Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Турцима, Поскочише, к вратим' полетеше, А вође их устављат не смеше, — И сва војска већ остави града — Јао Турци, зарашта и сада.
Сунце с' оте, уз небеса оде, Сјајне луче просу на све стране, И обасја ону косу дивно — Ма зарашта, моје сунце јарко, Ти показа на коси хајдуке, И међ њима Милуна и Фату — Згледаше их Турци свиколици, Згледаше их
Ал' само једно ниједна не прашта: Што ту га нема, те пита: зарашта? Наш јунак амо дошао је давно, Баш месец дана сад ће бити равно, Ил' месец равно, или више мало, — Но што је мени
X Ма зарашта, срећо клета, Заш' је тури у живота, Кад је чека овог света Само гроза и страота? Али јатка ево прену, Диже око
Ма зарашта... Ма ето га Де из двора шеће свога, Право иде на 'но место Де га виде тако често, На крај стене стрмените, Два ра