна

Са оном страшном раном што му се протезала од гркљана до десног рамена, зар није узалуд, месецима, лежао непомичан, над утоком Дунава, лебдећи између живота и смрти, у оку са жутом светлошћу

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Да се браним, ага. — Чиме?... Пушком?... Каурска главо неразбрана!... Зар не знаш да је ваша пушка умрла одавно? — Заиста је тако, ага!... Али деси се по нека...

— Гља, свиње влашке — окренуо му се Хамза пријатељски и с осмехом: — а зар ви носите оружје? — Понекад, ага... — А смете ли убити Турчина, бре? — Па... да не донесе бог, Хамзага...

Томе најпре ни Калудрани нису веровали. Побогу. зар може Колашинац вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру?

Томе најпре ни Калудрани нису веровали. Побогу. зар може Колашинац вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру? Кад се зна да се тај знак хришћански ни кроз векове не може са чела избрисати?

Па нас лаже све неким ослобођењем. А камо га? Зар да чекамо до Бога и до вијека? Нијесам ја луд, жено!.. Пођем у људе или на сабор. Све изгубило памет.

Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета... Помисли: зар има боле вјере од наше?

Повратак!.. Зар је то могућно? Арнаутин, мус– лиманин, да се поврати из својега царства? Додуше царства без султана, али опет својега,

“ Окрећем се около и гоним коња насумице, а он осећа пут за брда и отимље ми се да пође брже. — А зар нећемо свратити код проте? – проговори ми најзад ћутљиви пратилац. — Ено његове куће! — Којега проте, побогу?

— С ким си овде, прото? – упитах га полако, зачуђен што никога од чељади не видим. Он се насмеја: — Па зар ниси чуо да сам сасвим оставио брда? — Тек сад видим. — Овде сам само са два најамника.

Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа. – О, Мет Фираја, а зар још шећеш по земљи! — викнух му, и он стаде као укопан, али без знака каквога новога стра– ха.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

СТОГОДИШЊИЦИ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА-САРАЈЛИЈ 192 О ЗАРУЧЕЊУ КНЕГИЊИЦЕ СТАНЕ 194 ЊЕНОМ ИМПЕРАТОРСКОМ ВИСОЧАНСТВУ 196 ЗАР НЕМА ДРУГА ЛЕКА! 197 КАД ВЕЋ МОРА... 199 ДА СЕ НЕШТО...

Ох, ласно је мудар бити, Ласно ј’ тешит’, световати; Али људи, Бога ради, Зар не знате шта је мати! Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!

По сто миља, веле људи, Прелетите за час бесно; Зар се не би то орило Хучно, звучно, урнебесно? А ви тако мирно, тихо Пролазите простор свети, Та већи се шушањ чује

За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види

За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима,

јека... Неко трчи... ко си? стој! „Ја долазим из далека!“ (Из луднице утекô ј’). Куда журиш? — „Пузим дома!“ Зар га имаш? — „Сто и два!“ О сирома’, о сирома’! Теши себе како зна. Та што бунцаш! Буди свесан!

»Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде. „Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада.

„То зар ђаво! — викнуше господа, — Те дивоте ни анђео нема...“ А краљ сиђе, уметнику приђе, Потапша га рукама обема.

„Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?“ Није; јер од куд ниче То врло добро знам. Волô бих згрешит’ роду У каквој забуни, У тренутној

»Јавор« 1890. УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ Подземни беси, којим нисмо вични, — Зар бурним, морем поста земља ова? За један тренут више јада створи Нег’ што би могле стотине громова. Има л’ се куда?

И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни. А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде.

Та то нису сјајни двори, Ту је слама до појаса. Ту пастири... зар пастири? Јест, пастири духа чиста, Достојници да им руке Приме, носе, хране Христа.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара. ЕВИЦА: Зар он није ваш брат? ФЕМА: Девојко, ти ваљда ниси сасвим изгубила мозак.

видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица? ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.

ФЕМА (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш? ВАСИЛИЈЕ. Зар ви нисте Фема, покојног мајстор Пере опанчара жена? ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови аљина опанчарица?

ФЕМА: Гледај опет овог! Сад да не свиснем од једа. (Подбочи се.) Море, имаш ли ти памети или немаш? Море, зар ме не видиш како сам обучена? Кад си јошт овакову мајсторицу у твом веку видио?

ФЕМА: Ти немаш никаква посла, него да седиш ту, да слушаш заповест. ЈОВАН: А крава да цркне од глади; зар јој не треба дати сена? ФЕМА: Крави сена, ух! ух! (метне мараму на нос) ала смрдиш!

Прво и прво: ти се нећеш више звати Јован. ЈОВАН: Него? ФЕМА: Ханц. ЈОВАН: Зар сам ја коњ? ФЕМА: Будало! Најлепши пединтери имаду то име.

То сви Французи имаду. ЈОВАН: Шта Французи, оне поганије што жабе једу! ФЕМА: То је нобл, Жан. ЈОВАН: Зар би ви јели? ФЕМА: Јохан, ти јошт не осећаш шта је то ноблес. Што год је у моди, то је лепо.

ФЕМА: Дакако, то се зове ноблес. ЈОВАН: И панталоне? ФЕМА: Зар ти ниси видио да мадаме носе фрак? ЈОВАН: Хе, хе! Тако би најпосле ја морао обући сукњу, кад би се на моду дао.

(Пође.) ФЕМА: Гурбијан, безобразник, ти си за свињара а не за поштеног пединтера. Зар се тако од ноблеса иде! Ниси ни у руку пољубио. ЈОВАН: Шта вас знам ја, кад кажете да вам је зло.

ЈОВАН: А мене да отерате? Мајсторице, ја мислим да вас поштено служим. ФЕМА: Тумо! Тумо! То је псето, магарац, зар ти ниси видио да свака ноблес псето води! ЈОВАН: Па какво је то псето за двадесет форинти?

(Ода горе-доле.) САРА: Мамзел, артигкајт изискује да одговорите на курмахерај. ФЕМА: Паорко, зар сам те мало воспитавала? Камо божур, комифо-ле сужес? Зар оћеш довека да ме срамотиш? ЕВИЦА: Верујте, мајко...

ФЕМА: Паорко, зар сам те мало воспитавала? Камо божур, комифо-ле сужес? Зар оћеш довека да ме срамотиш? ЕВИЦА: Верујте, мајко... ФЕМА: Пст! (Врти главом на њу.) Мама, мамицхен...

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Ја после сна тог не знам куда сад. Ти, сну мој, моје тамно подне, сен зар сведок предела нестварних ја за свет од топле глине умешен! Куда да одем после овог сна.

О ватро тамна иза себе, ко први да љубим тако љубим, не могу да се сетим. Зар знам што сам знао зар знам што ћу знати: скелет усамљени изгубљено име дивно усклађене с празнином што памти јаловост

О ватро тамна иза себе, ко први да љубим тако љубим, не могу да се сетим. Зар знам што сам знао зар знам што ћу знати: скелет усамљени изгубљено име дивно усклађене с празнином што памти јаловост цвета и јаловост зиме.

Ја имам своју ноћ, али у каквом мутном камену ја сам заменио своје срце за тешку варницу? Зар новим телом освежити ломну крв? Како се усудити заменити пут путовањем, биће ватром, мирис уместо сенке издан изнутра!

Љубио сам срамно, нежно, часно, то тело које осветљава себи пут ка својој смрти. Зар песма? Завера против срца то је!

Тамо се од љубави умирало док се љубило! Промени своју песму. Зар ћемо издржати Музику када нас буде даровало време, Брзину која се свему руга И цвет коме је корен дозлогрдио!

Душо, животињо коју прати сета, Упознај нас с мразом који пише песме; Шумо тешка римо накрај бела света, Зар зло побеђено ни запевати не сме Пред новим злом које почиње да цвета?! Мисао која не уме да мисли Завлада светом.

речи, треба ми време; Време је да сунце каже колико је сати; Време је да цвет проговори, а уста занеме; Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Краков, Станислав - КРИЛА

Уклањао је прамене зализане косе који су падали на очи. — Колико их је било данас? — Зар бих знала?.. погледај, то сам зарадила...

Провидне, жуте капсуле се просуле по земљи. Поцрвенео је као девојчица. — Зар и на фронту? Говорио је како ларицин лечи од бубрега. Баба га је од године упустила.

