Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Гору усне набрекле, и чисто дахћу за уст’ма, К’о усијана земља штоно за росом пуца... То ти је зарицање донело; себи захвал’ се Што и себе и то слатко девојче мучиш. Шта би било да росни ту суху ватру угаси Пољубац?