Ћипико, Иво - Приповетке
Напољу непрекидно киши, а, сва је прилика, неће задуго престати, јер јесење кише, кад навале, не устављају се лако. Засве што је већ пун дан, у кући је тек сутонска свјетлост, а тако је увијек кад је небо натуштено.
Он потапка ногама по поду, свуче капут и сједе за трпезу. Намргођен је као и обично. Води послове у кући и дућану, а засве што је окосит, набавља својој породици оно што јој је потребно да добро живи. Извади из џепа новине и стави их на сто.
Он је води у хлад. Пландују и разговарају, но не сјећа се ријечи. А не сјећа се ни мјеста, засве да јој се чини да је некада ту била. И осјећа слачину у животу и за дах умирене сласти...
Лазо посвршава послове око пртљага, а она гледа кроз отворена врата у зимњи сутон... Па засве што је мисао носи далеко, једнако очима прати Лазу, а када га за час изгуби с вида, пође поред врата.
Па гледа у свијет по улици ништа не можеда је утјеши; слуша кихот туђега језика, гледа необична лица, и засве што је у вреви свијета осјећа се сама, од свакога запуштена...
Види се да је одлучио да дочека њен одговор. Али она не може да се одлучи, и засве да је он код ње, не може да се отме својим мислима.
Ћипико, Иво - Пауци
И момак ућута. Иво се подаде осјећајима обасјане љетне ноћи. У њој бијаше се већ све живо упокојило, но засве, са свих страна, јављаше се живот. Он га осјећаше у себи и у околини.
Иво пак прослиједи и, отворивши опрезно врата од куће, полако се стаде вући уза стубе, да га отац не чује. Но засве, кад наљезе поред очеве собе, зачу му глас. Заустави се, сустављајући у се дах.
Глас му доиста искрено подрхтаваше, силна унутарња сила испољаваше ријечи, но засве не знадијаше што да рече, а опет није могао да се уздржи. — Синоћ сам ти, — продужи, — разговарао с братом до касна.
Иво уђе први. Живо, велико море угрожаваше га својим увалама и дубинама, ну засве привлачило га к себи. — Запливаћу к чамцу, није далеко!
Гледао је неко вријеме за њима, док не замакоше у облаку прашине и у блиједом сунчевом пламену. Засве што је шеста ура, сунце никако да се спусти, к'о да неће нигда заћи. А њих двоје иду запрашеном цестом и ћуте.
Дјевојка мучке послуша, те погна магаре малом узбрдицом. Чим ступише између стабала на ужу путину, бијаше им лакше, засве да и ондје одасвуд избијаше врућина. Код Јурине ограде уставише се и пустише живину по старини, а они пођоше по саду.
На лази обрне се к Иви и рече му да не улази, јер ће се укаљати. По винограду плива вода, к'о да је море. Иво засве загрне ногавице и уљегне. Јуре попође по саду и разгрташе вијовину на трсима. — Гледајте!
И њих дроје зауставише се и погледаше правце куда је он гледао. Њихова млада лица засјаше на сунцу, засве што је из њих избијао очај...
И тако тих благословених година помогоше се и каматници и посједници и опћине и цркве — и засве тежаци бијаху задовољни: само нека рађа, а они ће и даље трудити...
Посматра веселе гоњаче и предљиве мазге, уставља се код малих, заобљених стогова грожђа, веселећи се журби раденика. Засве што је година зло понијела, једнако осјећа се пољем живи тежачки рад, и свијет живи тим дахом, не хтијући да се преда
Исељеници што се отуда враћаху нијесу о њем говорили ни добра ни зла, но засве приповиједало се „ружних” ствари. У задњу говорило се да је био господар великог хотела који је изнебуха, а да се није
Хотел био је осигуран, па засве што се сумњаше да је он навлаш ватру подметнуо, посао му пође за руком: исплатила му се осигурана свота, и човјек се