— А да ли ћемо, душко, и ми сада у напад? — смежурани капетан забринуто пита. — Па да шта ћемо. Зар не видиш чичу како се променио? А кроз очи Душкове као да пролазе слуђене слике јуриша и клања.

Он је познавао те ко раке. Одједном су врата шкрипнула, н нешто бело појавило се. Стресао се. — Зар опет? Покренуо се у кревету. — Пст. Једна мека рука пипала је по јастуку. Додирну његове косе.

Петровић, Растко - АФРИКА

Зашто? Зар сам толико сâм на овом друму, у овој шуми, у овом животу, да ми једно пријатељство тако пролазно и један растанак тако

на шта Н. узвикује: „Зар можете и помислити: краљ поред жена! Пре уз робове!“ — он, смешећи, се сасвим љубазно, долази да се постави.

Река је била црна. Питао сам своје пагајере: зар не умеју певати. Они се насмејаше Младић који нам се од малочас придружио и који помало зна француски, рече да би

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СПАСЕНИЈА: То никад нећу!... Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне?

СТАНА: Ти ћутиш, Спасо!... Шта је то? Зар хајдук један да те приволи Да срећу своју ногом погазиш? Где ти је кућа, где је колиба, Кад сјајне дворе тако

Сад може старе руке скрстити, Па тужно рећи: „Све ме издаде!...“ ГЛАВАШ: За киме жалиш?... Зар за маћехом Што и сад јоште не зна прежалит Збрчканих дојка суве изворе?

СТАНА: Куку! Зар мртва?... (Гледа усплахирено у Салију.) Човек си, видим, Али у твојој црној зеници Кô да се живи ђаво згрчио, Те

ДРУГИ ТУРЧИН: Луда је, честити пашо, те од нас тражи јединца свог. СУЛЕЈМАН (види Стану): Дошла си зар?... А шта ћеш ту? (У себи.) Син јој је јоште ноћас умакô Па ко је, врага, држи овде још? (Гласно.) Махнита је!...

(Гласно.) Ти сина тражиш?... С каквим образом, Протуво светска, рода лажљива? Зар се не сећаш на обећање Што си заклетвом лажном тврдила, Пред муселимом мојим клањајућ?

“ ПРВИ ТУРЧИН: Прави јарамаз ђаур! ЋЕРИМ: Зар на царевој земљи таким језиком раја говори?... Ефендум џанум, твоја је кривица што се толико ухасио!... ХАСАН: Јаваш!.

ИСАК (говори на уво Вуку и Радаку): Тај што се мршти, Ћерим је, Раде, Погана зверка!... О, знам их ја! Та зар сам мало од њих трпео?... А онај онде што је са чалмом Збрчкано чело скрио лукаво, То је Салија!... Све крволоци!...

А дође л’ доба да се погине, На прагу нека дочека смрт!... (Отвара врата, нишани и пуца.) Зар крчиш, Суљо? Седамн’ест рана носим са собом, А ти од једне гребеш ледину!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Коме се левча пребила? — пита и не осврћући це загрејани возар. — Зар мени?! Кажи ти то твојој стрини. Моја се левча никад не пребија!

— Откуд ти овде, деда Стојане? — Изгореше не проклети Турци, бог ги убио. — Зар упалише Церје? — Упалише, упалише, проклетници проклети! На ноћ га упалише. Изгибе народ, изгибе, изгибе.

Наскоро се тргох. Черњајевљев собар тумарао је ца свећом по соби. — Шта тражите? — Ђенералов доглед. — Зар је већ устао ђенерал? — Сасвим је готов; сви су поустајали, сад ће се некуд кренути.

Он погледа само за тренут и рече ми зачуђено: — Шта је вама?! Зар не видите да су оно дрва? — затим продужи писање. Дрва? Ја опет станем гледати.

Комаров се чисто обрецну на ме: — Молим вас, оставите ме на миру! Зар не видите да место, где сте ви уобразили да нешто видите, лежи скоро спрам самога Алексинца.

Зар не видите да место, где сте ви уобразили да нешто видите, лежи скоро спрам самога Алексинца. Зар би Турци напустили овако леп друм до саме Тешице, па се косом провлачили до над сами Житковац спрам Алексинца?

После сам се опет куражио: зашто да ја не могу баш ништа разумети? Зар у војсци није пуно примера, где су прости нестручни људи често поштогод много боље погађали но стручњаци.

Кад он није у први мах обратио довољно пажње на то, ја сам поновио напомену. Зашто да се он тако осече на ме? Зар је то баш тако немогуће да су Турци тамо?

« Xе, xе, »предвидели смо све.« Зар и турске колоне с косе? А оне су бар биле крупне и заиста су се могле предвидети... Питам др.

Владан поћута мало, а после рече доста жалосно, и ако се усиљавао да се као нашали: — Еј, моја микроскопијо! зар сам те зато учио да ме сад овде исеку Черкези?!... У ћутању прође још неко време. Борба је једнако трајала.

) Ђенерал одби понуду. Сад поче наваљивати на њега Комаров. Ђенерал опет рече: — Не, не, то би изгледало малодушно... Зар баш сад?... шта би рекли војници?...

Ђенерал одлази, али не стога, што је овде каква велика опасност, (а у себи сам мислио: еј мој импровизирани беседниче, зар чим отвори уста а ти слага?), већ што он треба да је свуд. Видите ли где це бије крвав бој чак тамо преко Мораве.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XЛІ А нашто моје песме, Зар оне требају, Кад око мене сами Пољупци певају! Кад тако мало створче. Пољубац, певат’ зна, А како ћу да ћутим,

Кад тако мало створче. Пољубац, певат’ зна, А како ћу да ћутим, Зар моту да ћутим ја? XЛІІ Ала је леп Овај свет, — Онде поток, Овде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца, Ево

“ Л А молиш ли се, свете? Ти с’ Богу не молиш! И како ћеш се молит’ Кад неба не видиш! А зар се неба двери За једног отворе, — Тек онда широм стоје, Кад двоје говоре. Две душе загрле.

Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ниоткуда нема ми одјека, — Вичем себи: Зар јој немаш лека!... Идем, станем, кâ очајник клети, Опет зборим речи без памети: „Не сме нам умрети!

Па ће можда смртним стегом Раздробити сву теготу, — Ви’ш, како су лепи нади, Што ме држе у животу! X Зар ја љубит’ више не смем? Зар се мени само крати Своју драгу драгом звати, Уздахнути, осећати!?

X Зар ја љубит’ више не смем? Зар се мени само крати Своју драгу драгом звати, Уздахнути, осећати!? Ко ми може љубав убит’, Ма да ј’ срце раскидано!

Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада, Сваког теши ова звезда — А зар за ме нема нада!? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана!

Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада, Сваког теши ова звезда — А зар за ме нема нада!? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана!

? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана! Кад су били часи златни, Кад времена беху срећна, Ја сам имô много

Кад су били часи златни, Кад времена беху срећна, Ја сам имô много вере, — Ал’ зар вера није вечна Зар је вера што у јаду Изневери сиротана!? — Зар те не смем својом звати, Веро моја — закопана?

Кад су били часи златни, Кад времена беху срећна, Ја сам имô много вере, — Ал’ зар вера није вечна Зар је вера што у јаду Изневери сиротана!? — Зар те не смем својом звати, Веро моја — закопана?

? — Зар те не смем својом звати, Веро моја — закопана? Ти си мртва, мој животе, Отишла си с овог света, Тој даљини нема

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе? Мој школски друг... Али шта да му радим. Да ми је рођени брат наишао сатерао бих га у ред.

Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи. По паљби рекао бих да наши беже.“ Куршуми учесташе.

А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема. Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле? — запита Радојчић. — Какве ракетле!... Борба је била у покрету.

Али наскоро су Бугари осетили наше присуство. Паљба је постајала све живља... Мишић се опет умеша: — Зар је толико важна била та Сива Стена? — Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана.

Ето... Сви ми имамо мајке, сви стрепимо од смрти... Волимо живот. Зар на овоме земљиноме шару нема места за све људе?... Ноћ се спуштала лагано. Чини ми се, много спорије него других дана.

А после, друго, ја сам могао и да погинем. Зар не?... Код вас артиљераца кад погине водник, онда се то одмах забележи у аналима пука.

