Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
4 Па пролеће над нама плаветна рашири крила; са тајне спаде скрама, сном букну у биљку клица, и заромори гора, и запева тица. 5 Ми тихо, руку под руку, румен док лета избија на плод и зреле ливаде зричу.
ПЕСМА КОПАЧА Што то гора заромори, туго? Ил’ је дажда ил’ је вражда, Завраждило не даждило, туго, За годину не кануло, А за другу не росило, Не