Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Мора да је нешто врло оштро писао, јер се све мргодио и махао главом. ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА Још онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; кад су ишли четомице у планину те секли чачкалице да
Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска. Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.
То се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар. Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању. И још нешто.
Тај је Пурко био паметан човек, иако је носио најдужи перчин у свем селу. Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по околним селима носили перчине: неки низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата.
Онда још није било механа. Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. Лицем на Ивањдан беху се искупили све по избору људи из села с кметом под орах.
па нисмо ради... Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти! Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше... Нека га кад је толико навалио!
Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући раменима. Страхиња остаде код Пурка.
— упитаће Пурко. — Аја,... Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ. Зарожани се опет замислише. Утом се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: — Знате ли, децо
И овај је човек уморан... (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!... И тако се сви одабранији Зарожани кретоше горе у село кући кметовој. Остали народ разиђе се свак на своју страну чудећи се куражи Страхињиној.
И у том разговору стигоше горе до пред кућу. Тамо већ беху сви одабрани Зарожани што су малопре пошли оздо од воденице. Пурко одмах износе ракије, те се обредише сви по једном-два.
Радним даном баба се обично не одмиче од огњишта. Чељад послује по кући. Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани. Кмет Пурко још с вратница викну: — Домаћине!... Има ли кога дома? — Има, има!
Ту се лепо здравише, као људи и пријатељи. Пита их Срећко којим су добром потегли к њему у Овчину. Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих и рашта су дошли.