Пробудио сам га. Он се наљути: — Баш ме брига што си дошао!... Зашто ме због тога будиш! — Зар ниси спавао ноћас? — Какво спавање — он протегли руке и зевну. — Играо сам фарбла целе ноћи. — Како си прошао?

— Пази га... а! — „Фикус“ се клати и гледа свога водног официра поднадулим очима. — Још си жив? Зар те поз-позадина није још убила? — Он прилази Брани и љуби га. — Мој рођени! — Онда гледа „Махера“ полуотвореним очима.

— Већ смо заборавили како то изгледа кад маршујемо кроз варош и ките нас цвећем јада се Брана „Махер“. — Како?... Зар ниси видео господина капетана, пре неколико вечери? — вели Пера. — Наравно! — добацује озбиљно капетан „Фикус“.

и обрукаш нацију. — Ко, је л’ ја? — зину Брана. — Зар ја кидисавао на жице, а да не прогутам један сто? — он скиде блузу.

После детаљног прегледа лекар му је саветовао да иде у болницу. Али потпуковник Петар није хтео да чује. — Зар сада, када људи гину на свима странама, да се ја склањам са положаја због мане срца?

— Јесте, господин потпоручник. — А ти свираш, свираш. Он стидљиво обори главу. — Па... помало... тако. — А зар се не плашиш да те чују Бугари? — Свирају и они. — И тучете се. — Па јес’, рат је — и насмеја се.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

неће нити може —, много од оних поетичних присећања која су, сама за се, изгледа збиља дорасла да и мртву реч оживе. Зар је тако лако одрећи се свега тога, зар је уопште и могуће? И, најзад, зар је баш потребно?

Зар је тако лако одрећи се свега тога, зар је уопште и могуће? И, најзад, зар је баш потребно? Дах старинске фразеологије и заостатака старинског речника пробија

Зар је тако лако одрећи се свега тога, зар је уопште и могуће? И, најзад, зар је баш потребно? Дах старинске фразеологије и заостатака старинског речника пробија се енергично све до Бранкова

Хоратіуѕ Пијериде! дајте лек! Напрегну вражја рука љуту стрелу, Изненада јазви нас. Зар мисли да ћу пасти жртва злобе? Чија носи броњу груд И дању, ноћу, в дому, пољу, радњи? Каква војна, око нас?

Ал! ме прогутат не сме. Зар му не да Нептун; да ил' му с' чини Да је дух мој сам бог. И слаба мишца Људска јача у беди: Сече и препоне дух.

Бивши несрећан славе на путу, ти снова се крепи: Крепкој се намери зар икада отело што? Имаш у души ти велику силу, у духу пак храброст. Достићи наравне врх висине, красоте, мож'ш!

Сни! Од свега тога — шта имате? Сен да грлим, чезне што м’ из руку, Пакосни ви рад’ ји зар гледате Несрећног и превареног муку?

— Воће, да, — гордим рече ми прва погледом, — да, воће. — Зар су и дивљаке воће? — упитам. Небо ми стружу, Уста ми купе при јелу, и никакву желудцу храну Дају.

* Кад озбиљна смрт наступи, Зашто плачеш, о човече? Зар су буде морске прече Нег’ безбрижан мир у земљи? Слава, сила и богатство Променљив је образ мрака.

кивно: Или је Сатана старцу уселио пагубне мисли, Или се срце потрзало слашћу прадедске му земље, Ил’ му се дугим зар ропством к слободи затупило чувство, Петар, кајући се, Ђорђеви бабо, жељаше се вратит; Озбиљом стаде одвраћати сина

Ђорђе пак, стегнув од жалости срце, поче: „Мили родитељу! Шта ти рече, да од Бога нађеш? Мало ли зар нам је страдања, туге и невоље тешке? Мало л’ од векова с неслоге крви с’ српске?

Побуне, претње се прођи, и врати с’, о врати се амо. Гди нам је божије сунце осветлило путове довде, Ту ћеш зар ти се упињати црни навлачити облак? Сироте пиште, ах, небесна страши се гнева и стрепи!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Али зар не знах? Ил’ дужде није знао млетачки Суђење горко — Зету зетову? Па што ме даде?... Што пођох ја?... А Венеција?..

БОШКО: Какве помоћи? БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа? ВУЈО: Обећа, дакако! Кад буде нужде, вели, и док се поразговара са поглаварима, послаће у Венецију

КАП. ЂУРАШКО: За Венецију... БОШКО: Бог је убио! КАП. ЂУРАШКО: А што? БОШКО: Како: а што? Та зар не видиш црни покров тај, Што је у својој љутини господ На Лазареву земљу спустио Да у сужањству пишти жалосном?

Све што у срцу беше светиње: Жену и децу — браћу, другове... А зар ту жртву не заслужује? Та поглед један ока њезиног Сву крв да плати срца рањеног — И моју, и моје браће крв!...

ЈЕЛИСАВЕТА: А! О, сирота! КНЕЗ ЂУРЂЕ: А зашт’ сирота? За алем овај? Зар од алема мислиш то је сјај?... Суза је раје то, рајин уздисај!

Заборавићу бега Ивана! Заборавићу свезу природе Што нас кô браћу веже рођену... СТАНИША: Зар ниси већ? Недела свога црним прљама Ниси л’ окаљô књигу повести, Где прадедова наших имена, Кô мученике вере

КНЕЗ ЂУРЂЕ: А братство? ЈЕЛИСАВЕТА: Зар ти је брат? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Није! ЈЕЛИСАВЕТА: Није, — Нит’ ти је Радош веран пријатељ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Како?...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Није! ЈЕЛИСАВЕТА: Није, — Нит’ ти је Радош веран пријатељ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Како?... Зар и Радош?... ЈЕЛИСАВЕТА: Радош и он — обојица се Са бунтовничким срцем подижу, С престола твога да те оборе...

— И о томе, седи поглавари, О светињи, о слободи српској — Реч поведох у својој тазбини!... РАДОШ: Зар и о томе? То сам слутио...

РАДОШ: И то зар дадоше? КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то, Радошу! Ал’, браћо... ВУКСАН (за себе): Е, баш сам знао Да тако многоречив разговор

РАДОШ: Ти деце немаш, оче, ћут’! А ја их двоје имам за мегдан, И ја — не пристајем! КАТУНОВИЋ: Па зар их ниси за то родио Да на мегдану бојном изгину?...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта, Радошу, Зар смеш?... РАДОШ: Смем, господару! Смем рећи свакад истину; Смем, а зашто не? Тако ми оне крви точене Којом сам

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу. — Зар мене, Јабо? — пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака.

Иј! Уј! Како ми стоји глава?... Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, кô и сваки герз!... Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!...

Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако? — Јест, брате Крстане, тако је — мијења глас и одговара сам себи...

и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако... И блентави је Крстан и даље нешто мумлао.

Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће

Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће слави твојој?...

Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће слави твојој?...

— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души!

— Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!.

— Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби.

„Зар ја да идем путем куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом.

— упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру. — Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља? — Не знам. Какав зулум? Кад? — Ето га, нек ти приповједи. — Само што није прокапало!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

светлости што плама Свуд око нас је, а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас води небеској висини. Зар је већ јесен човекових дана Посула иње по срцу, затрне Последњи спомен прошлих великана?

На врућој обали у раскошно вече, Кад жути одблесак крије магла нека, Трза се. Хоће ли зар да нешто рече То трзање груди последњег човека?

— — ''О, разблудна тајно, што не оста тајна? Зар и ти мораде расветљена бити? Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна Сав бол свога ништа најслађе је скрити.

У мени драж сва је. Али ви сте гробљем створили ме живим. Јер ја немам срца, а го разум шта је? Иронија моћи. Зар њој да се дивим?

И Васељена њива наша поста За семе части — које сунцу сиже. Господе, казне зар не беше доста? Време је жетви, дан косидбе стиже, Време да плоча с гробова се диже. Кô луталице, које патње прате.

хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета?

тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина?

чујем и песма црквена Сипа на мене маглине јесење, Уморно плачу пољане и стење, Модро је све што беше тако рујно. Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева? А ти си тужна. Стид ти образ прели. Разумем.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава! Зар није боље да девојке уче читати и писати тек кад се удаду. ЈЕРОТИЈЕ: Па и онда не знам шта ће им.

Ако баш хоће наново службу, сачекаће док падне влада, па ће га после друга са класом у службу. АНЂА: Ама, зар истина тај човек има толико пара? ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме.

ЈЕРОТИЈЕ: Знам ја да би га ти после пустио, али што не иде, не иде! Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година.

(Сви се окупљају око њега.) ЈЕРОТИЈЕ (имитира га): „Онај што га тражимо!” „Онај што га тражимо!”... Па зар ти, мајку му, у овако озбиљним моментима, не умеш ништа више да кажеш? АЛЕКСА: Па ето то, шта имам друго да кажем?

Свеза Пов. У. број 4742”. Јеси записао? МИЛИСАВ: Јесам. ЈЕРОТИЈЕ: Који ти је број? МИЛИСАВ: Пов. 117. ЖИКА: Ама зар ви још нисте телеграфисали господину министру?

После ћу ја већ наставити... МИЛИСАВ: Како, зар нећете ви то лично, господине капетане? ЈЕРОТИЈЕ: Ама, хоћу, само опет, нека он почне.

МИЛИСАВ: Није, море, толико због депеше, отишао је да се уклони док ми извршимо саслушање над оним. ВИЋА: Како, зар неће он присуствовати? ЖИКА: Неће. Вели, може онај имати бомбу, па – бум!

ЖИКА: Једног имам овде, а другога... јес', бога ми, имам и другога: јуче сам ухапсио Спасу механџију. ВИЋА: Па зар из 'апсе? ЖИКА: А што брате, ако је и у 'апси, он је опет грађаниин.

КАПЕТАН: Немаш ти мене, брајко, шта да молиш; ни ти мене, ни ја тебе. Зар теби није јасно то да си ти у рукама власти, а кад је неко у рукама власти, он има да ћути. Разумеш?

ВИЋА: „Шест кошуља, три пешкира, четири пара гаћа”. КАПЕТАН: Хм! Хм! „Шест кошуља, Три пешкира, четири пара гаћа”. Зар му то не дође, господин-Жико, као неки распоред војних јединица? А? ВИЋА: „Две јегерке”. КАПЕТАН: Две јегерке, а?

КАПЕТАН: Ама, какав је то лом? АНЂА: Поразбија ти ћерка све по кући! КАПЕТАН: Гле, разбојника? Зар мало што нам свима овде окачи репове, него сад још и кућу разбија! Где је она?

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби, та да смо људи — Та да смо браћа — ох, боже мој!... Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?...

Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?...

Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?... Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви!

Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?... И ход се чује...

Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?... И ход се чује... Да л’ поноћ тако мирно путује?

Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?... И ход се чује... Да л’ поноћ тако мирно путује?

“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац мени, старцу, Дајеш, млада, са усана? Зар на моје старо раме Пада рука усијана?

“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац мени, старцу, Дајеш, млада, са усана? Зар на моје старо раме Пада рука усијана?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Прислужи, мамо. Ни тамо, сени, зар покоја, но покој тражиш међ нама, недужну где те болело, сејо, где бела промину.

РЕЧИ У КАМЕНУ І И буде, на води чуду, гојазна глад, бескрајем небо, небо зар? тешко приклопи сварење. И јесте, тма котлова у котлу. Бога ли ради пристави враг, врага ли Бог?

Сина не распесте ви, распео се сам. Ни недра мајци, ни бедра. У крсту кад ње рођај вам и задојење. О, зар за даља распећа невинога не. Сина не распесте ви, распео се сам. XИ Ниско се светиљке упале, гони ноћ.

У целов јед... Гини ми гинуло мало! НИНА МИ НИНА, СПИ, БЕЛА! Нина ми нина, спи, Бела! Дедаци, не знате зар, У сну се заметне плод! Љубио лептир јабуку, нина ми нина, Излегли црва нанино.

О, три пута би, за добро ваше, да оседи ова глава, и трипут на раменима да је нема, и опет буде ту! Зар знате ви, зар ја, зар ико жив, ван Онога озгоре!...

Зар знате ви, зар ја, зар ико жив, ван Онога озгоре!... Простите, грађани, праштам, а Бог над свима нама нек чини своје!

Зар знате ви, зар ја, зар ико жив, ван Онога озгоре!... Простите, грађани, праштам, а Бог над свима нама нек чини своје!

Ничег се не бој, у вечног ти уздање. ИИИ О да су ми голубице крила, Пустињи би однео ме лет. У гробу само зар ћу наћи мира? Ту да исцелим мог живота бол. За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

да пошље кући а она, не смејући понова сваки час да га за то опомиње, бојећи се да га тиме као не наљути, увреди (зар он мало посла и бриге има тамо у дућану и чаршији?

ушао, видео њу, горе, до чекмеџета, у црној шамији, одмах би се трзао, досећао и улазећи узневерено питао: — Шта, зар газда?... — Ех, Бог да га прости! — као храбрећи муштерију, одговарала би му она мирно, прибрано. — Ето, умре, синко!

ако не бити под Младеном боља, већа, а оно сигурно да ће бити иста онаква каква је била: угледна, на гласу, јака... Зар да то није, да се по Младену већ то не види, зар би се хаџија онда упуштао с њиме, Младеном, у те поздраве, у те

Зар да то није, да се по Младену већ то не види, зар би се хаџија онда упуштао с њиме, Младеном, у те поздраве, у те трговачке везе?...

се по Младену већ то не види, зар би се хаџија онда упуштао с њиме, Младеном, у те поздраве, у те трговачке везе?... Зар да он, хаџија, иоле сумња да ће доцније њихов дућан бити као год све радње и дућани што их синови од оцева наслеђују,

синови од оцева наслеђују, не само рђави него ће и пропасти, бити несигурни, не на добром гласу, прете да ће пасти, — зар би онда он из такве једне радње узимао еспап на позајмицу, уносио га у дућан и продавајући га давао му име, глас своје

Баба га теши. — Биће, биће, Стеване. Него још млад, доћи ће и он у ред. — Аја! Како млад, каква памет да му дође? Зар твој Младен није млад, зар њему није требала памет да дође?

Него још млад, доћи ће и он у ред. — Аја! Како млад, каква памет да му дође? Зар твој Младен није млад, зар њему није требала памет да дође? Него, откако умре покојник, а он још онако мали, па све сам у дућану.

Као да није знала, осећала да не треба толико баш да га мучи, да му баца одговорност... Зар је мало што он њу не може да узме, него још и то: да јој он каже, одобри да пође за другога.

Него што поред тога траже, ишту још и ту жртву. И зато му је било тешко. Зашто баш и то од њега? Зар није доста што се одрекао ње, него још и он сам да реши да пође за другог? Зато му је било тешко.

Боље се држи и одговара обавезама него толико њих већ старих, у годинама трговаца — али, ипак, ко зна? Зар се мало пута дешавало да тако човек добро, као што треба, иде, влада се, па одједном се изгуби, пропије, пролола,

Радознали, жељни, молећиви да остане, не прекида, не нарушава... [Ипак изиђе. Чује издалека песму:] Зар ти не знаш шта је миловање, Миловање, слатко уздисање? — Уздисање знам, али не миловање.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

»Ова је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је зар узрок тај што б. прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита б.

Ћипико, Иво - Пауци

одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седам талијера, па зар је он крив што молбу нису уважили? Али се поп не да разлогу.

— Чудо је, виђу и ја сада, — замисли се отац. Али није се могло друкчије... Зар пустити земљу у туђе руке? Не знаш ти, сине, у којој сам ватри био оних дана! Раде посматра оца.

А, бога ми, она је била ватра... А њега знате, чобанче жељно ... —А што ће отац Војкан? —Не будали! ... Зар треба да он за то зна? Прелџије устадоше, ватра гасне.

угледавши одвјетника, збуни се, помисли: — „Залуду је свака одбрана; кад је одвјетник ту, не вриједе најбољи разлози. Зар ће ради мене судац њему иштетити хатора? А, да, врана врани не копа очију!

— Па зар је то поштено? Дакле, на рачун других да постанеш великим! — чуди се газда. — То је друга ствар... Наравно да они не

Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори? Док је жив, господар је да ради што хоће.

— А зар Илија није дошао кући? — упита Радин племештак једнако гријући своја два залеђена прста. —Није... па пођох му на сусре

Уђе у кућу нагло и вели: — Људи, погибе ми отац .... помозите! — Погибе зар? — приупита племештак. Мушки из куће похиташе са Радом. За њима нагнуше и други из комшилука. Журе се и ћуте.

— Ко вели? — насмија се на њу Раде и, погледавши је низ тијело каза: — Зар си што осјетила? —Ништа... али није сигурно до тебе... јуначе мој!

— Што мислиш, биће ти тешко?. Зар нећеш моћи одољети? —Да, тешко је то... — одговори жена. —Знам да јест! ... Али, зар мислиш да је теби самој тешко

— Што мислиш, биће ти тешко?. Зар нећеш моћи одољети? —Да, тешко је то... — одговори жена. —Знам да јест! ... Али, зар мислиш да је теби самој тешко прегорети се? ... Да знадеш како други трпе!

Јеси ли забиљежио? . Газда, не дижући очију са књиге, одговори мирно: —Што, зар мислиш да крадем? —Не велим ја то, али мени је криво. .. —Сви сте ви једнаци... И други тако веле кад треба враћати.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

смрти овог истог старог човека који је, ево, само недељу дана после оздрављења изашао лично на Кулу као да пркоси. Зар се није говорило да је на самрти? Зар неко ко је на самрти може да се попне, на оваквој жези, у Лаушеву кулу?

Зар се није говорило да је на самрти? Зар неко ко је на самрти може да се попне, на оваквој жези, у Лаушеву кулу? „Где је тај видар“, питао је Лауш.

Да ли ја то збиља хоћу? Да ли бих био усхићен тиме? Зар он, тај дебели, задригли гороган, ионако нема одвише? Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда?

Зар он, тај дебели, задригли гороган, ионако нема одвише? Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда? Зар га се не плаше и не сагињу главу кад пројезди на свом белом коњу, угоропађен, уштогљен, гиздав и бесан?

Зар га се не плаше и не сагињу главу кад пројезди на свом белом коњу, угоропађен, уштогљен, гиздав и бесан? Зар правда овога света није у томе што смо сви ми људски створови, крхки и привремени, сметени, збуњени и унезверени пред

Да није тако зар бих могао поднети своју одвратну љуску, у коју сам жив сахрањен? Јелена Уображени млади петао пење се овде свакога

Јер, шта губи ако се препусти некој тупоглавој враџбини? Зар му није досадио терет немоћи под којим му клецају колена.

Нисам склон претеривању, забога, па зар нисам монах коме је забрањено свако одушевљење телесним обличјем. Дошла је и та ноћ.

У реду, ја знам да је он монах и да му је забрањено обраћати пажњу на жене, али зар није могао макар неким најситнијим знаком показати како ме примећује. Барем толико.

Избијале су туче, неслога се међу нас увукла. Боже, како смо замрзли ту проклету ледену девицу. Зар је то баш она морала да учини, зар та хладна госпа која никад још није усрећила ниједног мушкарца.

Боже, како смо замрзли ту проклету ледену девицу. Зар је то баш она морала да учини, зар та хладна госпа која никад још није усрећила ниједног мушкарца.

Лауш је побледео, и зверајући около очима као да је ухваћен у крађи, одговорио: „Зар ти тако изгледа?“ „Лепа је“, поновио је властелин. „То ми је жена.“ Властелин ништа није рекао.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

и с травног свога пута Туђинац хитам блед. Гле, на том суром стаблу њезино драго име Још време штеди зар? Срце се моје буди, и моја прошлост с њиме, И мог пролећа чар Али ње нема више.

Зашто овакав занос, са којим многи се дичи, Мени, најмањем створу, на подлост и порок личи? Зар жарке беседе оне, што жељно преслушах тамо, Не беху ништа друго до празни прапорци само?

Куд се ово жури, куда ово лети? Каквој вишој цели или вишој мети? Кад народом српским само мржња влада: Зар славити братство, мир и „љубав“ тада? То се данас иште, то се данас чита, А за грешне Турке нико и не пита!

3. Шта се мене тиче Ладино весеље, или чија радост или чије жеље? Кô суморни путник на празнику туђем, Зар са сумњом својом да међ госте уђем? Зар да буним радост што им тако личи, И са којом штедро пролеће се дичи? 4.

Кô суморни путник на празнику туђем, Зар са сумњом својом да међ госте уђем? Зар да буним радост што им тако личи, И са којом штедро пролеће се дичи? 4.

9. Па шта ме се тиче њихово весеље, Или њине наде или њине жеље? Кô суморни путник на празнику туђем, Зар са мрачним челом да међу њих уђем? Зар да кварим радост, што им тако личи, И са којом штедро пролеће се дичи? 10.

Кô суморни путник на празнику туђем, Зар са мрачним челом да међу њих уђем? Зар да кварим радост, што им тако личи, И са којом штедро пролеће се дичи? 10. Ја нећу да певам...

“ Смутише се гости, у вику се дали: „Каква је то шала?“ „Зар се тако шали?“ А кум, постар човек, срдито ме зграби: „Вратите је натраг, враг јој - вели - баби!

Ова га мисао уби. А пиће чињаше своје, И гнев се будио тихо, јарост на оних двоје. Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна До сада супруга чесна и домаћица вредна?! Он поче очајно пити.

Ова га мисао уби. А пиће чињаше своје, И гнев се будио тихо, јарост на оних двоје. Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна До сада супруга чесна и домаћица вредна?! Он поче очајно пити.

И дуго стојећи тамо, „Сан је, мишљаше, лажа, а Бог је истина само.“ И кмет се најежи чисто. Зар све што човек снива Мора се на јави збити, да буде истина жива? Не, то не мора бити. И мучно дође му тада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ал’ га се не могох отарасити догод му не запретих шамаром. Шта тај дрипац све не уображава! Зар нисам некад на бечкој техници употребио два семестра да вештачки нацртам стубове Партенона и Ерехтејона и упознам све

употребио два семестра да вештачки нацртам стубове Партенона и Ерехтејона и упознам све њихове мере и пропорције, зар сам зато проучавао толике планове и слике Акрополе да ми неки бедни чичерон са његовим патетичним левантинским

“ „Па зар ти списи вавилонских мађионичара имају какве научне вредности?“ - „Како да немају? Та они обухватају период од 1903

ВИИ ОСАМ ВЕЛИКИХ НАУЧНИКА АЛЕКСАНДРИЈЕ, ЕРАТОСТЕНОВО ПРЕМЕРАВАЊЕ ЗЕМЉЕ Београд Зар Вам се наше замишљено путовање у Александрију заиста толико допало, драга пријатељице, да сте, у жељи да га још који

Довршили сте онај посао који су некад почели наши свети оци, први христијани и апостоли. Та зар не пише у деветнаестој глави дјела апостолских: „А многи сабраше књиге и спалише их пред свима; тако здраво растијаше

“ - „Али, синко, те су планете лака етерична тела, а наша Земља је тешка, трома, огромна. Зар можеш замислити да се она покреће?“ - „А зашто не?

“ - „Када би се Земља кретала и обртала око своје осе како то учаху стари Питагорејци и Коперник, зар нам не би онда, при сваком нашем скоку у вис, Земља отрчала испод наших ногу? Није ли тако?

“ - „Ти си, драги мој, иако протестант, побожан хришћанин. Зар ти није познато да Свето Писмо, Јозуа 10, јасно противуречи сваком кретању наше Земље?

Ко оспорава дејство звезда на судбину, одбацује Божју Мудрост и промисао. Зар је могуће замислити да је Бог своја небеска дела, светле звезде, створио без икакве користи по свет.

Погледајте само ове њихове варијације; зар вам не изгледа као да су почели да терају прекомерну моду. Овај овде, напуштајући једноставну ношњу својих прадедова,

Зато би најкраћи одговор науке на питање које сам малочас поставио био: „не знамо.“ Не знамо! Зар баш ништа? Мени се чини да знамо нешто мало преко тога.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

да затвори очи, А миш однекуда на леђа му скочи, Лав се тргне брзо и миша ухвати, И љутито поче на њега викати: „Зар ти, мала рђо, код толиких међа!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Је ли овде неки хан, механа, или каква — Боже ме прости! — црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?!

СТАНА (с наваљивањем, чуђењем): Како, снашке? Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш.

Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји! Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да толике године

ТАШАНА (плаче): Па зар сам и за то ја крива? И кад си ти то знала, што ми ниси казала, да и ја знам, да онда човека не зовем, не досађујем му?

МИРОН (размишљајући, сетно): А... а... сећам се... сад тек могу... Сада тек могу да знам. (Ташани): Па зар нико ни од твојих, ни од хаџија, зар нико од њих нема да ти дође, да те разоноди, утеши, умири?

а... сећам се... сад тек могу... Сада тек могу да знам. (Ташани): Па зар нико ни од твојих, ни од хаџија, зар нико од њих нема да ти дође, да те разоноди, утеши, умири?

МИРОН (одобравајући): Јеси, јеси. Знала си да кажеш. Казала си ми све. Знам сада све, разумем... И зар до сада нико да не види како се ти мучиш И патиш због тога? И нико то да не опази, и нико да не покуша да поправи?

А ја, сама за себе? Ништа! Могу да живим, мрем. МИРОН (плане увређен): Зар ништа више? ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за све њих ја нисам ништа, мртва сам.

« И кад изашао, толико их напао, а нарочито хаџи-Ристу. »Зар сте, вели, зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег

ТАШАНА (разнежено): Боже, дедо, зар си ме толико волео и зар сам ти толико бола задала? МИРОН (горко): А, остави то. Једном је то свршено.

ТАШАНА (разнежено): Боже, дедо, зар си ме толико волео и зар сам ти толико бола задала? МИРОН (горко): А, остави то. Једном је то свршено.

ТАШАНА Боже, дедо! али, не »дедо«, не »Мироне«, већ некадањи Станко, друже, комшија, зар си ти толико несрећан? Зар ти је толико тешко?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Сећа се мајстор Коста свих тих прича. Он је шести син тога пушкара; њега млади пушкари уопште не сматрају братом. „И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и

— Забога, дијете! Отуда не излази сунце. С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела. — О, Господе, морам и да се прекрстим.

„Да дате оправити оне рипиде! Зар је проти свеједно што носате по цркви оне мотке! Ја ћу платити, колико буде.” — Да, да, оштра, оштра и пред црквом, и

Јеси чуо, Србо! То нека је последњи апс, јер није ти први... Зар је теби апс занимање и забава, ако Бога знаш?!... Доста с Грком!

Разговор између Србе и Настаса ишао је с почетка с брда с дола, док не изађоше на тему. Срба рече тад живо: — Па зар ти не знаш? Влајко је на робији... како је било? ево. Звизнуо по очима газда Мојсила, и онда му претресао џепове.

„Ми ћемо служити само црну кафу” — каже она. А ја: па зар ви не знате да је црна кафа са шлагом одлична, а бадем или орах у црној кафи, то се већ не може ни казати колико је то

паланачког живота стану сви сатови по кућама; а за оно неколико џепних, што иду, нико не пита, јер се боје одговора. Зар тек! Уф, никада подне дочекати! никада суботу дочекати! а од једног до другог госпојинског вашара је вечност!

менице, срамота, лаж, проклета лаж, лажемо се док можемо језиком лаж да држимо, и напослетку гробље, сиротињски дом. Зар то нису пропалице! Звона звоне, носе последњег г о с п о д и н а Влаовића. Дужан и ружан. Све продао.

Павле онда признаде како је утицао на судбину. — Па зар је могућно да ти у такве ствари верујеш! — Павле је мало поцрвенео: — Могућно је.

— Аха! зна се! Госпођа Друкер не само да добро свира, него има и јеврејски нос, као и фрау Роза! Пссст! Срамота! Зар се тако говори у осмом разреду! С матером Павле стално разговара немачки, одродиће се сасвим — Најзад се јави Бранко.

Јевреји играју своје улоге и са заносом, лудачки! Зар ти то не видиш! побогу брате! Ја видим, и ја их разумем. Као на каквој огромној позорници, сложно, стално, на конац и

Ја да сам госпођица — хвала Богу што нисам —ја бих често и образ погазио, и сваки дан бих другог момка волео...” Зар није, браћо, златан наш господин Јоксим! Сушта правда и памет!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Сад им служитељи беду представе и особито сушчество. Началник отвори лагано прозор и опази Романа гди, закосњенијем зар непријатеља поткрепљен, с већим мужеством сопернике позива, претећи да ће им замок у пра и пепео претворити.

Да је Роман у тамницу одведен био чули смо, али онај би се преварио који би помислио да је дух Романа клонуо. Зар ји је мало било у тамници, и опет су се лепо сви на лаки начин избавили, тако да ниједан није погинуо, као на пример

« викне. »Зар и ова да ми разбија главу, као што је с Дидом било? Цорблеу! Ја више не трпим да се девојке вешају; доста се вешају

Чимперич: А зар ви нисте ожењени? Гимнософиста: Наши закони забрањују нам донде женити се докле гођ не постигнемо оно на шта смо

»Млада госпоја? Господин списатељ, ми молимо, и ви се можете оженити, и зар би желили да ваша госпоја буде млада госпоја?« — Него? Стара госпоја?

»Молим, г. сочинитељ, би ли се могао тај лек докучити?« »Шта ће ти лек? Зар си ти доктор? Господин списатељ, немојте му казивати; тако ме непрестано мучи са својим лекарним књигама; све оће да

« Нема, фрајлице, но женске место тог употребљавају плаветнила и зеленила. »У! То мора гадно стајати?« А зар белило лепо стоји? Но шта је ова господична хотела чути?

— »Истина, она је мало...« — Молим вас, само да се не чује. — »Говори се да је мало...« — Кад ћемо је просити? — »Зар нећете ићи да ју најпре видимо?« — О, она ће ми се допасти; дају ли новце пре венчања?

О, небо, о, судбино!« — и проче. Ова девојка има 50 иљада, али јако пробира. »Зар је моја судбина тако свирепа? Зар се небо на моје уздисаје неће умилостивити?

О, небо, о, судбино!« — и проче. Ова девојка има 50 иљада, али јако пробира. »Зар је моја судбина тако свирепа? Зар се небо на моје уздисаје неће умилостивити? Погледајте, небесна господична, како лице моје вас ради сваки дан вене.

— Но шта се даље Роману збило, видићемо у трећој части наше повести. »Шта, зар је већ крај?« Крај, госпоже. Никаква ствар ’нако брзи не зактева крај као шала и шегачина.

То је оно: посвирај, пак и за појас задени. »Али, забога, књига је малена«. Е, зар се, опет, све велике удају? Има стотину ствари које се тек мале допадају: мала уста, мале ноге, мале уши, мала брада,

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

кусом својом вечношћу Је ли то сва твоја тајна Зашто нам сад у очне дупље бежиш Зашто тамом сикћеш и грозом палацаш Зар је то све што умеш Не цвокоћемо ми ветар то Беспослени на вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба Можеш ли нам

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ето, углавноме, свих добрих и рђавих страна тога када човек дозволи да постане жртва биографа. И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин избећи све евентуалности?

Уосталом, само без те простосрдачне дечје искрености, зар се та иста сујета не јавља увек и доцније код човека? Млада госпођа Олга добила је о рођендану брилијантске бутоне и

— Па онда и фризура; зар не налазите да је протагонисткиња имала у другом чину сувише сређену, зализану, некако домаћичку фризуру?

фризура; зар не налазите да је протагонисткиња имала у другом чину сувише сређену, зализану, некако домаћичку фризуру? Зар ту није требало мало више нереда, мало немирнија фризура, мало неуређених власи, међ' којима би, рецимо, у ушима сјала

нереда, мало немирнија фризура, мало неуређених власи, међ' којима би, рецимо, у ушима сјала два бриљантна бутона? Зар не, зар не би то главу чинило интересантнијом?

Зар не, зар не би то главу чинило интересантнијом? Ако ви ни при тим речима не приметите бутоне у њеним ушима и не задивите се,

можда... али се ипак мора признати да је леп украс. Зар не налазите? И зар вам, после ових последњих речи, не изгледа као да је млада госпођа дигла ногу до самога вашег

можда... али се ипак мора признати да је леп украс. Зар не налазите? И зар вам, после ових последњих речи, не изгледа као да је млада госпођа дигла ногу до самога вашег носа, говорећи вам: „Ја

који се испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју је, ни сам не зна зашто, добио и сви други и многи други, зар сви они не дижу ногу увис и не казују вам: „Ја имам нове пипе!

Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и женска деца у то доба. Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и женска деца носе сукње.

изгледао, на пример, грешни директор банке са трбухом од натраг у оној цифри где се уз жену прикључи још пет свастика? Зар не би личио на реморкер који са натчовечанским напором плови уз воду, вукући шест шлепова?

А шта смо ми, једна тако рећи мала земља, тек неколико округа, па седам падежа. Па зар то није, молим вас, бес кад се не простиремо према своме губеру?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Па куда ћу онда? Почео сам се колебати. Ко може да ме контролише!... Зар су мало пута команданти састављали извештај онако како је њима годило... Залутао сам, ноћ је... Застао сам... Тишина..

— И Краљ заустави свога коња да би сјахао. Пришао је и стари краљев лекар. — Величанство, немојте се излагати... — Зар и ти?... Е, мој докторе... Земља ће лако наћи једнога краља, а још лакше доктора... Али данас је тешко пронаћи редове..

Пред једним мостићем застадосмо... Испречила се нека кола, па нити ми можемо тамо, нити они овамо. — Зар ту нађе да застанеш?! — раздра се поручник Коста „Турчин“. — Па, куда ћу?

Заустављамо једну групу. — Ми смо ђаци — вели нам један — па смо бежали до границе. Даље немамо више куд. — Зар Арнаутима и Бугарима у руке! Зло ћете се провести! — опомиње их Груја. — Лако је вама...

— Ама то је моје предосећање... Ето замисли... закључимо сада мир и хајд’ кући. — Зар ти мислиш да је то добро? Онда отпоче разговор. — У историји света овакав случај не постоји. — Протерани су Јевреји.

Иако у Војсци све иде по надлежности и без поговора, покушао је ипак капетан Вела да се благовремено одупре. — Зар нема у вароши нека друга зграда? — Ово је за армију — говорио је коњички ка петан са висине.

Нисте посрнули ни пред навалом бајонета, ни граната. Поколења ће причати о вашим херојским делима... Па зар сада, када смо тренутно напустили земљу, сада, зар да упрљамо светлу прошлост и да се предајемо!...

Поколења ће причати о вашим херојским делима... Па зар сада, када смо тренутно напустили земљу, сада, зар да упрљамо светлу прошлост и да се предајемо!... Зар да синови наши указују прстом на оца издајника... Другови...

Па зар сада, када смо тренутно напустили земљу, сада, зар да упрљамо светлу прошлост и да се предајемо!... Зар да синови наши указују прстом на оца издајника... Другови...

Другови... 3емља вапије за осветом, породице ваше вас преклињу да их ослободите... Зар да напустимо слободу нашу, и да савијемо добровољно главу под ропским јармом? Никад!... Никада, другови!

— Да си ти жив и здрав, ми смо то дознали још у подне, те смо се нарадовали и прерадовали... — Зар нам је било мало пуцњаве? — Познаје се да си сељак... Прангија... Кипислцауф!

— Бог те убио — смеје му се наредник Продановић — зар ниси осетио како ти гори тур? — Како... скочањио сам се од зиме!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“ И тако увек река носи један леш И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...! ... На високој планини бор зелен.

Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја И друмови су меки и дуги. О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!

и краљица улази у барку, А сам Амор несташни љуби је у плеће, Затим шапуће у уво: Краљице, краљице, Ваше величанство зар не осећа премалеће! И њено се зарумени лице, Она понови: Ваше величанство, краљице, краљице...

У недрима хранитељке земље побелеће његове кости: Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени; О јадни сине, Зар си широку своју собу за тако уски променио стан!

Ваљда бејах и сноб... али после свих великих екстаза, отупим чак и досаду да схватим. Не, не! Зар ипак само комад бога, бачен у свет, немајући никаквог сродства са оним што ме окружује; и кевће, и лаје, и тугује тај

) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут. Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда судара влак крај једне реке.

) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут. Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда судара влак крај једне реке.

Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала: Гушим се, зар, у плазми досаде; да је једна кап бар супе остала Кроз победу се ову смешну да прикраде.

Једино због ових раздераних обала у рукама Кукавицо, задрхтаћеш зар опет! Нимало стрпљења да пркосиш мукама, Пљуни! Савладаће те песницама свет.

главе, И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве, А азур никад више, Ни чељуст твога длана никад више; Желудцем зар својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у океан, Тај плод детињства којим нам сазре

Али (да ли да узвикнем, авај!) зар није могуће да и то ново издвајање новог света из оног старог није извршено по нарочитом закону некога општег!

И ако је у вери неопходно откровење, зар није и то једно откровење! И као да за бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце? — Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног

Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачији

Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави! — кажу му. — Зар не видиш? — Мрави — не поверова им дечак: другачије су мрави у чаробној кутији изгледали, нису гризли.

3адрхта Ведран, јаду досети: извор да га потопи воде послао, вода му до рамена стигла. Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају!

У исто ово доба, на истом месту — чекаће је кроз сто година. Нека путује, зар није то сама хтела? Путовала је Капљица, путовала, ко зна колико је путовала!

Ој, како је уморан био 3рачак! — Ко зна постоји ли још увек твој Цвет! — рече 3рачак. — Зар не видиш да је свуда око нас само песак? Облак који их је носио растапао се од врелине, али Капљица није одустајала.

Али, жена је веровала у свог сина. Чак је почела да машта како ће он једнога дана стварати чуда. Зар није, мимо све деце, из сузе рођен? Али, малишан се плашио деце.

А када је дошао и тај тренутак, жена сопственим очима није могла да поверује. Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто слабашно и вечно забринуто дете?

Белко био је изнад њега, али није могао а да не осети страх за мравињаком, да самога себе не прекори: »Баш сам будала! Зар ме не терају од себе, не презиру? Што бих ја бринуо о њима?

А и што би? Нека лете птице својим путем: њихов Цар највећи је, најмоћнији на свету! Зар му нису звездочатци још при рођењу прорекли да ће памећу и величином надмашити сто и једног бившег Цара?

Зар му нису звездочатци још при рођењу прорекли да ће памећу и величином надмашити сто и једног бившег Цара? Зар му нису због тога наденули име Мики-Но, што на језику Царства значи: »Велики и највећи?

Зар му нису због тога наденули име Мики-Но, што на језику Царства значи: »Велики и највећи?« Зар му нису, касније, доглавници то име заменили са Микики-Мики-Но?« А то, наравно, значи: »Највећи од Највећих?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо. СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка!

Забацујући колију, иде по соби предишући): Ја!?... Ја!?... И он то? И он као други! »Младост-лудост!« А зар ја не бех млад? Бех ваљда слеп, сакат, те ме ни једна не погледа и памет ми не помери. Зар ја не?...

»Младост-лудост!« А зар ја не бех млад? Бех ваљда слеп, сакат, те ме ни једна не погледа и памет ми не помери. Зар ја не?... Откад ожењен, хаџија већ, па не смем у механу да уђем. Бојим се, видеће ме старији, трговци, људи...

Срма, свила нека је на њему. Ено, хат му лежи. Слуге га јашу, да не ослепи од силине. А што он да га не јаше? Зар нема где да изјаше? Чифлуци, виногради, њиве, ливаде... Да јаше — бег да је! И мени да је мило. За кога ја течем?

А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац? Зар си ти била за овакву хаџијску, домаћинску кућу? КАТА (болно, прекорно): Ох, човече... ТОМА (устреми сена њу): Ћут!

Ти! Таквога сина имаш. КАТА (погружено одлази, кршећи руке): Црна ја! ТОМА »Црна!« А зар кадгод беше бела, срећа каква? Од како си, таква си. И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна...

А за време Хусејин-паше такве су се на четири коња черечиле. А сад? Циганима царство дошло! — Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То!

А сад? Циганима царство дошло! — Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче!

ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна.

« А ја кога да пошљем? У кога да се поуздам? Кога имам? ТОМА Никога! Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета?

Читаву буну дигли на граници, док је уграбили. И доведоше је! Сад, шта ћу? ТОМА (плане): Па убиј! Зар за њих, Цигане, јоште мука?

ТОМА (стресе се): Ах, синко! Зар овакав Божји, мили, свети дан, и ја овако да га дочекујем. Не, синко! Нећеш га ни ти да заиграш и да запеваш!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

О, зар није доста невоље и туге, И сурова пута што реже и боде?! Вај, узаман море наше крви оде... Моја јадна земљо, ми смо

Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге. Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве? Зар не чује нико: све јаче и јаче Крв наших отаца како љуто плаче И како се тресу оне кости мртве? Тешко нама!...

1913. БАЛАДА ''Кажи ми, дете, што си се покрио Земљом и травом? Зар ти хладно није?'' ''Не, мати. Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште бих био.'' ''Прени се.

Земљаци моји, докле ћете, докле? ''Тамо далеко! Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906.

16 Реци мени, моја драга, Зар ти ниси слика снова, Какву лети, у дан врео, Ствара машта песникова? Но не, таке усне, таки Сјај чаробни ока

51 Песме су ми отроване — Зар би могло друкче бити? Ти у цветну младост моју Ули отров грчевити. Песме су ми отроване — Зар би могло друкче

Ти у цветну младост моју Ули отров грчевити. Песме су ми отроване — Зар би могло друкче бити? У срцу ми много змија, Међу њима, драга, и ти.

За клетвом клетве текле су нове, — Ту кикот, пољупци, треме, А зар да памтим на клетве ове, За руку ти уједе ме.

Не знам рећи колико сам У ковчегу сневô тако, Кад се пренух а на гробу Куцање се зачу лако. ''Зар, Хајнриче, устат нећеш? Вечног дана светлост греје; Сви су мртви ускрснули, Час радости вечне бије.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

о Гилгамешу Енгиду — после победе над не беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити?

Или уопште Илијада уз штампарску пресу или чак и штампарску машину? И зар певање и казивање и музе не престају нужно с појавом штампарске тезге, и зар с тим не ишчезавају нужни услови епске

И зар певање и казивање и музе не престају нужно с појавом штампарске тезге, и зар с тим не ишчезавају нужни услови епске поезије?

То се лепо види и из једне старе мексиканске песме: „Шта је наш земаљски живот? Зар има мртваца међу нама? Не, они живе далеко на небу, тамо где су утеха и наслада.

Дабоме, он је кавгаџија, убојица, самовољан, непокоран, несавитљив. Али зар би могао да буде друкчији према улози која Му је дата у песми?

Али зар би могао да буде друкчији према улози која Му је дата у песми? Зар би могао да представља осветничке и ослободилачке народне тежње, да је — рецимо — миран, тих, послушан, увучене главе

у стању да љуљне топузину од шездесет и шест ока, у стању је да омахује око себе коње држећи их за реп, и тако даље. Зар би могао то да чини а да не прекорачи обичан јеловник? Очигледно, према човеку чаша и погача.

Оно што наједанпут поједу и попију Хомерови јунаци из Илијаде изгледа просто фантастично. Али зар је мање фантастично оно што направе у биткама?

А као мамац носи на глави златно перо. Зар може насилник да прође поред таквог јадника и да га не опљачка? Но у томе случају ђогат би престао да рамље, старац би

поведу да набију на колац, па га Турци понуде да се потурчи — да му опросте живот, он псује Мухамеда додајући: „Па зар послије нећу умријети?

Ја порезу започнем бројити, а он на ме очима стријеља: „Мемед-ага, зар ћеш је бројити? Та ја сам је једном избројио!

А то је дало прилике Милици да постави једно од најважнијих питања: „Зар издаде цара на Косову?“ Ово питање је истакнуто и тиме што рањеник не одговара на њега одмах, него тек пошто је скинут

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дугачки Стриц, највиши ђак у разреду, сједећи у последњој клупи, просто није повјеровао својим рођеним очима: зар умјесто њихове Лане да дође овај овдје? — Не, не, то није истина!

Који год би прут одабрао, тај би му се чинио исувише опасан. — Зар овај? А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг. Машио би се за други и одмах тргао руку.

— Добро је сакривен у хладовини... — А шта ћемо кад удари киша? — сјети се разборити Мачак. — Зар не видиш ову букветину над нама, заклонила је читаву Тепсију.

— Казаћу код куће да сам ноћио у млину. Мачку се није враћало самом кроз шуму, па поче да га страши: — А зар не мислиш на вука? — Нек на њ мисли магарац — прогунђа уморни Стриц.

— Једе мој шешир! — запањено додаде Стриц. — Еј, црни Сивче, зар не нађе бољег доручка?! Кад би сад казали да се Сивац правдао и клео како није ни такао шешира, то не би било истина,

— Та није твој шешир црква па да га лимом крпимо. Боље би било да извучемо какву саргију из магарчева самара. — А зар сам ја магарац? — побуни се Стриц. — Ама нијеси, брате. Магаре има четири ноге, а ти само двије.

Тако је сад мала дружина, на велико Јованчетово задовољство, имала свог „Американца“и свог „Руса“. А зар је лако наћи такву хајдучку дружину?

Сјенка давног хајдука промину сјеновитим Гајем. Бљесну његово сребром оковано оружје. Нешто зашкрипа дубоко у шуми. Зар то не вуку гломазан турски топ да гађају хајдукову колибу?! — Јованче!

су почели да планирају гдје ће смјестити грађевину, кад се Николица нешто присјети: — А камо кућица за моју Жују? Зар она, сирота, да чечи на киши?! — Тако је! — сложи се Јованче.

Батерија ће бити боља, лакше ћу је сакрити од осталих. — А што да кријеш? — зачуди се Јованче. — Зар осталим дјечацима нећемо казати за ову пећину? — Боље је да не говоримо — предложи Мачак.

— Е, па ти си крио и од мене — ожалости се Јованче. — Не, не! Хтио сам сам да извидим, па да те онда изненадим. Ех, зар од тебе да ја нешто кријем? Хајдемо сад кући, вријеме је, а сутра ћемо наставити.

— Шта је?! Ко је?! — поскакаше дјечаци. — Она! Она главом! — Зар лисица? — ускликну Ђоко. — Да пуштам Жују? — пожури Николица. — Какву Жују! — викну Стриц. — Неће Жуја на њу.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Око 1740. Каде дурма откуд капље водена капља, она и тврди камен пробуши. Чије није било, чије ли неће бити... Зар од попа ђакону бити, ја ли од бега субаша?

Ни куцнуо у врата, ни запитао: слобода ми је ући? Зар си ме тек тако за неку просту девојку а не за марицу мислио да сам?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Онакву лепотињу веће у мој век — а ја сам си жена убавачко стара — јоште не видо’... Фрузина гу, ете, име... — Мори, зар она си је једна?! — прихвати тетка Рушка. — у Јордана Калтагџије дом што си процафте девојченце, ете, оно Тимче...

— Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема! У војску терају сас зор, а у женидбу — јок! — Ели је, зар, у Београд бегенисуваја какву мâзну Београђанку, та му саг ове наше несу прилика?!

Обуче ги, и један дан одија сас њи по чаршију, а јутредан неће да ги обуче... Ја си мислим: зар ће ги чува па за недељу ели светак?!

“ — Што бре, ешеку? Зар татко ти чорбаџија први у чаршију и код влас’ и при официри и инџилири, па може да носи путине с потковице, а ти не

“ „А за тој па да ми је!“ реко’ гу ја, та си узе једно сикирче: „Зар ће сам трговачки суд та да не смем, па иска и треба два грађанина да су у присуство! Ба! Не чекам си ја!

Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу.

— узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу. — Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће

Та запита Ставрију полицају што седеше до мен’: Кој беше ово девојченце. Ставријо? — „Зар гу не знаваш, рече ми. Из циркус пеливанка, она летошња, што рипаше кроз б’чву, ете, неје, рече, кроз б’чву, веће кроз

што се, рече ми, потепаше заради њума. Ја гу, рече, испрати’ до железничку станицу!“ — Их, мајка му стара, дотле ли зар дође?! — Какво време заступи, бата-Таско, бог да чува! Е, неје тако баш било и пређашно време, неје!... — Ба!

) Познаше се ласно. Сећа се све убаво за наш варош!... „Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет!

А онај чапкун зар је прилика, он, кријумчарски син, спроти теб’ и сироти други Замфирови зетови?... Сестре ти се поудаваше све за људе

? Ех, аџамија што је — па лудо!... Ти миришеш на јоргански памук, — зар ти ће па да си за ћепенак, еснафска жена ти ли ће да си?! Да се зовеш, ете, мајстор-Маниница!...